Šta je 23 godine prema večnosti?

Sve je počelo sa Olimpijskim igrama. Onim 1992. u Barseloni. To su bile prve kojih se zaista dobro sećam. Imao sam sedam godina i bilo je to neko čudno i teško vreme. Ubrzo nakon njih trebalo je da krenem u prvi razred.

Gledao sam Olimpijske igre koliko god sam mogao. Prenosa je bilo, iako se svašta nešto drugo u tom trenutku počelo dešavati u državi. Imali smo dva i po kanala, pa je većina onoga što sam video bila atletika, i tad sam je zavoleo. I danas ne mogu da zamislim da ne pogledam atletiku na nekom od velikih takmičenja.

Tada sam prvi put video da postoji sport u kome smo jako dobri, o kome nisam znao ništa pre toga. Iako su mnogi naši sportisti propustili te Igre, jer Jugoslaviji nije bilo dozvoljeno da nastupa, oni u pojedinačnim kategorijama su imali šansu da nastupe pod neutralnom zastavom, i čak troje njih je osvojilo medalje u streljaštvu.

Pitao sam roditelje i dedu ko su oni, oni su mi objasnili da su to neki sjajni mladi ljudi koji su već osvajali velike medalje i verovatno će ih osvajati i nadalje.

Prošlo je par godina i jedno leto kod dede na selu bilo mi je dosadno. Nije bilo telefona, struje, po vodu je moralo da se ide na izvor, a ja sam bio još uvek prilično mali da bi me pustili negde duboko u šumu samog.

I onda je deda izvadio staru vazdušnu pušku, koju su još ćale i stričevi koristili kad su oni bili klinci. Našao je i malu metalnu kutiju sa 50-ak dijabola i ja sam imao zabavu za naredne dane. Kada su moji posle pare dana čuli koliko mi je to bilo interesantno, potrudili su se i iskopali negde da kupe veliku kutiju dijabola, a uz nju je stigla i kesa sa više od 100 štampanih meta.

Mislim da sam do kraja tog leta sa bilo koje je razdaljene mogao da pogodim u sam centar. Puška je bila stara i prilično slaba. Već nakon 20-ak metara dijabola bi značajno izgubila brzinu, iako je to meni onolikom tada delovalo kao da je preko sveta. Takođe, puška je zanosila u jednu stranu, ali sam vremenom naučio da procenim sve to i da kompenzujem koliko je potrebno.

Naredne godine bile su Olimpijski igre u Atlanti, i to su prve igre koje sam gledao od početka do kraja. Nisam nijedan prenos propustio, iako su bili duboko u noć. Želeo sam da košarkaši osvoje zlato, bio na dobrom putu da se, ispostaviće se, neizlečivo zaljubim u odbojku. I opet su ti neki strelci doneli medalje.

Pred naredne igre već sam bio penzionisani odbojkaš. Povrede su učinile svoje i, iako je bilo izvesno da nikada neću zaigrati na tarafleksu nekog velikog takmičenja, oni koje sam najviše voleo osvojili su zlato. Bile su to jako čudne igre. Takmičenje se odvijalo u veoma nezgodno vreme, a posebno je teško bilo to što su zbog položaja Australije bile pomerene i zašle dobrano u september, a to je bila moja prva godina srednje škole. I sa tih Igara strelci su doneli medalju.

Sećam se da su negde u leto 2005. godine sve novine objavile da će se Evropsko prvenstvo u streljaštvu održati u Beogradu. Dobro, ne baš u Beogradu, nego u Kovilovu, ali nije tako daleko. Sećam se koliko mi je vremena trebalo da pronađem kako da stignem do tamo, nisam znao ni da li je uopšte moguće stići tamo prevozom. Jednog dana uspeo sam da se spakujem i odem da vidim kako to zaista izgleda u uživo. Posle toga je bilo još takmičenja, ali tada sam prvi put video kako to izgleda u stvarnom životu.

Shvatio sam koliko su ti ljudi izuzetni, ako uspeju da ostvaruju rezultate u kontinuitetu.

Otprilike u to neko vreme, kroz medije, prvi put čujem za sestre Arunović, koje se obe takmiče u disciplinama vazdušnog i malokalibarskog pištolja i gde Zorana osvaja medalje na svim takmičenjima za juniorke koja se održavaju.

Nekoliko godina kasnije postala je, sa samo 24 godine, svetska šampionka u vazdušnom pištolju i vicešampionka u malokalibarskom. Par dana nakon te vesti pročitao sam i kako su izgledale te pripreme, i kako je na poslednjem spratu javne garaže u perjanoj jakni pucala i spremala se za Svetsko prvenstvo. I to je bilo znak dobre volje Parking servisa i njihovog streljačkog kluba koji tu trenrira.

Ubrzo nakon toga smo se upoznali. Prvo online, a onda i uživo u jednoj izuzetno živopisnoj noći, gde nas je, svakog iz svog razloga, oko tri ujutru put naveo u Urgentni centar. Tamo sam upoznao Zoranu, Jelenu, ali i mamu i tetku koje su uvek tu kad je gusto.

Možda smo se prepoznali, tek postali smo prijatelji i prošli zajedno kroz četiri olimpijska ciklusa. I sve ono što se u našim životima dešavalo u međuvremenu, a bilo je mnogo lepih i mnogo teških stvari. Olimpijske igre su svake četiri godine i prilika u karijeri sportiste da se vrati sa medaljom je jako malo.

Ako imate sreće i sve se posloži kako treba, kvalifikovaćete se, a onda tamo treba da imate jedan ili dva dana kada ste raspoloženiji od drugih, podjednako talentovanih i dobrih sportista, i možda uspete da odnesete kući suvenir u vidu medalje.

Zorana je pred svake Igre bila među najboljim na svetu u svoje kategoriji. Na neke od Igara je i odlazila kao prva strelkinja sveta u vazdušnom ili malokolibarskom pištolju. Isto tako dešavale su se i mnoge neobjašnjive stvari. U Londonu je bila izabrana da između kvalifikacije i finala radi antidoping kontrolu, što je izuzetno stresno i neprijatno iskustvo. A ništa se ne bi promenilo da je to urađeno nakon finala.

Za Rio nije znala ni da li će otići na Igre dok se nisu veoma približile, i ceo tim je bio pod stresom, zbog čega se i niko nije vratio sa medaljom. Najbolji plasman ostvarila je Bobana Veličković, osvojivši 7. mesto u finalu, a niko nije mogao ni u najgorim snovima da zna da će joj to biti poslednje Izgre i da će nas napustiti u junu 2020. zbog komplikacija i greške lekara nakon porođaja.

Pred Tokio je Zorana bila spremnija nego ikad, a onda je pukao mišić na pucačkoj ruci. I opet, u finale svoje discipline nije prošla poslednjim hicem, a u miksu je sa Damirom završila četvrta. I svaki put bi ostvarila neke dobre rezultate, samo ne dovoljno dobre da uradi ono po šta je došla.

U Parizu se desila slična priča. Iako je došla sa neverovatnom serijom dobrih rezultata, Zorana je za dva mesta završila izvan finala u vazdušnom pištolju. Damir je fantastično otpucao kvalifikacije, ali je narednog dana u finalu bio je najslabiji i završio kao osmi.

Na ovim Igrama se prvi put se desilo da se kvalifikacije pucaju jednog, a finala drugog dana. Posle dobro otpucanih kvalifikacija malo ko može da spava, a naredno jutro prva stvar koju treba da uradi je da bude odmah spreman da bude najbolji i upuca medalju, jer u finalu gotovo da nema prostora za grešku.

Nije se završilo dobro individualno ni za jedno od njih, a imali su samo 24 sata da ostave to iza sebe i da se spreme za poslednju šansu na ovim Igrama koja im je ostala, a to je miks. Sledeća prilika, možda, 2028. u Los Anđelesu, ako se kvalifikuju.

Inače, streljačka takmičenja su izuzetno teška za prenos u kvalifikacijama, jer postoji mnogo strelaca (često više od 60) koji su svako u svojoj vatrenoj liniji i nemoguće je to pokriti kamerama na adekvatan način. Kvalifikacije, osim na licu mesta, jedino je moguće pratiti na sajtu kroz tekstualni prenos u kome vidite informacije sa elektronskih meta u koje takmičari pucaju.

To jutro kada je bio miks, ustao sam dva sata ranije. Nisam baš mogao da spavam. Počelo je i nije počelo sjajno. U prvih nekoliko serija, iako su objektivno među tri najbolja tima, Zorana i Damir bili su oko desetog mesta. Kako su kvalifikacije odmicale, popravljali su se, ušli u pet, a onda i među tri najbolja tima.

Za razliku od svih ostalih disciplina, u miksu postoje dva finala. Meč za zlato i meč za bronzu. Prva dva najbolja tima idu u meč za zlato, treći i četvrti u meč za bronzu. Ostali ispadaju. Njih dvoje su u Tokiju bili u meču za bronzu i nisu je osvojili protiv tima Ukrajine.

Tek u poslednjih nekoliko hitaca kvalifikacija postalo je izgledno da mogu da budu drugi. Par minuta kasnije, kada su se kvalifikacije završile, a oni ostali na drugom mestu, znao sam da je cilj makar donekle ostvaren. Medalja je tu. Ostalo je da sačekamo naredno jutro i gledamo kog će biti sjaja.

U finalu su išli na turski tim, čiji je muški predstavnik Jusuf Dikec već nekoliko nedelje jedan od najzastupljenijih sportista na društvenim mrežama, jer je postao meme. Turski tim je bio izuzetan, iako je finale počelo poenima za naše, vrlo brzo su Turci otišli na 6 poena prednosti. U streljaštu je to izuzetno teško stići.

Nakon što je Jelena tražila timeout, naši su se vratili u život, ali onda su imali dve situacije u kojima su uprkos dobrim hicima izgubili seriju, jer su Turci bili malo bolji.

Meč se puca do 16 poena, a svaka serija nosi dva i u jednom trenutku pred sam kraj bilo je 14-12 za miks Turske. Jedan malo slabiji hitac Damira ili Zorane i zlato bi izmaklo. Nema mesta za popravni. Damir i Zorana su izjednačili gotovo savršenim hicima, a zatim u poslednjoj seriji, u kojoj se odlučivalo, uspeli su da pobede sa 0,9 poena prednosti.

Uzeli su zlato. Postali su olimpijski šampioni. Pored njih, u poslednjih 32 godine, otkad nismo velika Jugoslavija, u individualnim sportovima, to je pošlo za rukom ukupno još petoro ljudi: Milici Mandić (dva puta), Davoru Štefaneku, Jovani Preković, Novaku Đokoviću i Aleksandri Ivošev. Ako zagrebemo još malo unazad, u Seul 1998. godine, spisku treba dodati Gorana Maksimovića i Jasnu Šekarić, od kojih je sve za strelce i počelo.

Ali, hajde da se vratimo na „neobični slučaj porodice Arunović“.

Provedeš, dakle, 23 godine, svaki dan trenirajući kako da sa 10 metara pogodiš svaki put unutar centra, koji je samo 11 milimetara, i svaki milimetar što bliže samom centru je izuzetno važan. Postaneš višestruka svetska i evropska šampionka, svetska rekorderka, sakupiš 57 medalja sa velikih svetskih takmičenja…

Tek je ta 58. je ona koju sanjaš od prvog dana, i ona je zatvorila krug.

Kada su Zoranu predstavnici medija pitali kako se oseća povodom zlata rekla je:

Medalja je lepa i teška, kao i put do nje!

Samo dva dana pre toga su skoro svi ti mediji, kao i svaki put do sada, izneli svoje viđenje o tome koliko je razočarenje kada neko bude 8. ili 10. na svetu u nečemu. Nisu ih ispratili, niti podržali kad je trebalo. Nisu bili tu kada je bilo teško. Znam, primetio bi ih. Kada je teško, ne možeš da promeniš ništa, ali možeš da pomogneš – dovoljno je da si tu.

Zašto sam malopre rekao porodice Arunović, a ne samo Zorane?

Zato što su većina tih najvećih uspeha posledica neverovatnih žrtvi porodice i prijatelja kroz decenije. Takva je priča svih ovih šampiona, ne samo Zorane i Damira. Oni nisu proizvod sistema, jer u sistemu nema mnogo prostora za „male sportove“, naročito one koji se tek razvijaju. To su priče o ljudima koji nisu imali mnogo, ali su bili spremni da rizikuju sve za šansu da urade nemoguće. Priče o veri, poštovanju i velikoj ljubavi.

Branimir Džoni Štulić bi na to sve rekao:

Dug je put do vječnosti, i mi ga prelazimo ćutke i u miru.

Većina ovih priča nema srećan kraj, iako su dali sve.

Ova ima, iako još nije kraj.