Teška vremena stvaraju jake firme

Godina je 1993. U zemlji koja se nekada zvala Jugoslavija, a tada već sabijena na značajno manje okvire, besni građanski rat, a novčanice se štampaju brže nego što se troše. Hiperinflacija divlja. Zvanični podaci kažu da je inflacija te godine dostigla dvanaest triliona procenata – da, dobro ste pročitali, to je dvanaest nula iza broja 12 na početku. To je apsolutni svetski rekord.

Cena hleba se udvostručava svakih 15 sati. Dinar vredi manje nego toalet papir. Ljudi zaboravljaju koliko košta litar mleka, jer nema smisla pamtiti – do popodne već ne važi.

Te iste godine, ne tako daleko od nas, Steven Spielberg prolazi kroz potpuno drugačiju vrstu haosa.

Dok se ovde država raspada, on montira Jurassic Park – film koji menja industriju zabave. Prvi put digitalni dinosauri hodaju bioskopskim platnima i brišu granice između fikcije i stvarnosti.

Paralelno snima Schindlerovu listu. Crno-beli film o Holokaustu. Dok po danu režira scene zla, noću u montaži doteruje dinosauruse. Kafka bi bio ponosan.

U intervjuu je rekao da mu je to bio najteži period u životu. Kaže da ga je od potpunog ludila spasilo to što mu je svakog petka popodne zvao prijatelj i držao 15-minutni stand-up, samo da ga zasmeje. Taj prijatelj je bio Robin Williams.

Ti razgovori su me održali u životu. Robin mi je vraćao dah.

Jurassic Park je zaradio milijardu dolara. Schindlerova lista osvojila sedam Oskara. Spielberg je preživeo oba filma.

Danas se često deli citat iz postapokaliptičnog romana Michaela Hopfa:

Teška vremena stvaraju jake ljude. Jaki ljudi stvaraju laka vremena. Laka vremena stvaraju slabe ljude. Slabi ljudi stvaraju teška vremena.

To se deli uz palac gore i hashtag #motivation, kao da je u pitanju citat iz kalendara. A, zapravo – to nije motivacija. To je dijagnoza.

I kao svaka dobra dijagnoza – tera te da se zamisliš.

Jer kod nas, svaki put kada deluje da ulazimo u ta „laka vremena“, neko da autogol u 92. minutu i vrati nas na početak.

Sad smo opet u fazi: teška vremena.

Ako je Hopf u pravu – a često deluje da jeste – onda će se i iz ovoga izroditi neki novi jaki ljudi. Možda neki klinac danas, dok mu otac na trafici objašnjava zašto je mleko opet poskupelo, odluči da napravi prvi domaći startap vredan milijardu. Jer ga je sistem razočarao toliko da više ništa ne očekuje – pa je rešio da napravi sve.

U međuvremenu, često ćete čuti savet: Ako je nešto teško – možda ne treba dalje da pokušavate. Nekad je to tačno, ali nas često spreči da napravimo nešto veličanstveno.

Zato volim da se u takvim trenucima vratim nekoliko koraka unazad i zapitam – zašto je teško?

Da li je teško zato što smo napravili pogrešne izbore?

Ili je teško zato što to što pokušavamo – i treba da bude teško?

Završiti prestižni fakultet sa visokim ocenama je teško.

Ali, tako i treba.

Kvalifikovati se za Olimpijadu je teško.

Ali, i mora da bude.

Vredna postignuća ne dolaze lako. Niti treba.

U trenutku kada gori, važno je da razdvojimo haos koji smo sami napravili – od haosa koji je cena ozbiljnosti.

Kada se problemi ponavljaju, ne treba samo gasiti posledice.

Desmond Tutu je to lepo rekao:

U jednom trenutku moramo da prestanemo samo da izvlačimo ljude iz reke. Moramo da krenemo uzvodno i vidimo zašto uopšte upadaju.

Možda je vreme da prestanemo da se igramo spasilačke službe.

Možda je trenutak da krenemo uzvodno.

Da raščistimo ono što boli.

Da donesemo odluke koje nisu ni lake, ni popularne – ali su jedine koje imaju smisla.

Jer, ako želimo da sačuvamo ono najvažnije, moraćemo da žrtvujemo sve što to nije.

Teška vremena neće nestati.

Ali, možda iz njih, ako budemo dovoljno hrabri, izađu hrabri ljudi, a u kontekstu naše teme – jake firme. One koje ne očekuju čuda sa neba – nego prave male, svakodnevne pomake, vode računa o najvažnijem resursu – ključnim ljudima.

U tišini. Bez buke. Bez Oskara. Ali, sa razlogom.