U zoni komfora je kvadrat najskuplji

Pred Olimpijske igre u Londonu 2012. puno sam radio pokušavajući da budem deo nekog od timova podrške koji će biti tamo. Bio sam uključen u nekoliko projekata za različite sponzore, analizirao male sportove koji nakratko zasijaju dok se nadamo medalji, pre nego što ponovo utonu u četvorogodišnji zaborav. Ipak, većina planova se izjalovila, Igre su već počinjale i ja sam mislio da ću i ovu priliku propustiti, a onda je stigao poziv koji se ne propušta – sedam dana u Londonu i prilika da uživo vidim i doživim ono o čemu sam godinama sanjao.

Nisu to bile samo moje prve Olimpijske igre. Bio je to moj prvi dolazak u London! Zbog večitih problema s vizama, ovo je bila prilika za koju sam dugo čekao. Nadao sam se da ću videti kako ljudi koje volim osvajaju medalje i da ćemo zajedno pevati himnu. Nažalost, to se nije desilo. Boravak u Londonu pamtim kao lep, ali nisam imao previše prilike da doživim grad. Kao što to obično biva s nama koji dolazimo iz manjih sredina, karte koje smo dobili nisu bile ni blizu najboljih mesta. Deo ekipe je čak na odbojci, u legendarom Earl’s Courtu, imao karte koje su bile iza velikog betonskog stuba.

Ali, jedan trenutak će mi zauvek ostati urezan u sećanju. Taj dan smo imali karte za atletiku, i bio sam tu kada je Usain Bolt možda jedini put u karijeri trčao svoj maksimum. Pobedio je u štafeti 4×100, u vremenu novog svetskog rekorda – 36.84, samo 20 stotinki ispred Amerikanaca. Bolt, čovek koji je uvek zračio lakoćom, koji je pobeđivao s osmehom i proslavljao još pre ciljne linije, tog dana je trčao kao da mu život zavisi od toga.

Kada je preuzeo štafetu, imao je značajan zaostatak za Amerikancima. A onda sam video nešto što nisam verovao da ću ikada videti – Boltovo lice iskrivljeno u naporu, svaki mišić njegovog tela borio se za svaki centimetar staze. To nije bio onaj Bolt koji se igra. To je bio Bolt koji je želeo pobedu više od vazduha. Uspeo je da nadoknadi i pobedi. Kasnije su Amerikancima oduzeli srebrnu medalju zbog dopinga.

Ali, to nije najzanimljiviji događaj u atletici na Igrama u Londonu.

Međunarodni olimpijski komitet često insistira na de Kubertenovom geslu da je važno učestvovati. Da nije tako, defile na otvaranju imao bi mnogo manje učesnika i zastava. Svi znamo da barem 80% sportista koji prošetaju na otvaranju nemaju baš nikakve šanse da osvoje medalje. Ali, ponekad iz te mase izniknu neočekivane priče.

Jedan 23-godišnji Kenijac po imenu Julius Jego spremao se da baci koplje. Niko nije obraćao pažnju. Niko nije očekivao ništa. Kenija i atletika? Naravno – ali samo dugoprugaške discipline. Kenija i bacanje koplja? Niko to nije očekivao.

A opet, Jego je bio tu, na Olimpijskim igrama, kao osvajač afričkog prvenstva. Ali, njegova priča je posebna, jer je do svog najboljeg rezultata došao bez pravog trenera koji bi znao da radi sa bacačima. U Keniji, kao i u većem delu Afrike, takva vrsta stručne podrške jednostavno nije dostupna. Kako je onda uspeo? „Gledao sam snimke Jana Železnog i Anderasa Torkidsena na YouTubeu“, rekao je jednostavno. Dok su drugi sportisti imali čitave timove stručnjaka, Julius je imao sporu internet konekciju i besplatnu streaming platformu.

Talenat je bio očigledan, ali je pravio mnoge tehničke greške. Nakon što je oborio rekord i osvojio Afričke igre, Međunarodni olimpijski komitet mu je pružio priliku – šestomesečnu školarinu i rad sa najboljim trenerima u Evropi.

U Londonu je završio na 12. mestu. Mnogi su se nasmešili, smatrali njegovu priču simpatičnom anegdotom i zaboravili na njega. Ali, Julius nije odustao.

Dve godine kasnije zauzeo je četvrto mesto na Svetskom prvenstvu u Moskvi. Još dve godine nakon toga, osvojio je svetsko zlato u Kini sa hicem koji je jedan od najboljih u prethodnih 20 godina – 92.72 metra. A onda i srebrnu medalju na Olimpijadi u Riju 2016. Da je imao malo više sreće, osvojio bi zlatnu medalju, jer je njegov rezultat do pete serije bio ubedljivo najbolji, ali je Tomas Roler iz Nemačke bacio koplje dva metra duže. Zbog povrede skočnog zgloba, Julius nije mogao da baca u poslednje dve serije.

Još interesantnija je njegova lična priča. Kao izuzetno krupno i snažno dete koje nije imalo uspeha u školi, bio je lokalni „siledžija“. Zahvaljujući nastavniku, svoju sirovu snagu usmerio je u nešto što mu je pomoglo da postane srećniji i zadovoljniji, i izgradi dobar društveni status. Od problematičnog dečaka do olimpijskog heroja. Od YouTube studenta do svetskog prvaka.

Danas je znanje dostupnije nego ikad. Besplatno ili skoro besplatno. „Nisam imao priliku da naučim“ više nije izgovor. Lopta je u našem dvorištu. Jedina prava odluka koju moramo doneti je – na šta ćemo utrošiti svoje vreme?

Ako jedan Kenijac može postati svetski prvak u bacanju koplja, ako jedan Srbin može biti najbolji teniser sveta, ako tamnoputi Britanac može dominirati Formulom 1, a Belkinja iz Zimbabvea voditi Međunarodni olimpijski komitet – šta je naš izgovor?

Tradicija koja je bila vezana uz brojna zanimanja i uspehe prestaje da bude važna. Granice su izbrisane. Mogućnosti nikad nisu bile veće, ali ni konkurencija nikad nije bila jača.

Neka igre počnu!