Volite stidljive čudake, oni menjaju svet

Nisam siguran kakav je bio februar 2011. godine. Ne sećam ga se baš najbolje. Ali tada je jedan bucmasti 16-godišnjak u Somboru na svom Facebooku pozvao društvo na basket.

I niko se nije javio.

Siguran sam, a i pričali su mi ljudi koji znaju to mnogo bolje, da je i tada bio neobičan, svoj, imao neke bubice u glavi i magiju u prstima.

Ali nije bio ono što su svi zamišljali kao prototip vrhunskog košarkaša.

Bio je svoj.

I 12 godina kasnije, kada je podigao Leri O’Brajan trofej za šampiona NBA lige i bio proglašen za najkorisnijeg igrača finala, ponovo je bio svoj.

I ništa se nije promenilo.

I dalje je bio stidljiv, povučen, dobar, nežan, brižan, nesebičan, i svakako, nimalo običan košarkaš. Sav u modricama, kao da je preživeo dva fronta. I dok su drugi slavili, on je stajao sa strane, sa ćerkicom i zagonetnim osmehom.

Nikola Jokić je najbolji košarkaš sveta zvanično.

Možda treću godinu za redom nije dobio titulu MVP-ja regularnog dela sezone, ali svi znamo da je apsolutno zaslužio.

Čak su i neke kladionice isplaćivale kao dobitne tikete onima koji su se kladili da će osvojiti treću zastupnu titulu. Šmekerski.

Kada sam pričao sa Dekijem Milojevićem, njegovim trenerom iz mlađih dana i jednim od prvih ljudi koji su ozbiljno radili sa njim i pomogli mu da napravi ovo što je napravio, on mi je rekao:

Znaš, bio magičan od prvog trenutka, bio je sve bolji iz dana u dan, i evo, prošlo je desetak godina i pre dve godine kada je postao MVP mislio sam ok, to je to. Ne može bolje. Nema kud. Ne postoji ništa što bi moglo da se uradi bolje. I onda se on sledeće godine pojavio i bio za klasu bolji.

Možda sam ja malo potcenio njegove mogućnosti, izgleda da još ima magije, možda je malo i fizičke spreme, možda malo zrelosti, ali to je to.

Jednostavno, biti dvostruki MVP, odigrati onakvu sezonu i onakav tim nositi kroz celu godinu i plejof takoreći sam, veličanstvena je stvar.

Ali ne može bolje od toga, zar ne?

I onda se desi ova sezona.

Sezona u kojoj, zamalo u proseku, zabeleži tripldabl, i to propusti isključivo zato što ga apsolutno ne zanima nijedna brojka koju ostvaruje.

Ne bude proglašen MVP-jem iz raznih razloga koji su vrlo nekošarkaške prirode, ali onda kroz plejof počisti apsolutno sve i svakog koji mislio da ima nešto da kaže protiv toga da su on i njegov tim najbolji na svetu.

Denver, Kolorado je centar košarkaškog sveta.

Pre samo mesec dana da je neko rekao da je tako nešto moguće, svi bi se nasmejali.

To je možda i najmanje bitno tržište u NBA ligi. Ali Denver, Kolorado ima tog jednog neobičnog momka koji kao Braca iz Đoletove pesme Ratnik paorskog srca „volije konje i zemlju neg’ ljude“.

Momka za koga svi prvo kažu da je predivno ljudsko biće, a onda da je najbolji na svetu bez ikakve dileme. Koji igra igru na jedan potpuno drugačiji način nego što bilo koji algoritam može da predvidi da ona treba da se igra. Postoji razlog zašto jedan Sombor ima košarkaški potez (Sombor shuffle) koji zna ceo svet i koji ne može da se odbrani.

Postoje tako ljudi koji nađu nešto što vole da rade, što ih zanima i onda uče kako se to radi, kako su to drugi radili, pa se usavršavaju i onda postanu majstori u tome i budu bolji od svih ostalih u nečemu što su svi oni u prethodnim godinama i decenijama i nekad vekova radili.

A postoje i oni drugi ljudi… oni čudni.

Zapravo, gotova sva najveća dostignuća ove civilizacije dešavala su se onog trenutka kada su se pojavljivali ti neki čudni ljudi koje niko nije razumeo, koji su došli i rekli: „Ja, ipak, mislim da to treba ovako, a ne onako kako ste radili prethodnih 500 godina.”

I onda se desio kvantni skok.

Možda zato u Srbiji birokratija i knjigovodstvo nikada neće napredovati, zato što im je omiljeno da kažu: „Mi to tako već 30 godina.”

Da smo mi radili onako kako smo radili prethodnih 70 godina, ne bismo sigurno imali Nikola Jokića i ne bi cela Srbija i Sombor slavili šampiona sveta.

Možda bismo imali privid o tome da smo održali priču o jugoslovenskoj školi košarke, koja, ma koliko veličanstvena, svoje mesto, ipak, ima pre svega u 20. veku, koji se završio pre samo 20 i neku godinu.

Ovako, imamo diskretnog heroja, kome se divi ceo svet, kome svi najveći u njegovom sportu skidaju kapu, i zbog toga kakav je igrač i kakav je čovek.

Možda u Somboru nije imao društvo za basket, ali verujem da će se u Stenovitim planinama pronaći sparing partner, ako bude trebalo, i bude vremena između druženja sa konjima.

Jer konji su magična, predivna bića, i samo onaj ko ih je upoznao i zbližio se s njima može da razume Nikolu. A onaj ko se upoznao i zbližio s ljudima, razume zašto bira konje.

Život nas, kroz iskustva, uči da, za razliku od filmova, u realnosti dobri momci, nažalost, retko pobede.

Ali ako nas ova situacija nauči jednu stvar, neka to bude koliko je magično kada to, ipak, dobri momak dobije sve što zaslužuje.

I koliko takve, iako retke situacije, hrabre svakog dobrog momka i devojku, da ipak pokušaju, iako su možda šanse male.

—

P.S. Mali, ne zameri što te nismo razumeli, sada konačno shvatamo koliko smo blagosloveni što nam se vremenske linije poklapaju, i što je slučajno grom udario baš u Sombor, tog februara pre 28 godina kada si rođen. Hvala ti.