Nasleđe beogradskih fasada

Branislav Nušić je o Beogradu rekao:

U Beogradu svaka kuća ima svoju istoriju, svaka ulica svoju legendu, a svaki kamen svoju priču.

Ovo je jedna od mnogih velikih misli o Beogradu, kojom je autor možda najbolje opisao duh našeg grada. Beograd je mesto na kome se smenjuju generacije, jedni dolaze, drugi odlaze, ali njegove ulice, zgrade i fasade, ostaju u nasleđe novim generacijama da svedoče o prošlosti i nose tragove nekih davnih života, velikih ljubavi i neispričanih priča. Ali, kao i svako nasleđe, one postavljaju i jedno važno pitanje – kako se ono čuva i prenosi dalje?

Moj prvi vodič kroz Beograd bio je moj deda Bane, rođeni Dorćolac. Deda je Beograd poznavao kao svoj džep. Znao je svaku zgradu, boju svake fasade, čak i na koju stranu se koja kapija otvara. Volela sam kada mi priča o Beogradu “svog vremena”, o automobilima koji su nekada prolazili Knez Mihailovom, o Jovanovoj pijaci na mestu današnjeg “Maxi parkića”, o prvoj generaciji đaka naše osnovne škole “Mika Alas” (u dedino vreme je nosila naziv “Pera Popović Aga”) i o duši grada koja provejava kroz svaku kuću, prozor i balkon sa ogradom od kovanog gvožđa. Od dede sam nasledila ne samo ljubav prema Beogradu, već i osećaj odgovornosti prema njegovom nasleđu.

Danas, šetajući ulicama Beograda, nemoguće je ne primetiti fasade starih zgrada i kuća. Neke od njih su potpuno restaurirane, prelepe i sjajne, dok druge, oronule i zaboravljene, čekaju da ih neko ponovo zapazi. Samo pažljivi posmatrač može i u ovim drugim da prepozna lepotu i vrednost svakog fasadnog ukrasa, prozora, da zamisli kako su nekada izgledale dok su služile na ponos porodicama koje su u njima živele. Samo advokat može odmah da pomisli na sporne imovinsko-pravne odnose, nejasno vlasništvo a možda i iscrpljujuće sudske postupke koji su doveli do propadanja ovih starih lepotica. Pažljivom oku neće promaći ni po koji, greškom ili slučajno, preostali natpis na lokalima u prizemlju objekata po starom Beogradu sa skraćenicama “STR” (samostalna trgovinska radnja) ili “SZR” (samostalna zanatska radnja) kao dokaz da su u tim zgradama stanovali ne samo ljudi, već i neki (mali) biznisi.

I sada, ne mogu a da se ne zapitam, koliko zapravo razmišljamo o tome šta ostavljamo onima koji dolaze posle nas?

Planiranje nasledstva nije samo pitanje materijalnog bogatstva, već očuvanja porodične istorije. Svaka porodica ima svoju priču i sentimentalnu vrednost stečene imovine. Međutim, često zaboravljamo da je imovina, ma koliko veliku sentimentalnu vrednost imala, podložna strogim zakonskim regulativama koje mogu biti i surove, ako se o njima ne misli na vreme, i ako ne uzmemo stvar u svoje ruke u meri koja nam je dozvoljena zakonom, a ta mera i nije baš toliko mala.

Koliko je samo beogradskih fasada ostalo zapušteno zbog nerešenih naslednih odnosa? Koliko je imovine izgubljeno jer vlasnici nisu na vreme razmišljali o onima koji će ih naslediti? Takve sudbine ne bi bile česte kada bi planiranje nasledstva bilo deo kulture i svesti svakog vlasnika imovine. Dok za fasade možda još nije kasno, neki mali biznisi su trajno nestali.

Kultura planiranog nasleđivanja u Srbiji je dosta siromašna. Spominjanjem testamenta se “priziva zlo” i “o tome se ne priča dok si živ”, pa tako ni za planiranje nasleđivanja ili raspolaganje imovine za života tu nema mnogo mesta. Međutim, kada ostavimo sujeverje po strani, planiranjem nasleđivanja pokazujemo odgovornost prema naslednicima i prema svojoj zaostavštini. Rešavanje naslednih odnosa na vreme, ne samo da štedi vreme i novac, već i sprečava da se porodične vrednosti izgube u vrtlogu pravnih komplikacija. Od takvih vrtloga se i pravnicima često zavrti u glavi, verujte na reč.

Beograd nije samo imovina koja se prenosi generacijama. Beograd je nasleđe u širem smislu – način na koji ga doživljavamo, priče koje pamtimo i prenosimo, osećaj pripadnosti. Kada danas prođem ulicama kojima me je deda vodio, čujem njegov glas, njegove opise, osećam njegovu ljubav prema svakom kutku ovog grada. Možda više ne znam koja se kapija otvara na koju stranu, ne znam imena bivših vlasnika pekara ili zanatskih radnji kojih više nema, ali znam da, koliko god da se Beograd menja, uvek će postojati neko ko će ga voleti kao što ga je deda voleo i neko ko će tu ljubav naslediti, kao što sam je nasledila ja. Da bi ta nasleđa trajala, potrebno je razmišljati o budućnosti dok smo još ovde, jer svaka fasada može da nastavi da priča priču svojih vlasnika, ali samo ako se o njoj na vreme povede računa i u građevinskom i u pravnom smislu.

Baš kao što restauracija jedne stare zgrade može da vrati sjaj celom kvartu, tako i promišljeno nasledno planiranje može očuvati vrednost porodične imovine i obezbediti da ona ostane u rukama onih kojima je namenjena, a ne da svojim ožiljcima i borama bude opomena prolaznicima.