Ćorsokak: lepa ulica, bez izlaza

Kada se u Beogradu iz Svetogorske uđe u Palmotićevu, pa se skrene u „prvu levo“, uđe se u jednu lepu ulicu. Starije zgrade, pristojno uređene, ima i cveća na prozorima, mir, tišina, nema gužve. Urbani džep i komad mira u centru grada.

Juče sam ponovo prošetao tim krajem da vidim da li je gornji opis ulice samo romansirano sećanje na period života kada sam u tom kraju češće pio kafu ili je u pitanju stanje stvari. Ulica je u stanju kao što je i u mom sećanju, ostalo je, doduše, i to da kroz ulicu ne može da se nastavi dalje, jer je u pitanju „slepa ulica“.

Nikada mi se nije dopadao naziv „slepa ulica“, a i ostali sinonimi ili nazivi na drugim jezicima (npr. ćorsokak ili dead end) su mi nekako jednako neprijatni. Kako nešto što može da bude lepo, može istovremeno da bude i tako mračno etiketirano? Odgovor se verovatno krije u tome što je naziv (slepa ulica, ćorsokak, dead end) opis tehničkih karakteristika, a lepota ili manjak iste su, između ostalog, i u oku posmatrača.

No, kod ulica ćemo još i lako, tu makar na početku ulice postoji saobraćajni znak koji nas upozorava da se ne zalećemo, jer će uskoro kraj. Gde se nalaze ti znakovi u našim poslovima i životima, pogotovo kada sve deluje lepo, kad kucamo u drvo i kad na pitanje „kako je?“, odgovaramo „ćuti, da ne kvarimo“?

Pre nekih 5 godina sam osetio da sam ušao u poslovni ćorsokak. Međutim, nije bilo nikakvog znaka upozorenja, već upravo suprotno: pričinilo mi se čak da vidim znak koji govori da mogu slobodno da dodam još jače gas. Tu su klijenti, tu je neko iskustvo, kolege i saradnici uvek spremni za razgovor i pomoć, sve posloženo kako treba. Prosto da te grize savest ako se nekom požališ da ti nešto nedostaje ili, ne daj Bože, možeš još nešto da urekneš, pa i da pokvariš postojeći poredak… Pu-pu, daleko bilo.

Ni ja nisam smeo glasno da se žalim, više sam šaputao u nadi da će me neko možda i čuti… Ali, problem je bio što ni sam nisam bio siguran šta mi nedostaje, više sam naslućivao da se toj lepoj ulici bliži kraj i da ću ako nešto ne preduzmem ostati zarobljen u njoj, dok se fasade vremenom ne okrune, a cveće ne uvene… Tj. dok ne izgubim polet i entuzijazam za koji držim da ga je nemoguće održati ako je „svaki dan isti“. Tad će nestati i ta trenutna lepota, povratak u rikverc će biti mnogo teži (ako uopšte bude i moguć), a vremena za manevrisanje će biti manje.

Pavle Vlajčić je moj drag prijatelj i neko ko me nikada nije skraćivao ako se raspričam. Prosto, odaje utisak čoveka koji uvek ima vremena. Takve je dobro imati pored sebe. On je najbolje čuo da mi treba pomoć i „prosledio je moj slučaj“ Borisu Vukiću, pioniru sistematskog bavljenja porodičnim kompanijama u regionu. Pavle je nekako naslutio da i Borisu i meni treba sagovornik i bio je u pravu.

Prvi razgovor sa Borisom je za mene bio znak da trebam malo da zastanem i da sva neka prethodna poslovna i životna iskustva mogu da se stave u jednu novu, drugačiju perspektivu. Od tada kreće Borisovo i moje zajedničko putovanje i bavljenje porodičnim kompanijama. Nekad je taj put avenija, nekad jednosmerna, a, na sreću, češće dvosmerna ulica, nekad ima rupa na putu… ali, ni u naznakama nije „slepa ulica“. Previše je tu nepoznanica, previše pitanja koja traže odgovore, premalo tradicije u rešavanju pitanja o nasleđivanju porodičnih biznisa, a previše potrebe da se odgovori na pitanja nađu.

U najkraćem, porodične kompanije su mi pomogle da počnem više da pišem, da počnem da javno govorim i bolje da slušam, da „čitam“ pravo na drugačiji način, da proputujem desetine (možda i stotine) gradova, manjih mesta i sela u celom regionu, da upoznam desetine (možda i stotine) sjajnih preduzetnika iz regiona i da pomažući njima pomognem i sebi!

Mi koji smo započinjali školovanje sa polaganjem pionirske zakletve uglavnom imamo sistemsku grešku, koju definišem kao „konačnost izbora“. Ako smo se opredelili za jedan put, to je uglavnom jedini put koji sledimo, jer sve drugo je previše rizično i hod u nepoznato. Verujem da sebi dugujemo više od toga i zato ne treba da nas grize savest ako eksperimentišemo, pokušavamo (nekad sa više, nekad sa manje uspeha) i tražimo izlaz iz ćorsokaka… koliko god ćorsokak nekad bila lepa ulica!