Danak iskustvu

Oko 15.000 ljudi je kupilo ulaznice da bi nedavno uživo gledali finale Wimbledona i još oko 65.000 da bi istog dana gledali finale Evropskog prvenstva u fudbalu.

Obe utakmice su se prenosile na TV-u, sa brojnim kamerama koje pokrivaju svaki deo terena, uz dobre stručne konsultante koji objašnjavaju razne zanimljive detaljne ne samo o meču, tj. utakmici, već i pojedinačno o igračima, zemljama odakle dolaze i raznim drugim propratnim stvarima. Desetine miliona TV gledalaca su uživali u svim tim blagodetima, u rashlađenim stanovima ili lokalima, videli su poene, golove, promašaje, nečije poraze, nečije pobede. Lišeni bilo kakve stadionske gužve i organizovanog haosa, ili teniskih krutih pravila ponašanja publike, u svakom trenutku su mogli da ustanu i, na primer, odu do frižidera po rashlađeno osveženje (pivo sa ukusom piva i dodatkom alkohola included). Deluje kao savršeno nedeljno popodne i veče desetina miliona TV gledalaca, praktično besplatna zabava, a opet bih se opkladio da su milioni TV gledalaca zavideli onim desetinama hiljada koji su papreno platili ulaznice da bi navedena dva događaja gledali uživo.

Da li se uživo bolje vidi? Ne. Da li ima ponovljenog snimka gola ili sporne situacije? Ne. Da li je udobnije? Ne. Da li je jeftinije? Ne.

Pa, šta je tih 80.000 ljudi kupilo, tj. šta su im te ulaznice donele?

Kupili su sve ono što se, u stvari, ne vidi, već oseća. Kupili su uspomenu, priču za prepričavanje, unikatno lično iskustvo.

Neuporedivo više sportskih događaja sam gledao putem TV-a, ali najjače uspomene i iskustva me vežu za one događaja kojima sam lično prisustvovao, bilo da su to moto-trke u okolini Zrenjanina, vaterpolo utakmice u kojoj se VK Proleter bori za ulazak u prvu ligu, fudbalska utakmice FK Proleter protiv GOŠK-Jug (Dubrovnik) kad se „nebo nad Karađorđevim parkom otvorilo“, Svetsko prvenstvo u košarci u Istanbulu ili Evropsko prvenstvo u košarci u Litvaniji.

Ta iskustva nisu iskustva pobede ili poraza, već su pre svega iskustva interakcija sa onima sa kojima smo slavili pobede ili tugovali posle poraza. Tu se rađaju anegdote, tu se rađaju priče za prepričavanje. Pored TV-a malo teže.

Ne žalim se na rad od kuće. Ustanem kad hoću, malo radim, malo ne radim, ne razmišljam šta ću da obučem, da li ću da se obrijem ili ne, izađem malo do lokalnog kafića, nešto tipkam, više kafu pijem, šta mora da se uradi uvek se nekako uradi. U povratku kući pokupim košulje sa pranja, završim još neke tekuće stvari, ma milina. Ima se vremena i za popodnevno lenčarenje. I uz sve te neposlovne aktivnosti i prazan hod, opet se stiče utisak da se često čak i više konkretnijih poslovnih aktivnosti uradi nego prilikom boravka u kancelariji. Bude uvek i neki online call, prozbori se pokoja sa saradnicima ili klijentima. Dobra stvar je i što ti callovi uglavnom traju kraće nego što bi trajali sastanci uživo.

Zašto onda kad je sve stvarno tako dobro ne volim rad od kuće?

Prvo (mada ne i najbitnije), imam strah da što duže radim od kuće to se povećava verovatnoća da onima za koje radim (klijenti) ili onima sa kojima radim (saradnici) u nekom trenutku neću biti potreban. Daleko od očiju, daleko od srca. Mnogi će reći da je strah bezvezan, da je rezultat manjka samopouzdanja, da je iracionalan. Ali, da, takvi su strahovi, nekima stvarni, mnogima apstraktni.

Drugo, verujem da se najveće znanje i lični i profesionalni napredak ostvaruje kroz neposrednu interakciju sa kolegama, klijentima. To je pogotovo izraženo kod profesija koje podrazumevaju rad sa ljudima (videti pod „advokatura“) i konstantno unapređivanje komunikacijskih veština. Kako voditi razgovore gde tenzija u vazduhu može „nožem da se seče“, a da se ne posvađamo, da nikog ne uvredimo, da otrpimo pritisak „oči u oči“ susreta. Kad smo na online pozivu, možemo da isfoliramo da nam kamera nešto trenutno ne radi ili da je internet slab, pa da moramo da isključimo kameru. Toga uživo nema, tu sve „kamere“ uvek rade.

Treće, ima nečeg malo i licemernog i sebičnog u prevelikom promovisanju rada od kuće kao neke „nove realnosti“. Naime, to nije realnost koja je svim profesijama dostupna i na tom nekom makar simboličkom nivou povećava neravnopravnost. Poslodavci isto potežu za tim pravom, kao nekim velikim benefitom za zaposlene. Biću zajedljiv, pa ću primetiti da to možda ima veze i sa manjim zakupninama koje se plaćaju kada više ljudi radi od kuće. A očekivani rezultati i targeti ostaju isti (veći za 20% nego prethodne godine, naravno).

Četvrto (verovatno najbitnije), iako je bilo dosta (ili dovoljno) dana kada sam radio od kuće, ne sećam se da mi je rad od kuće doneo bilo kakvu značajnu uspomenu, priču za prepričavanje, unikatno profesionalno ili lično iskustvo.

Upravo su te uspomene, priče, iskustva koja mogu da nastanu samo u međuljudskoj offline interakciji često odlučujući razlog zbog čega trebamo da plaćamo cenu, tj. odlazimo da radimo u kancelarije i kada bismo mogli da radimo od kuće. Kao što je onih 80.000 ljudi platilo cene ulaznica da bi u nedelju uživo gledali tenis i fudbal, iako je sve moglo da im bude lakše, jeftinije i udobnije da su ostali svojim kućama, uz TV!