Family Office: Dolazi vreme i za to

Nedavno sam na jednom događaju moderirao panel pod nazivom „Kada deljenje postane množenje“. Šest učesnika, tri različite kompanije i tri različite, a opet slične priče o tome kako porodične kompanije kroz različite vrste transformacija i podela (što podela kapitala, što podela odgovornosti za pojedine oblasti rada, što podela uloga u vođenju različitih biznisa i upravljanju kapitalom) mogu da osnaže međusobne odnose i povećaju verovatnoću da će porodični biznis biti dugovečan i otporan na sve, i unutrašnje i spoljne promene koje se događaju nezavisno od volje pojedinaca.

Jedan od učesnika panela je pričao o tome kako su pre određenog vremena, na nivou porodice, doneli odluku da na neki način diverzifikuju rizik i sve investicione aktivnosti koje nisu u vezi sa ličnim potrebama članova porodice (npr. rešavanje stambenog pitanja, školovanje dece i slično) ili potrebama osnovnog biznisa (npr. kupovina nove opreme ili slično) rade kroz jednu posebnu firmu koja je osnovana samo za potrebe upravljanja ostalom imovinom (npr. kupovina i iznajmljivanje nepokretnosti, investiranje na berzi i slično). I kaže panelista: „Taman kad sam pomislio da smo smislili odličnu stvar i nešto potpuno novo i drugačije, shvatim da to u svetu već odavno postoji i da se zove „family office“.“ (u nastavku teksta ću koristiti taj termin, jer je međunarodno poznat, a i kod nas polako ulazi u svakodnevni govor)

Zašto tema family office-a nije bila aktuelna u našem regionu pre 10-ak godina? Po mom mišljenju, postoje dva ključna razloga. Pre svega, nije bilo dovoljno kapitala da se razmišlja o alternativama osnovnom biznisu, pogotovo u onim pravim preduzetničkim porodicama, tj. kompanijama koje su svoje poslovanje počeli iz dvorišta porodične kuće ili garaže. U ogromnoj većini porodičnih kompanija, gotovo sve što se sticalo se stavljalo u funkciju prvo preživljavanja, a onda i unapređenja osnovnog biznisa. Dodatno, s obzirom na iskustva iz ne tako daleke prošlosti (videti pod, na primer, Jezda ili Dafina i slično) poverenje u alternativne vidove investiranja (mimo onoga što osnivač razume i kontroliše), objektivno je bilo (a verovatno još uvek i jeste) na prilično niskom nivou. Sve to je dovodilo do toga da su mnogim porodicama, narodskim rečnikom, „sva jaja u jednoj košari“, tj. da se sve vrti oko porodične kompanije.

Da li je to dobro za finansijsku sigurnost porodice i da li je to dobro za generacijsku tranziciju?

Uvek se trudim da ne pišem o onome što nije osnovni fokus mog profesionalnog opredeljenja (u ovom slučaju, mislim da temu investiranje), tako da bih pitanje investiranja i finansijske sigurnosti ostavio malo po strani, mada je primarni utisak da family office služi baš tome. Međutim, postoji još jedan (manje vidljiv) ugao i značaj family office-a, a to je značaj family office-a za generacijsku tranziciju.

Zamislimo sledeći primer (a ovakvih primera ima dosta): porodična kompanija 100% u vlasništvu jednog lica (osnivač ili osnivačica), troje dece od kojih jedno dete radi u porodičnoj kompaniji i zanima ga poslovanje kompanije (viđen za naslednika / naslednicu), a dvoje nemaju nikakve veze sa kompanijom. Mimo kompanije (koja je vredna) maltene da ne postoji neka značajna imovina u vlasništvu te porodice. Osnivač odgovoran, hoće da obavi tranziciju za života, te nakon tranzicije upravljanja želi da podeli i vlasništvo i u jednom trenutku se postavljaju dva ključna pitanja:

• Kako postupiti u najboljem interesu kompanije, a istovremeno biti pravičan prema deci?
• Da li će deca biti dobri poslovni partneri?

U goreopisanom primeru jedini način da se bude pravičan prema deci je da svi dobiju neki (često jednak) % udela u porodičnoj kompaniji. Da li je to istovremeno najbolje za kompaniju, pogotovo ako postoji velika neizvesnost kako će naslednici funkcionisati kao poslovni partneri?

Takva vrsta podele često nije dobra ni za kompaniju, a nije potencijalno dobra ni za naslednike. Onaj koga biznis zanima i ko taj biznis razume može da ima teret preostalih koji se češće pitaju „kad će dividenda?“ i potencijalno mogu da koče razvoj kompanije, a ovi koje biznis ne zanima ili se u njega ne razumeju možda mogu samo da sanjaju da od tzv. pasivnog vlasništva može ugodno da se živi. Nekad može, ali da li je bolje biti pasivni (su)vlasnik family office-a (koji u svojini najčešće ima samo imovinu, bez dugova) ili pasivni (su)vlasnik porodične kompanije?

Bilo bi pretenciozno da se zaključi da postojanje family office-a (tj. posebne kompanije putem koje se radi investiranje u razne imovinske celine, mimo porodične kompanije) garantuje sigurnu i uspešnu generacijsku tranziciju. Istovremeno, postojanje family office-a bez sumnje povećava broj opcija i daje mogućnost sagledavanja šire slike u rešavanju tako složene jednačine kao što je uspešna generacijska tranzicija.

Pre nekih pet-šest godina tema porodičnih protokola (kao dokumenta koji može da bude karakteristika odgovornih porodica i porodičnih kompanija) je bila nepoznanica na ovim prostorima, pa je ta tema, tj. dokument bio predstavljan kao „jedan list papira“ kako bi bio što manji bauk. Taj „jedan list papira“ je, u međuvremenu, postao „prvi list papira“, a porodični protokoli su izašli iz senke na svetlo dana, i sve manje su nepoznanica i tabu. Tako isto procenjujem da će i tema family office-a postati aktuelna i neizbežna na ovim prostorima u narednim godinama i decenijama. Sa tom temom, javiće se dodatna potreba za posebnom vrstama savetnika (pravnim, finansijskim, poreskim, stručnjacima iz domena nekretnina, berzi i slično), uže specijalizovanim za potrebe family office-a, i posebnim profilima menadžera koji će voditi poslovanje family office-a.

Uzbudljivo vreme je pred nama!