I mi jarca za trku imamo!

“Veni, vidi, vici!” je latinska izreka čiji se nastanak i autorska prava pripisuju rimskom vojskovođi Gaj Julije Cezaru, te iako je izreka nastala pre nove ere utisak je da je punu afirmaciju stekla tek u XX veku i to razvojem sportskog novinarstva.

“Dođoh, videh, pobedih!” je zgodan naslov za slavljenje sportskih pobeda, mada je meni lično draga i verzija nepoznatnog ali duhovitog autora koja glasi “Dođoh, videh, odoh!” … iako netačna u prevodu, tačno opisuje mnoga stanja i situacije.

Kada sam nedavno dobio poziv za dolazak na otvaranje velike robne kuće, koja se bavi prodajom svega mogućeg za izgradnju, renoviranje, krečenje i svako moguće uređenje stanova i kuća, najrealnije je bilo da se moja poseta završi po principu “dođoh, videh, odoh” a najmanje realno je bilo da me bilo šta tom prilikom asocira na sport ili da me podstakne da uzmem npr. četku, valjak za krečenje (popularni, jarac) ili farbu u ruke. Istini za volju, u prošlosti sam imao pokušaja da budem hausmajstor ali to se uglavnom završavalo podsećanjem na misao mog tate (od koga sam nasledio manjak talenta za kućne poslove) koja glasi: “Ako ja radim popravke po kući, od čega će da žive ljudi čiji je to posao?”.

Tokom otvaranja robne kuće sve je išlo po planu, došao sam, gledao i neposredno pre nego što sam otišao sa jednog reklamnog panela mi se ukrstio pogled ni manje ni više nego sa pravim jarcem i sloganom “I mi jarca za trku imamo!”. Autori slogana su sigurno imali u vidu da igrom reči podstaknu posetioca da se lati četke za krečenje, ali nisu imali u vidu da posetilac može da bude amater mog kalibra koga će jarac da asocira na – sport!

Naime, krajem 1989. godine sam pretrpeo najveći sportski poraz. U dvomeču FK Crvena Zvezda – FK Keln, posle odličnih 2:0 u Beogradu, Zvezda je izgubila u Kelnu 3:0 i ispala iz Kupa UEFA. Tada sam imao punih 10 godina, što su prave godine za verovanje da je pobeda ili poraz u sportu pitanje života i smrti, tako da sam taj poraz adekvatno i proslavio: celovečernjim plakanjem!

Posle toga je bilo još dosta sportskih poraza, ali suza više nije bilo. Isplakao sam se te decembarske noći avansno za sve buduće poraze, i stavio maskotu FK Kelna (a maskota je ni manje ni više nego jarac!) u hodnike sećanja (da ne kažem, sa druge strane jastuka).

Prolazile su godine i negde sam počeo i da zaboravljam da jarac ima neke veze sa sportom, dok se nije u široj upotrebi pojavio termin G.O.A.T. (Greatest of All Time) (eng. goat = jarac) pa je, gle čuda, sticker jarca počeo da se koristi u debatama ko je najbolji (fudbaler, košarkaš, teniser, itd) svih vremena.

Te debate baš deluju izazovno i dosta podsećaju na teoriju “kraja istorije” (End of History, Francis Fukuyama). Eto kao sve smo videli, sve se već dogodilo, sve znamo, ništa novo neće biti da se vidi i hajmo sad da utvrdimo ko je najbolji. Samo to je ostalo nerešeno, pa da se razilazimo.

Moram da priznam da sam se jedno vreme pecao u debate o najboljim sportistima svih vremena. Previše sam vremena investirao (to nekako bolje zvuči nego potrošio) u sport generalno, pa sam nekako mislio da je moje mišljenje u tim debatama relevantno. Kad ako ne sad, ko ako ne ja?

To je prštalo od argumentacije, te ovaj je više uticao na sport, te ovaj je igrao u eri koja je bila puna superstarova, te šta bi ovaj uradio da je imao patike, fizioterapeute i nutricioniste ovog doba, ovaj je elegantniji u pokretu (praktično je svojim pokretima sinonim za sport), itd, itd. Uglavnom, razbibirga i gubljenje vremena što nije samo po sebi loše – u toj disciplini sam svakako konkurentniji nego npr. u krečenju stana … to prepuštam profesionalcima, svako neka radi ono što mu je posao!