Jezik je zvučna domovina

Work & Travel program (program boravka i rada u SAD u periodu od 5 meseci) je početkom 2000-ih bio sjajan način da se vidi Amerika, zaradi neka kinta i propriča engleski jezik. Koliko god delovalo nelogično, ovo poslednje je mnogima bilo najteže, jer je dosta „naših“ studenata išlo u grupama u ista mesta, pa je „naš“ jezik nastavio da ih prati i hiljadama kilometara daleko od kuće. Još ako nisu radili poslove koji zahtevaju aktivniju konverzaciju – eto problema.

Meni je zapao Cape Cod, te obližnja ostrva Nantucket i Martha’s Vineyard, a u celoj tamošnjoj ekipi je bio samo jedan student iz naših krajeva koji je ubrzo Cape Cod zamenio Kalifornijom. Praktično, posle nepune dve nedelje u SAD jedino izvesno je bilo da ću propričati engleski. Pomislio sam super, makar će jedan cilj preletanja Atlantika biti ostvaren.

U prilog tome da će se engleski propričati je išla i činjenica da u tom periodu nije bilo pametnih telefona, Vibera, WhatsAppa, pa i internet je bio donekle egzotika, tako da se “veza sa maticom” održavala putem par imejlova i jednog telefonskog razgovora nedeljno.

Nedelje su prolazile u kupanju u Atlantiku, vožnji bicikla, pokušajima da razumem bejzbol, prodavanju pereca (“Salty or not salty?”), clam chowdera i ostalih đakonija na feribotu na relaciji Hyannis Port-Nantucket, te pokušajima da nađem dodatni posao i bez konverzacije na “našem” jeziku, do jednog (lepog) dana!

Tog dana sam radio na feribotu “na kasi”, na kraju linije na kojoj se naručivala i preuzimala klopa. U velikoj graji i čavrljanju turista i mom naplaćivanju njihovih obroka, negde sam čuo glasove koji su su me podsećali na “naš” jezik, ali su se mešali sa drugim glasovima, pa nisam bio siguran da li nešto umišljam. No, bio sam siguran da mi jako prija što mi se makar učinilo da čujem “naš” jezik. Kako mi se veseli četverac približavao, sve je bilo jasnije i glasnije da mi u susret dolazi nešto “tipično beogradski”.

Veseli četverac mi se, želeći da plati, obratio na engleskom, a ja nisam mogao da dočekam da kažem: “U redu je. Plaćeno.” Sekund tišine, pa glasan smeh! Zagrlili smo se i obradovali jedni drugima kao da se znamo ceo život, a nismo se videli još od mature. Mangupska je to ekipa bila, nisu se sa mnom prepirali da plate kad im je rečeno da je u redu. Ali su ostavili bakšiš duplo veći nego što im je bio račun. Tipično beogradski!

Tad sam prvi put zaista i osetio da je jezik zvučna domovina, do tad sam samo znao da ta misao postoji (neko je pripisuje Kafki, neko Andriću, neko možda nekom trećem, nije ni važno – uostalom, sve lepe misli možemo da prisvajamo i kao svoje). Naravno, tu ekipu više nikad nisam sreo, čak i da se nekad sretnemo nećemo se prepoznati, ali ih sigurno neću zaboraviti.

Nedavno sam podelio jedan kratak post na LinkedInu o porodičnim kompanijama i komentarom mi se javio jedan drugar “iz prošlog života”, tj. srednjoškolskih dana, koji već dugo godina živi u SAD i trenutno radi u jednoj tamošnjoj porodičnoj kompaniji. Pružajući podršku primetio je da postove pišem samo na, po njegovim rečima, “našem” jeziku te je, stoga, i pretpostavio da su mi u fokusu interesovanja “naše” porodične kompanije. Verovatno je vođen tržišnim razmišljanjem mislio da možda ima prostora da se market proširi, tako što bi se pisalo, na primer,  na engleskom jeziku.

S jedne strane je u pravu. Prosto, naš jezik (kao uostalom i većina jezika) je teritorijalno ograničen i svako ko želi da proširi domašaj svojih razmišljanja uglavnom bira da piše na engleskom.

S druge strane, teritorija do koje dopire naš jezik nije baš toliko mala (razumemo se svi na teritoriji na kojoj živi preko 20 miliona ljudi), a uže posmatramo jezik porodičnih kompanija je pogotovo specifičan. Trenutno smo svedoci perioda kada dolazi do promena u upravljanju i vlasništvu u porodičnim kompanijama, jer generacije preduzetnika koji su osnivali kompanije tokom 90-ih godina prošlog veka trenutno prepuštaju ili se pripremaju da prepuste upravljanje (a neki i vlasništvo) svojim naslednicima.

Generacijska tranzicija je nešto u čemu na ovim prostorima ne postoji razvijena tradicija, mada iskustva već postoje. Upravo u tim iskustvima generacijske tranzicije (na našim prostorima, sa prve na drugu generaciju) i specifičnostima određenih podneblja (vrednosti, kultura, običaji) se krije tajna koja možda i može da se kaže na stranom jeziku ili da se prevede na strani jezik, ali gotovo izvesno može da se u punom kapacitetu razume samo na maternjem jeziku. Dodatno, generacijska tranzicija nije samo poslovno (kompanijsko) pitanje veći i duboko lično (porodično, emotivno) pitanje gde i najbolji prevod ili najbolje poznavanje stranog jezika nisu dovoljni da oslikaju suštinu dilema sa kojima se suočavaju osnivači, njihovi naslednici i porodice.

Dakle, iako deluje privlačno da se ovdašnja iskustva govore i pišu na engleskom ili prevode, na primer, na engleski i da se time priča širi van našeg podneblja, ovde tematika generacijske tranzicije tek dobija na punom značaju i naše kompanije zaslužuju da budu u fokusu naših interesovanja.

A i mnogo toga se gubi u prevodu. Ko ne veruje, neka prevede na engleski “ne treba mešati babe i žabe”.