Nikola Plećaš: Lekcija o kritici i napretku

Nikola Plećaš je legendarni košarkaš zagrebačke Lokomotive, kluba koji je najveće uspehe postigao pod imenom Cibona. Cibona mi je uvek bila gotivan klub. Kad sam bio mali, sviđao mi se njihov logo, boja dresova, šampionski DNK, i još ponešto, a kada sam porastao, saznao sam da je Cibona skraćenica od latinskog „cibus bonus“ (u prevodu „dobra hrana“) s obzirom da su glavni sponzori kluba bili proizvođači hrane. To mi i danas deluje kao super igra rečima.

Nikola Plećaš je prestao da igra košarku otprilike u vreme kada su moji roditelji imali neke planove u vezi sa mojim rođenjem, te nisam imao priliku da se uživo upoznam sa njegovim košarkaškim veštinama, ali od kada znam za košarku, znam i za njega, jer je deo svih „košarkaških almanaha“ i „sportskih čitanki“. Vrhunski košarkaš, veliki strelac, Sveti Nikola.

Ko sumnja da je Nikola Plećaš bio velika faca, neka (ponovo) pogleda film „Bićemo prvaci sveta“, pa neka vidi ko u filmu glumi Nikolu Plećaša… Glavom i bradom (tačnije brkovima) Goran Bogdan, jedan od omiljenih glumaca koji je stigao i do uloge u svetskim razmerama kultnoj seriji „Fargo“, nekima omiljen zbog uloge Mustafe Golubića, te da ne nabrajam dalje razloge njegove omiljenosti.

No, poznata je teorija po kojoj „svaki čovek ima svog dvojnika“, pa je tako i zagrebački Nikola Plećaš imao svog dvojnika u Zrenjaninu. Njegov dvojnik se zvao Nikola Plećaš, igrao je košarku u KK Kombinat Servo Mihalj (u Jugoslaviji značajan klub, uvek na granici Druge i Prve savezne lige, tada najjačeg klupskog takmičenja u Evropi), a kasnije je bio košarkaški trener mlađih kategorija u istom klubu (tada već imena KK Proleter).

Zrenjaninski Nikola Plećaš nije bio prvak sveta, njegovo košarkaško umeće nije završilo na „velikom platnu“, a nadimak mu nije bio Sveti Nikola, već Pleki.

Sećam se „kao da je bilo juče“ kada je moj otac u nedeljnom listu „Zrenjanin“ pročitao da KK Proleter organizuje probne treninge za dečake i kada mi je predložio da me vodi na probne (košarkaške) treninge. To je bilo vreme u kome nisu postojale škole sportova, vreme u kome se nisu plaćale članarine, već se u manjku svih tih „savremenih“ sportskih instituta praktikovala sada zastarela i uglavnom prevaziđena disciplina – probni treninzi i selekcija. Inače, da tada u sportu nije bilo stroge selekcije završio bih ja na fudbalu, ali mi je tamo trener mlađih kategorija (Dragiša Kosnić, inače, jako dobar drugar moga oca) posle jednog probnog treninga rekao da ne moram više da se izlažem naporu dolaska na fudbalske treninge. Koliko se sećam, Dragiša nije nalazio da je neophodno da dalje elaborira svoje nalaze o mom tadašnjem fudbalskom (ne)talentu.

Dok fudbalu ne smrkne košarci ne svane i tako sam završio na probnim treninzima kod Nikole Plećaša Plekija. Ostaće misterija da li je Pleki imao više razumevanja za moju dečačku trapavost ili je zaista mislio da imam nekog talenta za košarku, no bilo kako bilo, zahvaljujući Plekiju sam nepovratno ušao u svet košarke i u raznim ulogama (a biti i publika je jedna od uloga) ostao u tom svetu do danas.

Košarka je sport veštine, gde visoki i krupni ljudi na malom prostoru moraju da nauče da se kreću, trče, a da se ne sudaraju i odbijaju jedni od drugih kao kegle. Za početak to, a u suštini još puno toga. Pleki je bio sjajan da nas nauči i to i još puno toga, jednostavno bio je odličan trener/učitelj!

No, ono po čemu najvišem pamtim Plekija nisu levi dvokorak, trčanje u kontranapad „3 na 2“ ili „2 na 1“, košarkaški stav ili „push“ pas, već jedan kratak razgovor koji smo imali u sportskoj sali Zrenjaninske gimnazije dok sam još uvek išao u osnovnu školu. Naime, na jednom od treninga Pleki je imao neke primedbe i kritike na moj račun što sam ja propratio disciplinom „kolutanje očima“, kao vidom neverbalnog neslaganja sa kritikom. Biće da to nije bio običan kolut, već višestruki salto, dok me je Pleki posle treninga pozvao da porazgovaramo i roditeljsko-učiteljskim glasom rekao otprilike:

Dok god te kritikujem znači da mislim da može da bude nešto od tebe, da možeš da budeš još bolji… Kad prestanem da te kritikujem, to će značiti da je neko odustao od tvog napretka – ili ti ili ja.

Nisam siguran da sam tada razumeo šta mi je rekao, ali sam imao jak utisak da mi je rekao nešto važno. Doduše, nisam mogao da pretpostavim da će to biti lekcija koju ću i naučiti i razumeti, koja će me pratiti sigurno duže kroz život i posao nego što me je pratila kroz sport. To je rečenica koju često ponavljam sebi (a došlo je vreme ponekad i drugima) i služi mi kao jedan od važnih sastojaka ogleda kroz koji puštam ili primam snopove života.

Nedavno sam sreo Plekijevog sina, mog saigrača i drugara iz mladalačkih dana. Setili smo se nekih anegdota, zajedničkih drugara, slikali se zajedno i poslali drugarima sliku. Ja sam se setio pokojnog Plekija i njegovom sinu ispričao šta mi je Pleki rekao pre tridesetak godina na parketu Zrenjaninske gimnazije. Bilo mi je drago što smo ga se setili na taj način, njegovom sinu čini mi se još draže.

Zrenjaninski Nikola Plećaš nije bio prvak sveta, njegovo košarkaško umeće nije završilo na „velikom platnu“, a nadimak mu nije bio Sveti Nikola već Pleki.