Retrovizor i šoferšajbna

Kraj godine je dobra prilika da pogledamo u retrovizor i vidimo šta nam se dogodilo još uvek tekuće godine, napravimo planove šta bismo voleli da nam se dogodi naredne godine ili damo sebi obećanje (u narodu poznatije kao New Year’s Resolution) kako ćemo da se ponašamo naredne godine, ali i da proverimo šta smo ispunili od prošlogodišnjih obećanja.

Negde u ovo vreme, prošle godine, dao sam sebi obećanje da u narednoj (tj. ovoj 2023. godini) neću šećeriti kafu, neću piti gazirana pića i prestaću da jedem slatkiše. Ako iz tog ugla posmatram godinu, mogu da kažem da je bila prilično uspešna, da sam obećanje u velikoj meri ispunio, ali da ima prostora za dalja unapređenja.

Negde u ovo vreme, ali pre pet godina, dao sam sebi obećanje da ću veći fokus usmeriti ka domaćim kompanijama, tj. porodičnim kompanijama iz regiona. Kao što sam prošle godine osetio da će mi manjak šećera dugoročno prijati za fizičko zdravlje, tako sam i pre pet godina naslutio da bi novi pogled na domaće kompanije mogao dugoročno da mi prija za „profesionalno“ zdravlje.

Ono čemu svedočim svake godine je kontinuiran razvoj kada su porodične kompanije u pitanju. Tekuća godina nije bila izuzetak, već najbolja godina do sada! Kada kažem najbolja godina, pre svega mislim na sve veći nivo emancipacije osnivača i druge generacije (naslednika) da se progovori o temama generacijske tranzicije i da se kroz razgovor traži rešenje. Kao naredni korak, sve više su u procese razgovora i dogovora uključene celokupne porodice, a ne samo osnivač i naslednik / naslednica (ili naslednici), tako da sve veći nivo transparentnosti dovodi do toga da svi, i direktni, i posredni učesnici u procesu, imaju aktivniju ulogu, što posledično ima pozitivne efekte na povećavanje verovatnoće da će proces tranzicije biti uspešan. Naravno, neće sve kompanije uspeti u generacijskoj tranziciji, ali ni to ne mora da bude problem ukoliko se do tog zaključka dođe pravovremeno.

U gorenavedenom utisku kako je ovo bila „najbolja godina“ svakako ide u prilog i „buđenje“ stručne javnosti tako da je ove godine, više nego ikada pre, bilo konferencija i panela na kojima se govorilo o porodičnim kompanijama, te tekstova na temu da li je udeo bračna tekovina supružnika, kako osmisliti i realizovati partnerstvo braće i sestara, šta su porodični protokoli i koji je njihov domašaj, da li je uvođenje zaposlenih u vlasničku strukturu dobro rešenje, šta da se radi ukoliko naslednika kompanija ne zanima, da li je prodaja (biznisa) predaja, da li su fondacije nešto što će ubuduće uzimati maha, itd, itd.

Takav način povećavanja vidljivosti tematike i „detabuizacija“ teme doprinosi da je deljenje znanja postalo sve frekventnije i efektnije. Naravno, sintagma porodične kompanije je postala malo i buzzwords, tako da se često koristi i za nešto što liči da je sinonim (npr. mala i srednja preduzeća), ali nema veze, i iz toga mogu da se izvuku značajne pouke.

Dodatno, utisak je da svake godine preduzetništvo postaje sve popularnije i to tako što dosta preduzetnika postaju na neki način javne ličnosti, manje kroz tradicionalne medije, a više kroz podkaste u kojima pričaju o svojim iskustvima, daju osvrt na svoju karijeru, dele savete.

Godina ima kraj, ali teme preduzetništva i generacijske tranzicije će biti aktuelne dok god bude privatne svojine. Kao pravnik, verujem da je to zauvek! Videću da u 2024. obećanje od prošle godine (što manje šećera!) realizujem u celosti, a ono još ranije sebi dato obećanje – da ću da se fokusiram na porodične kompanije – odavno mi već nije upitno.

Ono što porodičnim kompanijama želim je da nastave da rastu, ne samo finansijski već i organizaciono. Dok je osnivače, naslednike, pa i porodice možda moguće razmrdati i osvetliti im neke osnovne koncepte u kraćem vremenskom periodu, kompanije su dosta tromiji organizmi, koji ne reaguju dobro na šok-terapije i koji teško podnose revoluciju, ali ako se paze i uređuju, mogu da postanu mnogo više od preduzetničkog poduhvata i uspeha jednog čoveka.