U potrazi za autsajderima

Svi volimo autsajdere (navodno). Dobar primer su filmovi. Tu dominiraju autsajderi kao junaci. Ima nečeg neodoljivog kada se neki lik sa margine, neprepoznat ili potcenjen od okoline, pojavi niotkuda i postane pobednik.

U jednom periodu sam imao lošu naviku da pre donošenja odluke da li da gledam neki film prethodno pogledam Wikipedia stranicu tog filma (logika: ako ga nema na Wikipedia, to valjda znači da ni ne postoji). Zanimale su me dve stvari: kako je prošao na box office-u i šta kaže struka, tj. kako je kritika ocenila film.

U ukrštanju ta dva kriterijuma donosio sam odluku da li trošim par sati na film ili na nešto drugo.

Pre sticanja te navike, o gledanju filmova sam se konsultovao sa jednim drugarom (dokazanim filmofilom) i od njega tražio preporuke. Problem sa tim putem odabira filmova je bio taj što mi je za većinu filmova govorio „Šta znam, treba pogledati …“ (šta znam, valjda je zato i postao filmofil). Slušajući ga potrošio sam mnogo sati, od čega dosta vrednih zaborava.

Pre par godina pustio sam na, mislim, HBO dokumentarni film „Searching for Sugar Man“. Bez pretrage Wikipedia stranice, bez traženja preporuke, bez prethodnog čitanja sadržine filma, čisto na intuiciju. Ispalo je zanimljivo. Pomenuti dokumentarac je prikaz preokreta u životu jednog autsajdera (Sixto Rodriguez), muzičara iz Detroita (Mičigen, SAD) koji je decenije proveo u skoro potpunoj anonimnosti, istovremeno ne znajući da je makar negde popularan, doduše samo u Južnoj Africi (?!). Od tada, Sixto mi je metafora za autsajdera koji možda nije morao predugo da bude anoniman.

Za razliku od filma, stiče se utisak da u poslu uglavnom ne volimo autsajdere. Svi bismo voleli da radimo za najbolje klijente, globalne kompanije ili makar lokalne šampione. Ono što uglavnom zaboravljamo je i da su svi oni u jednom trenutku bili na početku. Praktično, svi su počeli kao autsajderi. Neki su autsajderi vremenom postali veliki igrači, neki su se izgubili, tj. nestali, a neki su uspavani u krizi srednje razvijenosti, nalazeći se i dalje u priličnoj anonimnosti.

Verovatno vođeni izrekom da „ništa ne uspeva bolje od uspeha“ uglavnom u poslu gledamo da smo na strani dokazanih pobednika. To je razumno i oportuno, ali tu je i velika gužva, a pitanje je i šta možemo da ponudimo. To što možemo da im ponudimo verovatno im istovremeno nudi još desetine sličnih nama, borba je grozničava. Koja je naša komparativna prednost, koju uopšte tu vrednost dodajemo, da li tu ima prostora da bilo šta kreiramo, da nekome zaista pomognemo ili postajemo administratori nekih ustaljenih procesa?

Verujem da se mnogi od nas, pokušavajući da rade sa najboljima i za najbolje, pogube na tom putu i da izgubimo vreme i šanse da učestvujemo u kreiranju nečeg novog, istovremeno gradeći osećaj neadekvatnosti (jer i najbolji hoće da rade sa najboljima ili makar sa najbolje tržišno pozicioniranim, da ne kažem reklamiranim, a to većina nas nismo). Prave šanse se često kriju u anonimnim preduzetnicima kojima je pomoć i saradnja često najpotrebnija.

Svako ko je dugo u poslu može da se seti nekoga iz svog okruženja koji je počeo skromno, bio na margini, ali je uspeo. Mislim da će biti kasno da se takve osobe setimo kada uspe i da tek tada poželimo da mu budemo blizu. Takve trebamo da prepoznamo kada počinju, da se „kladimo“ na njihov uspeh i da pokušamo da tom uspehu damo doprinos. Tu treba graditi poverenje u svoju intuiciji, pa i sreću.

Postoji tu možda i jedna „tamnija strana“ zašto volimo autsajdere na filmu ili u sportu, a ne volimo toliko u poslu. Dok je filmski junak uglavnom u stvarnosti nepostojeća osoba, a sportista uglavnom neko ko nam, ipak nije, toliko blizak (a i možemo da se ogrebemo o njegov ili njihov uspeh, u kontekstu kolektivizacije pobeda), preduzetnik-autsajder je često naš školski drug, komšija ili rođak. Preuzimanje rizika, težak početak, a kasniji možda uspeh nekoga koga dobro znamo često kreira i ljubomoru i osećaj „kako on, a ne ja“. Voleo bih da sam ovu ljubomoru samo umislio, da smo svi srećni kada ljudi oko nas uspevaju, ali eto ostavljam svakom čitaocu da proceni da li ljubomora, ipak, nekada postoji ili je ona samo uobrazilja pisca ovih redova.

Kakva je na kraju veza između Sixto Rodriguez-a i preduzetnika-autsajdera? Mnogi će reći nikakva, ali biću slobodan da pretpostavim da je Sixto imao nekoga ko ga je ranije potražio da ne bi čekao decenijama da izađe iz opskurne anonimnosti.

Potraga za autsajderima u poslu i zajednički put je prilika da pokažemo da volimo, podržavamo i navijamo za autsajdere ne samo na filmu!