Kolumne—Ivan Minić

Završavamo jednu od najtežih godina koje pamtim, a za nas ovde – verovatno i najtežu u ovom veku.

Često kažemo da je brend nešto neuhvatljivo, nešto što ne možeš prstom da pokažeš, a svi ga osećamo.

Nikad nisam voleo javne nastupe. Vremenom sam postao prilično dobar u njima – do te mere da me danas ni strah ni neprijatnost ne mogu poremetiti kad sam „na zadatku“.

Mi smo odrasli uz neke druge heroje. Ako ste bili geekovi, a mnogi od nas jesu, naš formativni generacijski film bio je The Matrix. Priča o Thomasu A. Andersonu, poznatijem kao Neo.

Kroz više od tri stotine trideset epizoda Pojačala pomogao sam da se ispričaju priče nekih neobičnih ljudi, koje ranije, a često ni kasnije, nisu ispričane na taj način.

Ja sam malo proklet, i ako niste primetili to ranije, imam izraženu sklonost ka tome da primećujem sitnice i detalje, i često u slobodno vreme skrenem u duboke analize, pokušavajući da otkrijem uzrok i vidim smisao.

Pitanje koje mi često postavljaju u razgovorima i intervjuima je: „Šta ti je najveći uspeh?“ A moj odgovor je uvek isti – najveći uspeh su ljudi koje volim i koji vole mene.

U naslovu je stih iz pesme “Sine, sine” Šabana Šaulića, sa albuma “Pomozi mi druže, pomozi mi brate”, iz 1990. godine. I to je možda najbolja rečenica koja sažima ono o čemu intenzivno razmišljam poslednjih nedelja.

Godina je 1993. U zemlji koja se nekada zvala Jugoslavija, a tada već sabijena na značajno manje okvire, besni građanski rat, a novčanice se štampaju brže nego što se troše.

Pred Olimpijske igre u Londonu 2012. puno sam radio pokušavajući da budem deo nekog od timova podrške koji će biti tamo.

Postoje ljudi koji uživaju u interakcijama, vole da ćaskaju s taksistima, lako ulaze u razgovor sa neznancima i bez problema će prići nekome da pitaju za pravac. Ja nisam jedan od tih ljudi.

U životu postoje trenuci kad prelazimo iz jedne u drugu fazu. Trenuci kad pravila koja su nas do tada vodila postaju nebitna, kad sve što smo znali više nije dovoljno.