Trebalo bi da popričamo

Srž preduzetništva je posedovanje odgovora. Tržište postavlja pitanje, preduzetnik pruža rešenje, a korisnici to plaćaju. Lepo i linearno, zar ne?

No, osvrnite se oko sebe.

Možete li sa sigurnošću reći u sebi da imate prave odgovore danas, u ovakvoj situaciji na tržištu, u svetu… Ili komšiluku? Narativi se menjaju svakodevno, interesne grupe se kombinuju, a potrebe ljudi izgleda više ne prate neke linearne putanje.

Verujem da su društvene mreže reality stream našeg toka misli. Ljudi provode sate u kreiranju, poliranju i produkciji sadržaja koji oslikava ključne momente u njihovim životima. Da, čak i oni koji to ređe (ili nimalo ne) rade, šalju određeni tip poruke.

Posmatram promene i trendove u kontekstu tih poruka i izvlačim zaključke. Jasno je da ta ispoliranost ume da iskrivi realnu sliku i da treba samo pogledati kroz prozor nekad ili popričati sa nekim u prodavnici.

Međutim, iz ptičje perspektive, i tako ispeglani feed reflektuje nešto bitno. Struje medijskih i individualnih mišljenja često su isprepletane. Društvene mreže su mediji, samo sa protokom informacija u realnom vremenu. Gotovo kao ogledalo.

Suštinski cilj koji su algoritmi nametnuli (ili mi algoritmu?) jeste da „moramo da imamo odgovore“. Zapravo, stvorili su kulturu u kojoj „svi moramo biti neprekidno u pravu“. Od roditeljstva, preko ishrane, do korporativne strategije.

Ovaj fenomen jasno se manifestuje kod preduzetnika koji mere svaku reč iz straha od greške i “fiktivnih klijenata koji u tom trenutku, kad pročitaju baš tu objavu, odluče da više nikad ne potroše novac kod nas”.

Drugi se potpuno blokiraju i ne izražavaju stav, jer „sigurno nisu u pravu“.

Na suprotnom kraju spektra nalaze se oni koji beskompromisno insistiraju na svojim stavovima, bez obzira na činjenice i okolnosti. Ne nužno zbog ubeđenja u sopstvenu nepogrešivost, već zbog istog imperativa – da „moraju biti u pravu i imati odgovore i sve drugo je neprihvatljivo“.

Ima smisla iz poslovne perspektive. U zemlji slepih, jednooki je kralj.

Nedavno sam imao (slučajni) serijal kontraargumenata na neke krupnije tvrdnje na mrežama. Bez obzira na pažljivo sročene komentare (koji napadaju argument, ne osobu) i često jednako pristojne odgovore sa kontraargumentima, osetim blagi pritisak da “moram biti u pravu, jer ipak je to javna komunikacija…”. A ušao sam svesno u debatu koja istovremeno može imati više ishoda.

(Upadljivo često se desi i ignorisanje komentara, što je indikativno po sebi u okvirima ove teme.)

Braniti samouvereno svoju poziciju je legitimno i potrebno za zdravu razmenu… Sve dok se ne igramo ekstremima.

Paradoksalno često govorimo o autentičnosti i inovacijama, dok istovremeno previđamo da se inovacije i autentičnost događaju u razgovoru sa prethodnim i realnim. Inovacije ne nastaju u okruženju gde dominira isključivo stav „sigurno imam odgovor“ ili „moram biti u pravu“.

Priroda inovacija u preduzetništvu je u osnovi dinamična. Odgovori se pronalaze kroz dijalog, preispitivanje i spremnost da se izložimo argumentima koji izazivaju naše uverenje… I u svesti da ćemo i te dobijene odgovore jednom preispitati.

Nedavno je jedna koleginica opisala preduzetništvo kao „aktivno izražavanje postojanja“. Preformulisao bih da je „svako stvaranje čin aktivnog postojanja“… Ali svako aktivno postojanje neizbežno traži dijalog.

Vode su danas baš mutne, ako se razumemo. Uviđam da se sve izraženije zatvaramo prema dijalogu, u različite tabore i frakcije. Gradimo komunikacione tvrđave i zamkove, doprinoseći samo pojačanju buke, bez suštinskog napretka u razumevanju.

Istinski pomak ne dolazi iz nepokolebljive sigurnosti u sopstvene odgovore, već iz spremnosti da priznamo ograničenost svog znanja, otvorimo se za nove perspektive i kroz dijalog dođemo do dubljeg razumevanja. Tako preduzetništvo ponovo postaje ono što u srži i jeste – odgovor na promenljive potrebe društva.

Objavljujte. Pišite. Komunicirajte tako da ostavljate prostor da se neko nadoveže. Pozovite ljude u svoj svet gde mogu da stvaraju sa vama. Suština je u pomalo zaboravljenoj vrednosti dijaloga.

Dijalog nam je potreban danas više nego ikad, a to znači da ponekad nismo u pravu. I to je okej.