DS Djuragin Pipes:
Unikatne lule iz male radionice u Bečeju osvajaju srca širom sveta

Za početak, recite nam gde smo to mi, ko ste vi i čime se bavite.

Nalazimo se u Bečeju, ja sam Darko Đuragin i izrađujem lule. Iako se time bavim već dobrih godinu dana, još uvek nisam bio u prilici da brend Đuragin pipes razvijem u posao od koga bi moglo lepo da se živi. Mada smo imali uspeha, u ovom trenutku to je kod nas i dalje na nivou nekog hobija.

Kako ste došli na ideju da se bavite proizvodnjom lula?

Još kao mali viđao sam ljude koji su uživali u pušenju lule. Iako je to bila retkost, meni je taj način konzumiranja duvana bio fascinantan. Interesovanje je tinjalo od tada, ali na tome se završilo, sve dok nekoliko decenija kasnije nisam sreo saradnika koji je pušio lulu. Tačno ste znali kada je zapali, samo bi nas opio miris pečenih kolača. Pušio je vanilu, to je bio jako interesantan miris, mada mi nije bilo najjasnije kako se odlučio za njega. Kasnije mi je kroz razgovor objasnio da konzumira različite mirise, ali u društvu pali vanilu, jer se taj miris najviše dopada okolini. Mnogima smeta duvanski dim i izbegavaju da budu u njegovoj blizini, ali sa ovim je drugačije, svi počnu znatiželjno da se okreću i raspituju se šta to divno miriše.

Tada sam poželeo da i ja imam jednu lulu. Međutim, nije bilo tako jednostavno. Ispostavilo se da je ponuda kod nas izuzetno skromna, a cene nerazumno visoke. Usledila je ćerkina ekskurzija u Holandiju. U izlogu je spazila lulu i znajući moju želju, htela je da me iznenadi, međutim cene su mnogostruko prelazile naše. Tako sam rešio da se sam oprobam u pravljenju jedne.

Počeo sam da istražujem šta je od naših domaćih drva najbolje za izradu lula. Ispostavilo se da tu ima čitav jedan svet pravila – ne smete koristiti kisela, zatim morate paziti da nisu otrovna, kvalitet, naravno, ne sme da izostane. Učio sam kroz rad, a kada su drugari videli da pušim lulu, poželeli su i oni da probaju. Praveći lule za njih, što je bilo prvih desetak, otpočeo je moj hobi. Čak sam nekim prijateljima koji ne puše, po njihovoj želji, pravio lulu za ukras i uspomenu.

Kako ste od hobija za sebe i prijatelje došli do ozbiljnije prodaje lula?

Taj trenutak je došao prirodnim tokom stvari. Nakon lula koje sam poklonio prijateljima, počeli su nagovori da je to proizvod koji treba i ostali da vide i da ga kupe. Prve lule sam prodao preko oglasa na internetu za relativno mali novac, čisto da mogu da kažem da nisam radio uzalud.

Posle posla uđem u radionicu radim tu manufakturu i odmaram se od svakodnevnog stresa. Ipak, dosta vremena i truda je odlazilo na pravljenje, pa je i supruga poželela da mi pomogne. A, iskren da budem, pomoć u završnoj obradi, odnosno šmirglanju lula mi je više nego dobro došla. Meni je to bilo zahtevnije od čitave izrade, jer zahteva strpljenje. Morate šmirglati dugo kako biste postigli visoki sjaj. Supruga je preuzela to na sebe i znate šta se dogodilo? To veče, ta ista lula koju je ona obradila – odmah se prodala. Od tada radimo u tandemu – ja izrađujem, a supruga ih dovodi do visokog sjaja po kom smo veoma poznati.

Ko su trenutno vaši najveći kupci?

Imamo verne kupce iz raznih krajeva sveta: Japan, Singapur, Vijetnam, Oman, Iran, Švajcarska, Italija… Ipak, najredovniji kupci su Amerikanci. Imaju najveće tržište i razvijenu kulturu pušenja lula. Prepoznali su naš rad i rado nam se vraćaju. Ne samo zato što dobijaju unikat, već i kvalitet izrade za koji bi u svojoj zemlji morali da plate preko 1000 dolara, dok naši komadi koštaju tri puta manje.

Jedan Španac, na primer, isključivo naručuje lule od palestinske svete masline. Za njega sam radio zanimljive projekte, kao što su lula u obliku dinosaurusovog zuba, pa obrnuta lula koju sam nazvao Lambordžini, jer me podseća na haubu sportskog automobila.

Radeći za takve klijente, uvideo sam koliku, zapravo, slobodu imam kada je reč o izradi lula i koliko prostora ima za kreativnost. Našao sam nove načine da izrazim svoje umeće i pedantnost u radu i počeo sam da biram sve kvalitetnije drvo.

Kako ste premostili to da od prodaje lula u domaćim oglasima sad radite sa internacionalnim klijentima?

Stupio sam u kontakt sa par proizvođača na našim prostorima. Nije ih bilo puno, ali su imali mnogo veće iskustvo od mene tada. Čitao sam članke i pratio njihov rad. Jednog dana mi je zazvonio telefon. Bio je to Darko Milovanović, čijem radu sam se divio. Imali smo dug razgovor, gde mi je na kraju rekao: „Zašto gubiš vreme? Iimaš talenta – prodaj to dalje.“ Njegove reči su mi bile veliki podsticaj u tom trenutku.

Prva lula koja nas je proslavila bila je „Stonoga“. Napravili smo ih četiri i sve su različitih boja, dizajna, ali tematski sve su imale oblik.

Inspiracija je došla iz razgovora sa prijateljem. Počeo je da mi opisuje dizajn za lulu, a meni se odjednom u glavi javila slika stonoge. Zamolio sam ćerku, koja jako lepo crta, da mi dizajnira nešto na tu temu. Kada je završila, rad sam objavio kao ideju na Instagramu i Facebooku. Naši pratioci na društvenim mrežama su bili oduševljeni dizajnom i zahtevi su počeli da pristižu. Bilo ih je čak 16. Mogao sam čak da napravim aukciju, ali nikada me to nije privlačilo. Rešili smo da se zaustavimo nakon četvrte, jer ne želimo da se bavimo serijskom proizvodnjom.

Na kraju, dve su otišle u Ameriku, jedna u Švajcarsku i jedna je bila za klijenta iz Španije kojeg sam već pominjao, naravno, od njegove omiljene masline.

Te „Stonoge“ su bile jako zahtevne i meni za izradu, a osobito supruzi za šmirglanje „nogica“. Sećam se kada smo ih završili, supruga je rekla: „Ako napraviš još jednu, ubiću te.“ (smeh)

Šta vas izdvaja od drugih u izradi lula?

Mi imamo nešto što nas razlikuje od 90% lulaša u svetu. Dok se ostali služe strugom i izrade celu lulu na njemu, ja opkrojim jedan komad drveta testerom, a onda ga brusim od glave da bi dobio oblik. Zatim, nikada ne izrađujem dve lule od jednog komada drveta, dok mnogi gledaju da maksimalno iskoriste sirovinu. Ako hoćete da napravite kvalitetnu lulu, nije svejedno od kog je dela pravite. Gledate kako su raspoređeni godovi na drvetu i po tome formirate položaj lule u njemu. To je ono što poznavaoci i zaljubljenici u lule primećuju i cene u izradi. A osobito i zato što takva izrada podrazumeva da će svaka koju izradimo biti unikat.

Ima proizvođača koji serijski proizvode lule i to je sasvim u redu, ali mi ne želimo da radimo tako. Naš cilj je da svaka lula iz naše izrade bude priča za sebe i jedinstvena. Kao naša „Stonoga“ koju smo ranije pomenuli. Njih ima samo četiri komada na celom svetu sa mojim potpisom, sve su unikatne na svoj način i otišle su na četiri strane sveta. Ako bi mi neko sutra tražio da njemu lično napravim još jednu, napravio bih i petu – opet različitu – ali neću sigurno više nikada praviti „Stonogu“ samo da bih je pravio.

Kako dobijate inspiraciju za nove dizajne lula?

Ja u svakom trenutku neprestano mozgam o novim mogućnostima, ali inspiracija dolazi sa najrazličitijih strana. Eto „Stonoga“ se dogodila dok sam razgovarao sa prijateljem o nečemu potpuno različitom. Nekada se to desi tako, samo od sebe, a nekada mogu danima da lupam glavu i gledam po internetu tražeći ideje.

Najlakše bi bilo da uradim dizajn koji sam već negde video, ali to onda nije unikatan komad. Jednom sam izradio lulu koja je izgledala potpuno „izvitoperena“, urađena u celini od masline. Taj dizajn je izašao tako neobičan i jedinstven, da čak nisam mogao lepo da je snimim iz svih uglova, onako kako to obično radim. Prosto se nije mogao videti njen ceo oblik dok je ne uzmete u ruke – iz svakog ugla je bila različita. To je bila još jedna lula koja je otišla kupcu još u toku proizvodnje. Rezervisana je odmah iz Amerike i tamo je otišla da usreći novog vlasnika.

Moj cilj je da nikada nikoga ne kopiramo, već da sve što napravimo dolazi od nas, iz naših zamisli i ideja. Imali smo slučajeve gde su nas kopirali i meni je jako drago kada se to dogodi, jer to znači da je naš dizajn zaista oduševio nekoga. Uvek kada vidim da je neko iskoristio naš dizajn, javim im se i zahvalim na tome.

Kako nabavljate kvalitetne materijale za izradu lula?

To nam je i dalje najveći izazov u radu. Imamo taj problem da naša zemlja nije deo EU, pa se često javljaju prepreke oko pošiljki i naručivanja. Imam snabdevače u Grčkoj, zatim u Palestini, odakle nabavljam maslinu koju sam pomenuo ranije. U Nemačkoj imamo izuzetno pouzdanog dobavljača koji se specijalizuje za materijale za izradu lula. Italija nam je, takođe, jako važan snabdevač, jer su oni najveći proizvođači brijara, koji je najzastupljeniji pri izradi lula.

Prilikom kupovine materijala ne gledam cenu i kupujem veće blokove. Važno mi je da imam slobodu izbora kada oblikujem lulu, kako bi godovi došli do izražaja. Nema svrhe štedeti materijal ako očekujete da svoj proizvod plasirate za neku pristojnu cenu.

Koji materijal je najzahtevniji za obradu?

Među najzahtevnijim je tzv. „morta“ drvo. To je hrastovina koja je počela proces fosilizacije, ima puno minerala u sastavu i u gotovom proizvodu više liči na mermer ili ugalj. Kada je boja drveta crna, procenjuje se da je starost tog drveta negde između 5.000 i 8.000 godina. Lulu koju ja svakodnevno koristim napravio sam od morte iz močvare i ujedno je prva koju sam pravio od tog materijala.

Pored nje ima još izazovnih materijala, ali eto morta je najdragocenije i najteže drvo za obradu. Kada radim sa njom bez štitnika, iz radionice izađem sav crn, kao da sam došao iz rudnika. (smeh)

Kako klijenti dolaze do vas?

Najprisutniji smo i najaktivniji na Facebooku i Instagramu, tu se nalaze naše najveće grupacije. Ja sam lično administrator u više lulaških grupa, kao i član mnogih drugih među kojima su i američke.

Dugo sam se opirao izradi sajta, ali stranci su se često raspitivali, pa sam i njega sam napravio. Primarna prodaja se ne odvija putem njega, ali tu je za sve one koji žele da pogledaju gotove proizvode na jednom mestu ili tim putem naruče.

Postoje veliki lulaški sajtovi, kao, na primer, Smoking Pipes, gde su izloženi radovi najvećih imena u tom poslu. Tu možete videti one neverovatne cene koje prelaze nekoliko hiljada dolara po komadu. Među njima su lule proizvođača iz Srbije, a nadam se da će jednog dana biti i moje.

Koliko vremena je potrebno da se izradi jedna lula?

Ako je reč o standardnoj luli, gde nije potrebno zahtevno graviranje ili rezbarenje, prosek je oko 10 sati. Sa druge strane, za jednu „Stonogu“ potrebno je 20-ak sati, ako ne i više. Mi, naravno, ne možemo to da postignemo za dan-dva, jer radnim danima često ne uspevam da odvojim vreme. Dosta zavisi i od materijala koji se obrađuje, a i od vremenskih uslova. Prilično nam je hladno u radionici tokom zime, pa da tada i proizvodnja ide sporije.

Za klijente, to obično znači da će njihova lula od početka izrade pa do završenog komada biti gotova za nekih nedelju-dve. Mi se i dalje time bavimo pretežno u domenu hobija, tako da naš godišnji prosek izrade iznosi nekih 60-70 lula. Prečice u radu niti želimo, niti možemo da koristimo i mora se uložiti neki minimum vremena izrade i obrade ako hoćete da na kraju imate kvalitetan proizvod koji nema grešaka ili nesavršenosti.

Koliko lula ste napravili do sada?

Ako ne računamo sve one pokušaje sa početka i razne eksperimente i probe, napravili smo tačno 95 lula. Bilo je nesavršenosti koje vam promaknu u radu i onda ih vidite tek kada završite lulu, neke sam i bacio. To je verovatno najgori deo posla – gledate je na svetlu i svuda je savršeni sjaj, a onda je okrenete i vidite liniju koja ne bi trebala da postoji. Tada je sav posao uzaludan i mora se krenuti iz početka.

Nije moguće tretirati ili obrađivati lule posle fine obrade?

U takvim stvarima ne. Da je u pitanju neki drugi proizvod od drveta ili drugih materijala koje koristimo, mogli biste to da prelakirate da se ne vidi. Međutim, u izradi lula ne možete koristiti gotovo nikakvu hemiju. Na prvom mestu, otrovne su, pa ih moramo izbegavati u širokom luku po svaku cenu. Čak i kada koristimo boje, to su boje za kožu na bazi 100% alkohola koje uvozimo iz Engleske. Njih drvo upije u sebe, pa kada operete višak i počnete da šmirglate, otkrijete pravu nijansu koju je od njih poprimilo. Kada smo i koristili lakove, bio je to „shellac“, lak koji se pravi od smole koju proizvodi buba. Mala količina se rastapa u alkoholu i premazuje se jednom, a najviše dva puta. Ukoliko se nanese debeo sloj, dolazi do pucanja od toplote kada lula počne da se koristi.

U poslednje vreme ne koristimo ni „shellac“. Prešli na kuvano laneno ulje. Kada se ono nanese i osuši, poliramo ga na karnauba vosakom koji daje visoki sjaj.

Da li ste do sada izlagali svoje radove po svetskim izložbama ili planirate to u budućnosti?

Postoji u svetu tzv. „Pipe Show“, to je kao sajam, gde se okupljaju svi najveći lulaši i entuzijasti za lule i izlažu svoje radove. Jedan od većih održava se u Čikagu, a nekada i u Nemačkoj ili Veneciji. Dosta velikih imena se okupe tada pod jednim krovom. Mislim da mi polako počinjemo da se pridružujemo tom krugum jer su mnoge ličnosti sa Chicago Pipe Showa počele da lajkuju i komentarišu naše slike lula. U poslednje vreme uživamo dosta pažnje iz tog sveta.

Ipak, nismo učestvovali ni na jednoj od ovih izložbi, jer je za tako nešto potreban „lager“ koji mi trenutno nemamo. Obično lule budu rezervisane još u toku izrade i odmah odu kupcima ili ih radimo po narudžbini.

Budućnost će pokazati svoje – ja bih svakako voleo da se jednoga dana pojavimo na Pipe Showu i kao izlagači i da na taj način plasiramo naše radove i brend.

Sa druge strane, kontaktirali su nas sa jednog poznatog francuskog lulaškog sajta i pitali nas da li mogu da nas predstave, na šta sam pristao. Napisali su lep članak o nama na francuskom jeziku i objavili fotografije, tako da smo sada i tamo dostupni kao poznati proizvođač.

Ipak, i pored svega toga, ja sebe smatram amaterom – sebe i suprugu, naravno, jer smo saučesnici u ovome. Možda će jednog dana biti drugačije. Mene će biti teško ubediti da sam zaista postigao neki veliki „rejting“ u tom svetu dok se ne dogodi nešto zaista drastično, kao, na primer, da nas pozovu da gostujemo na nekom poznatom lulaškom Pipe Showu.