Ne mogu, sramota me je…

Nikad nisam voleo javne nastupe. Vremenom sam postao prilično dobar u njima – do te mere da me danas ni strah ni neprijatnost ne mogu poremetiti kad sam „na zadatku“. Do toga nisam došao preko noći. Trebalo je više od 500 nastupa: od onih pred troje, petoro, osmoro ljudi, do onih pred više od hiljadu.

U suštini, nema velike razlike. Posebno kad te reflektor zaslepi, pa više ni ne znaš gde si, ni ko je ispred tebe, ni kako reaguje. Naučio sam vremenom da savladam tu neprijatnost, da ne može da me obori. Da stres, koji uvek postoji, nekako nateram da radi za mene.

Psihoterapeuti bi to nazvali terapijom izlaganjem. Ja bih rekao, naučiš da koristiš alat. Sredstvo da dođeš do cilja. Jer niko od nas nema beskonačno prilika da bi ih olako propuštao.

Pre nego što sam naučio da govorim pred publikom, trebalo je da naučim da priđem i pozdravim se sa nekim ko mi je polupoznat. Da priđem osobi koju ne poznajem, ali koja mi je važna zbog nečega što je uradila, i da joj to jednostavno kažem. Mnogo je ljudi kroz moj život doživelo da im priđe jedan namćorasti, ćelavi debeli čovek sa brkovima i bradom, koga ne poznaju, i da im kaže da ih voli, da su mu važni, da im je zahvalan za nešto što su rekli ili uradili.

Niko nikada nije reagovao loše. Neki su bili zbunjeni, a neki su, čini mi se, prepoznali dijagnozu i zaključili da se lepo uklapa s njihovom. Pa su se obradovali i izgrlili s nepoznatim čudakom. Desilo mi se da neke od njih, godinama kasnije, sretnem u potpuno drugačijem kontekstu.

Pomenuo bih taj trenutak, a oni bi mi rekli da se savršeno sećaju svega – i da im je to bilo važno. Skoro onoliko koliko i meni, jer i oni, kao i svi mi, ponekad sumnjaju da li to što rade ima smisla. Da li vodi negde. Da li vredi truda i žrtve.

Mi smo, uostalom, rasli uz neke druge heroje.

Ne mogu, a da se ne setim trenutka kad je Eminem dobio Oskara, i kako je te godine Lose Yourself postao mnogo više od hita. Bio je to herojski momenat, pesma o šansi, o tome kako je kad dobiješ priliku. A, zapravo, postalo je toliko veliko i važno jer je univerzalna priča o svima nama. Kako kaže intro, u mom, slobodnom, prevodu:

Zamisli da imaš samo jedan jedini trenutak,
da uhvatiš sve o čemu si ikada sanjao.
Da li bi ga zgrabio – ili pustio da prođe?

Topla preporuka da je ponovo pustite sebi. Mene i dalje ume da ohrabri. I nije jedina.

Ima još pesama koje na sličan način okinu, jer govore o vrednostima, o stvarima koje su stvarno važne. Možda najbolja navijačka pesma ikada snimljena na ovim prostorima je „Mi smo ta ekipa“ Beogradskog sindikata, za vaterpoliste. Ako je iko dokazao da jesu ta ekipa, to su momci u plavim i belim kapicama. Uostalom, ko drugi može da kaže da je trostruki olimpijski šampion uzastopno?

A kakve to veze ima sa vama?

U životu svakog od nas postoje ti neki magični trenuci, i gotovo uvek se dogode onda kad skupimo hrabrost – ili nas okolnosti, ili neki ljudi, isteraju iz zone komfora i nateraju da pokušamo nešto novo. Jedan od glavnih razloga zbog kojih mnogi ljudi ostanu nesrećni i neostvareni, iako to iskreno žele, jeste upravo to što nikada ne naprave taj jedan iskorak. Makar i mali.

Ne mogu da kažem da me je iko tome naučio. Neke stvari sam jednostavno shvatio sam, bez ičije pomoći. Iako nisam voleo da odgovaram u školi, vrlo rano mi je postalo jasno da ako se sam javim na početku, imaću najmanje gradiva i najveće šanse da znam sve. Sad, moj mozak je takav da bih svakako znao sve u svakoj varijanti, ali sam voleo da to prebrinem što ranije da bih mogao da se bavim drugim stvarima. I to, ispostaviće se, i nije loš životni model.

Kasnije, kad sam počeo da držim razne radionice i predavanja, primetio sam da se gotovo niko nikada ne javlja sa pitanjem. Ali, zato, kada se sve završi, uvek ima onih koji priđu da pitaju. Neki sačekaju svoj red, neki stanu malo dalje pa, ako potraje, odustanu. A neki se jave mejlom posle par dana ili nedelja, sa pitanjem koje su verovatno mogli da postave tada, na licu mesta.

Imam razumevanja. I meni je često neprijatno, ali ako mi je dovoljno važno, uvek nađem način. Vremenom sam uvideo i neke pravilnosti. Kad pričam pred mladima, studentima, u Beogradu je obično najmanje pitanja i interakcije. U Nišu, Novom Sadu, Subotici, to je druga priča. Tamo, kad im neko dođe i podeli iskustvo, oni to zaista cene. U Beogradu izbor je prevelik, ponuda beskrajna, i lako se zaboravi koliko vredi trenutak pažnje.

Kad radim sa profesionalcima, tačno se vidi ko dolazi iz prodaje. Ti ljudi su navikli da komuniciraju, da pitaju, da traže šansu. A kada pričam o nečemu tehničkom ili tehnološkom, publika je često tiha, ali kada neko od njih skupi hrabrost i postavi pitanje, znaš da je to iskreno. Da mu je stalo, da je važno, a da retko ima prilike da naiđe na nekog ko ih razume.

Pre petnaestak godina počeo sam da govorim o freelance radu preko interneta. Tada kad to još nije bilo popularno, a ni razumljivo. Jedna od ključnih poruka je uvek ista: upornost. Čak i kad razum kaže da odustaneš. Jer kad gradiš karijeru freelancera, najteže je doći do prvog posla. Svaki sledeći ide lakše, jer već imaš istoriju, reputaciju, dokaz da možeš. Ali, taj prvi – taj prvi je proklet.

Sećam se jednog predavanja na sajmu zapošljavanja. Da, bilo je to vreme kad je ponuda poslova bila veća od potražnje. Došlo je preko 400 ljudi. Svi pažljivi, tihi, prisutni. Pričao sam im o tome kako sam i sam aplicirao 40, 50, 60 puta pre nego što sam dobio prvi (freelance) posao. I svaki put se trudio maksimalno. Na kraju sam im rekao: „Pitajte sad. Sad dok sam tu, dok ima smisla.“ Objasnio sam da je pitanje koje imaju verovatno isto ono koje muči još 40 ljudi u sali – i da ako odgovorim njima, odgovorio sam svima. A ako odgovaram jedan na jedan, trošim energiju za minimalan efekat.

Niko nije podigao ruku. Zaklopio sam laptop, stavio ga u ranac, i krenuo ka izlazu. I tad je krenulo sto ljudi ka meni. Zaustavio sam se, i jedini put u životu rekao: Ne. Rekao sam vam gore, i mislio sam ozbiljno. I otišao. Desetak njih mi se javilo kasnije.

I svaki put kad pričam preduzetnicima o tome kako da ojačaju svoj brend, poziciju, rezultate, krenemo od istog mesta – od hrabrosti. Hrabrosti da stanu ispred svog brenda. Da komuniciraju. Da pitaju. Da se pokažu.

Mnogi to urade spontano, kroz sajmove, bazare, markete. I to je sjajan početak. Ali, sledeći korak je da nauče da pričaju sa ljudima. Da slušaju. Da pitaju svoje kupce šta misle. Da pozovu, da saslušaju i one koji ih hvale i one koji ih kude. Da razmisle o tome što čuju.

Da, ako dobiju priliku za medijski prostor, iskoriste ga. A ako ne dobiju, da pokušaju da je naprave. Da se bore za prostor, jer svet neće sam da im ga da. I da, kada dobiju priliku da upoznaju nekog ko može da im pomogne, ili da čuju nekog ko može da im skrati put da podignu ruku. Da postave pitanje. Da ne propuste trenutak. Jer prilika nema beskonačno mnogo. Čak i mi, blesavi likovi koji stalno pričaju, objašnjavaju i dele znanje, u jednom trenutku kažemo: Dosta.

Ne zato što želimo da to naplatimo. Nego zato što iscrpljuje.

Jer što si stariji, pametniji, iskusniji, to ti je energija dragocenija, i čuvaš je za stvari koje su zaista važne.

Verujte mi – stotine puta sam se osećao glupo. Sramota me je bilo, nisam znao šta da kažem. Ali, svaki put, baš svaki, kada sam skupio hrabrost i prišao, bio sam posle srećan i zadovoljan što jesam.

Davno sam obećao sebi da ću se u životu radije kajati zbog stvari koje sam uradio, nego zbog stvari koje nisam.

Ili da pojednostavnim poruku: Ne može kosmos sam. Moraš, malo i ti.