Anđelčić:
Babywearing oprema za nežan i siguran pristup roditeljstvu

Čime se bavi brend Anđelčić i kako su izgledali prvi koraci?

Početak svega je bio vezan za moju ličnu potrebu kada sam, pre 10 godina, kao mlada mama, imala potrebu za specifičnim proizvodima za svoju bebu. Tada nije bilo mnogo opcija na tržištu, pa sam počela da pravim kaputiće za bebe, i to je bio moj prvi korak.

Sve je krenulo spontano. Prvo, to je bilo kao poklon, zatim je neka od prijateljica zatražila isto, pa je onda krenulo od preporuke do preporuke. Tada sam shvatila da postoji tržište za ovakve proizvode, i počela da razvijam ono što se kasnije pretvorilo u brend Anđelčić.

Naša ponuda je u početku bila fokusirana na proizvode za bebe, kao što su kaputići i razni odevni predmeti za mame koje doje ili nose bebe u nosiljkama. S vremenom, proširili smo asortiman na garderobu za odrasle i decu, a kasnije smo se bavili i izradom maturskih haljina.

Počeli smo u maloj radionici, koristeći kućne mašine, ali kako je posao rastao, pojavila se potreba za industrijskom opremom. Da bismo postigli željeni obim proizvodnje, morali smo da investiramo u mašine koje su omogućile brži i efikasniji rad.

Da li vam je prethodno radno iskustvo pomoglo u ovom poduhvatu?

Znate, moja baka je bila šnajder i dizajner, i od nje sam usvojila ljubav prema šivenju. Sa 10-11 godina sam već počela da pravim svoje prve odevne kombinacije, što je bio moj prvi kontakt sa svetom dizajna. Iako sam u početku razmišljala o tome da se bavim dizajnom, okolnosti su me odvele na neki drugi put.

Po struci sam građevinski tehničar niskogradnje, a kasnije sam radila kao menadžer maloprodajnog objekta. Dakle, nisu to bili poslovi koji su imali mnogo dodirnih tačaka sa modom, ali su, s druge strane, doprineli razvoju mojih veština organizacije i preciznosti, što mi je kasnije pomoglo u poslu koji danas radim.

Mislim da su sve te različite karijere, zapravo, jedna drugu oblikovale i omogućile da dođem do tačke u kojoj sam sada.

Da li ste svo znanje o šivenju stekli od bake, ili ste se oslanjali i na druge izvore?

Osnovu svega sam, naravno, naučila od bake, ali nisam se tu zaustavila. Da bih proširila svoje znanje, učila sam i iz modnih časopisa, naročito iz Burde. To su bili časopisi u kojima sam nalazila krojeve i detaljna uputstva za šivenje. Osim toga, kroz prijateljicu sam naučila kako da pravim krojeve, kako da ih prilagodim određenim merama i crtežima.

Pored toga, radila sam u tekstilnoj industriji, gde sam imala priliku da se upoznam sa industrijskom proizvodnjom garderobe – dečje, ženske i muške. U toj industriji sam stekla praktično znanje o tome kako se koriste industrijske mašine, što mi je bilo ključno za razvoj posla.

Počela sam sa kućnim mašinama, a zatim sam odlučila da se prijavim za gorepomenuti posao u tekstilnoj proizvodnji. Iako nisam imala iskustva sa velikim industrijskim mašinama, bila sam voljna da naučim. Posmatrala sam kako kolege koriste mašine i brzo sam savladala tehnike koje su mi bile neophodne. Moram priznati, na početku su svi mislili da imam mnogo više iskustva nego što je to zaista bio slučaj.

Koji su bili neki od izazova sa kojima ste se susreli na početku?

Pa, bilo ih je na pretek. Prvo bih rekla da je jedan od najvećih problema bio doći do dobrog nabavnog materijala. Kao mali brend, veoma je teško da se izborite za povoljne nabavne cene, jer veleprodaje i veći distributeri uglavnom nisu voljni da sarađuju sa malim proizvođačima. Ponekad možete dobiti povoljne cene ako uzimate na veliko, ali to samo ako imate dobro uspostavljene kontakte i, naravno, veliku proizvodnju. I to je veliki izazov.

Takođe, pronalaženje i privlačenje prave ciljne grupe je još jedan izazov. U to vreme, veći deo prodaje je išao putem interneta, iako sam imala puno prijatelja i ličnih kontakata koji su me podržali. Na neki način, oni su mi pomagali da prodajem proizvode – umesto da idu u trgovine sa popularnim brendovima, dolazili su kod mene.

Takođe, postojala je borba sa tržištem, jer je bilo mnogo jeftinog kineskog uvoza, iako je kvalitet bio daleko niži. Teško je bilo konkurisati u smislu cene, jer sam ja kupovala materijal maloprodajno, dok je konkurencija imala mogućnost da sve to nabavlja po veleprodajnim cenama. Iako je moja ponuda bila specifičnija i personalizovana, sa svim mogućnostima za prilagođavanje – boje, aplikacije, krzno, veličine – bilo je to stalno borba.

Ipak, nikada nisam smatrala druge brendove konkurencijom, jer niko ne može da ponovi moju ideju. Mogu da pokušaju, možda da urade nešto slično, ali ja sam već to plasirala, i to je bilo viđeno. I, sve se to razvijalo polako, dok ljudi nisu prepoznali šta zaista radim. To su neki od najvećih izazova.

Kako ste se nosili sa problemom dolaska do publike preko interneta?

To je bilo postepeno, uglavnom uz pomoć preporuka i nekih udruženja. Na primer, pre 10 godina sam se povezala sa udruženjem Lenine putujuće nosiljke. Osnivačica tog udruženja, Ana, kontaktirala me je i pitala da li bih bila voljna da doniram svoje kaputiće kako bi ih testirali i izneli svoje mišljenje o njima. S obzirom na to da je to bio specifičan proizvod koji je bio tražen u regionu, a nije bilo lako dostupno, to je bila prilika za testiranje.

Prihvatila sam, poklonila im svoje kaputiće, a oni su ih testirali i davali svoje utiske o tome šta bi trebalo da se menja. Recimo, tražili su da se tregeri učine elastičnim, da džepovi budu veći, da postava bude lakša za skidanje i da se smanji broj dugmića sa 20 na 6. Taj proces testiranja je pomogao da unapredim proizvode, a oni su, takođe, pomogli meni da izgradim početnu bazu korisnika.

Kroz preporuke i recenzije, brzo sam stekla poverenje i prepoznatljivost. U međuvremenu, rasla je i moja online publika, iako nisam bila svesna značaja toga dok nisam počela ozbiljnije da koristim svoj sajt koji je već postojao. S vremenom je sve to postalo integrisano – internet, preporuke, testiranja i, naravno, pozitivne recenzije koje su dolazile od ljudi koji su koristili proizvode.

Tako da, moj online uspeh je bio rezultat kombinacije svih tih faktora.

Kako izgleda vaš proizvodni proces? Koliko vremena obično prođe od ideje do realizacije proizvoda?

Pa, zavisi šta je u pitanju. Ako je to neki proizvod koji mi je trenutno potreban, kao što je bilo ove zime, kada sam shvatila da mi kaput ne odgovara jer nema kapuljaču, onda je proces brz. Ta ideja je bila da napravim šal sa kapuljačom, koji se može dodati na kaput, tako da ne moram menjati ceo dizajn, već samo dodati funkcionalnost. To je bila jednostavna ideja i realizacija, pa nije bio neki veliki proces – tog dana sam to odlučila i odmah krenula u realizaciju.

Međutim, postoje i proizvodi koji oduzimaju mnogo više vremena, i nekada ne dolaze do kraja. U početku je potrebno mnogo vremena da se napravi prvi uzorak, da se nacrta model, da se kreira kroj u različitim veličinama. Često se dogodi da neki kroj dobro funkcioniše u jednoj veličini, ali kada se prilagodi za veće ili manje veličine, shvatim da jednostavno ne odgovara – na primer, nekim bebama ili punijim damama, ili čak mršavijim, proizvod ne stoji dobro. Tada cela ideja padne i proizvod završi u fioci kao neuspešan projekat.

Dakle, proces zavisi – nekada traje od nekoliko sati do nekoliko meseci, sve zavisi od proizvoda.

Koliko različitih proizvoda trenutno nudite?

Broj proizvoda varira u zavisnosti od sezone i specifičnih potreba beba i mama. Recimo, zimska sezona je imala oko šest proizvoda koji su bili u prodaji i na sajtu. Uz to, uvek mogu da napravim neki proizvod po narudžbini – ako imate neku ideju, donesete mi sliku ili opis, i mogu da napravim tačno ono što želite.

Uzimajući u obzir i letnju i zimsku sezonu, trenutno imamo oko 15 proizvoda, ali broj varira i menja se iz sezone u sezonu.

Da li i očevi mogu da nose kaputiće?

Da, kaputići su univerzalni i za mame i za tate. Tregeri se podešavaju u zavisnosti od visine nosioca, dok se bočni lastiši podešavaju prema visini bebe. U početku, tate nisu ni želele da vide kaputiće, smatrali su ih kao „ženske proizvode“.

Međutim, poslednjih godina je situacija drugačija – sada tate, takođe, koriste proizvode, a sve se personalizuje. Na primer, za tate koristimo bež zeku, dok za mame koristimo roze. Čak smo ove zime imali porudžbinu za muški kaput, a obuhvatili smo i kombinacije – kaput za tatu i kaputić za bebu. To je nešto posebno i veoma mi je drago što se ova praksa već uvodi.

Šta je ono što brend Anđelčić izdvaja u odnosu na konkurenciju?

Mislim da se Anđelčić izdvaja zato što se naši proizvodi šiju sa ljubavlju i apsolutno se personalizuju. Kada pravimo kaputić, to je za našu „bebicu“ i prilagođavamo ga specifičnim željama. Na primer, ako je tata košarkaš, možemo da dodamo košarkašku loptu na kaputić. U odnosu na masovnu proizvodnju, gde proizvodi mogu biti dostupni bilo gde i po nižim cenama, razlika je u energiji koju unosimo u svaki Anđelčić proizvod.

U masovnoj proizvodnji često dobijate proizvod koji je samo proizvod, dok uz Anđelčić dobijate i podršku – ako imate neki problem, bez obzira na to koliko godina je prošlo od kupovine, uvek ćete dobiti pomoć. Na primer, ako kuca odgrize kopču na vašem kaputiću, mi ćemo je promeniti bez dodatne naknade. To je proizvod nastao iz ljubavi, a ne primarno iz želje za profitom.

Stoga, možemo reći da je to naš oblik „doživotne garancije“.

Ko čini tim Anđelčića?

Mogla bih reći da radim sama, ali to ne znači da nisam podržana. To je moja dodatna delatnost i ljubav, ali ne bih mogla da to postignem bez pomoći. Moja deca mi pomažu u tehničkom delu, dok moj muž brine o nabavci i dostavi paketa.

Dakle, iako ja sama šijem i razvijam ideje, podrška porodice je ključna za to da sve ide brže i efikasnije. Bez te pomoći, sigurno ne bih mogla da postignem ovakav tempo.

Koliki je vaš kapacitet na mesečnom nivou?

Kapacitet zavisi od sezone, ali uopšte je sada mnogo veći nego na početku. Danas ne radim po porudžbinama kao ranije, kada bi se, recimo, tražio roze kaputić, pa bih morala da idem u nabavku i da šijem na brzinu.

Sada unapred planiram proizvodnju na osnovu prethodnih sezona. Na primer, u januaru i februaru već pripremam proizvode za letnju sezonu, temeljeći se na tome šta je bilo popularno prošle godine i šta se očekuje. U avgustu već šijem kaputiće koji će biti u prodaji od septembra ili oktobra.

Danas imam bolje organizovan sistem, sve je unapred planirano, materijali su već nabavljeni i sve ide mnogo brže. Takođe, sada koristim industrijske mašine koje su mnogo brže od kućnih mašina.

Tako da, kapacitet je sada daleko veći, jer imam više prostora, bolje mašine i unapred pripremljene materijale. To omogućava da se posao radi efikasnije i sa većim obimom.

Gde mogu da se kupe vaši proizvodi? Da li je sve dostupno putem sajta, društvenih mreža ili imate i prodajna mesta u radnjama?

Trenutno nemamo saradnju sa maloprodajnim objektima, iako sam dobijala upite od radnji sa bebi opremom i garderobom. Nažalost, nismo uspeli da postignemo dogovor koji bi odgovarao obe strane. Moja želja je da zadržim cenu proizvoda dostupnom svima, jer ne smatram da su moji proizvodi luksuzni, već da treba da budu dostupni svakome kome su potrebni. Ne želim da pravim premium proizvode sa skupljim materijalima, kao što je krzno, već će kaputići biti jednostavni i osnovni, ali kvalitetni.

Moji proizvodi se mogu poručiti direktno na sajtu, ili u dogovoru mogu da se isprobaju i kupe u radionici, jer sada imamo tehničke mogućnosti za to. Takođe, učestvujem na bazarima i izložbama, uključujući dečji sajam, koji privuče veliki broj roditelja. Iako na tim manifestacijama ne prodam mnogo proizvoda, jer ljudi ne dolaze da kupe kaputiće, na taj način steknem puno novih kupaca koji se kasnije jave.

Dakle, proizvodi su dostupni online, ali i na bazarima, a za nešto što nije odmah dostupno, može se napraviti po porudžbini.

Imate li podatak o broju kupaca koje ste imali do sada?

Ove zime sam imala 97 novih registrovanih kupaca. To su kupci čije sam podatke prvi put unela, ali imam i puno onih koji nisu ponovo registrovani, jer su to mame koje sada imaju drugo dete i ponovo kupuju, ili stalni kupci koji naručuju proizvode kao poklone, ili traže neke nove proizvode.

Dakle, ove godine preko 90 novih kupaca, ne računajući one stare koji ponovo kupuju.

Odakle vam sve dolaze kupci?

Interesantno je da najviše kupaca imamo iz Novog Sada. Izgleda da je tamo takva energija, jer kada sam počela da šijem kaputiće, postojala je jako mala grupa ljudi koja je shvatila prednosti nošenja beba i dece u nosiljkama kao olakšanje za roditeljstvo. Međutim, sada, nakon 10 godina, to je mnogo više razvijeno.

U početku su Beograd i Novi Sad bili primarni gradovi za prodaju, a Novi Sad je bio nešto jači u smislu tržišta. U Beogradu su ljudi više probavali i rentirali, dok su iz Novog Sada više kupovali. Danas je tržište prošireno na celu Srbiju, a čak se razvilo i u regionu – Hrvatsku i Bosnu. U Hrvatskoj, na primer, imamo jako puno zainteresovanih kupaca.

Iako imamo i proizvode koji nisu vezani isključivo za nošenje beba, kaputići su i dalje ono po čemu nas ljudi prepoznaju. U Beogradu se čak desi da sretnem svoje kaputiće na ulici, i to je zaista lepa energija.

Tako da, sreća se širi, i to ne samo u Beogradu ili Novom Sadu, nego i u Vojvodini, koja je možda i nešto jača po tom pitanju.

Kakvi su vaši planovi za budućnost? Da li planirate da otvorite svoj lokal?

Nisam sigurna šta će tačno budućnost doneti, ali ideja je da postoji neki atelje, mada još uvek planiram da ostvarim saradnju sa radnjama koje prodaju bebi opremu. Taj trenutak još nije nastupio, ali nadam se da će se dogoditi. Primarno, volela bih da postoji atelje koji bi bio ujedno i izložbeni prostor, neka vrsta Anđelčić radionice, gde bi ljudi mogli da vide proizvode, isprobaju ih i poruče.

Dakle, plan je da nađe prostor gde bi se izložbeni salon i prodaja spojili na jednom mestu.

Šta biste poručili budućim preduzetnicima?

Razlika između toga da li volite ono što radite ili da li počinjete da radite ono što volite je velika. I jedno i drugo vodi ka tome da uživate u svom poslu. Trenutno radim dva posla – jedan je menadžer maloprodajnog objekta, posao koji sam zavolela jer radim sa ljudima i morala sam se prilagoditi tome. A paralelno se razvija i Anđelčić, što je posao koji sam uvek želela – šivanje i stvaranje.

Poenta je da, ako uživate u onome što radite, onda nije ni važno da li se to zove posao ili hobi koji donosi prihod. Bitno je da se razvija i raste.