Da li vidimo svetlo na kraju tunela?

U trenucima krize ono što najveći broj ljudi užasava je strah od neizvesnosti. Nije to ni tragika aktuelnog trenutka, nije to ni ono što nas čeka sutra, već najčešće ono što nas čeka u nepoznatom trenutku u budućnosti kada će kriza konačno biti gotova. E, to što je tajming tog trenutka nepoznat, to je ono što užasava najveći broj ljudi.

Ako je teško, ali znaš da će se završiti za nekoliko dana, nekoliko meseci ili nekoliko godina, onda to nije nerešiv problem. Znaš kako da planiraš, da doziraš, imaš čime da se hrabriš, odbrojavaš. Ali, kada ne znaš koliko će da traje, kada se srećeš sa nečim što ti je potpuno nepoznato, taj strah je ogroman i veoma je teško izboriti se sa njim, jer nemaš urođene mehanizme da ga razumeš i staviš u neki poznati okvir.

U situacijama u kojima je jedino izvesna neizvesnost najgore što možete da budete je „nepopravljivi optimisti“. I, zapravo, sva istraživanja kažu da u takvim okolnostima, ako postoji grupa, optimisti prolaze najgore. Daću vam jedan primer iz knjige Džima Kolinsa „Kako stići od dobrog do sjajnog“ (u originalu „Good to Great“), gde on ovaj fenomen naziva Stokdejlov paradoks (Stockdale Paradox).

Ime nosi po admiralu Džejmsu Stokdejlu, jednom od najodlikovanijih oficira mornarice SAD, koji je odlikovan Ordenom časti u Vijetnamskom ratu. Kao ratni zarobljenik od 1965. do 1973. godine, Stokdejl je mučen preko 20 puta, nije imao zarobljenička prava, nije imao datum puštanja na slobodu i nije imao pojma da li će preživeti da ponovo vidi svoju porodicu.

Nikada nisam sumnjao ne samo da ću se izvući, već i da ću na kraju pobediti i pretvoriti iskustvo u odlučujući događaj u svom životu, koji, gledajući unazad, ne bih menjao.

Međutim, Stokdejl nije zavisio samo od slepog optimizma. I, ironično, najoptimističniji od njegovih kolega zatvorenika nisu uspeli da izađu odatle živi.

Optimisti. Oh, oni su bili ti koji su rekli: „Izaći ćemo do Božića.“ I Božić bi došao i prošao. Onda bi rekli: „Izaći ćemo do Uskrsa.“ I Uskrs bi došao i prošao. A onda Dan zahvalnosti, a onda bi ponovo bio Božić. I umrli su od slomljenog srca.

Stokdejl je, s druge strane, bio potpuno svestan svojih strašnih okolnosti i učinio je sve što je mogao da poboljša svoje šanse za opstanak. Podigao je moral svojih saboraca (pomažući im da se izbore sa mučenjem, stvarajući interni komunikacioni sistem uz pomoć tapkanja-kodova kako bi se smanjio njihov osećaj izolacije) i razmenjivao tajne obaveštajne informacije sa svojom suprugom kroz njihova pisma.

Nikada ne smete brkati veru da ćete na kraju pobediti – koju nikada ne možete sebi priuštiti da izgubite – sa disciplinom da se suočite sa najbrutalnijim činjenicama vaše trenutne stvarnosti, kakve god one bile.

Mislite da je besmislica? I Viktor Frankl u svojoj knjizi „Zašto se niste ubili?“ (u originalu „Man’s Search for Meaning“) opisuje sledeći fenomen:

Stopa smrtnosti u nedelji između Božića 1944. i Nove godine 1945. porasla je u logoru iznad svih prethodnih iskustava. Prema njegovom mišljenju, objašnjenje za ovo povećanje nije bilo u težim uslovima rada ili pogoršanju naših zaliha hrane ili novim epidemijama. Jednostavno, većina zatvorenika je živela u naivnoj nadi da će do Božića ponovo biti kod kuće. Kako se vreme bližilo i nije bilo ohrabrujućih vesti, zatvorenici su gubili hrabrost i savladalo ih je razočaranje. To je opasno uticalo na njihovu moć otpora i veliki broj njih je poginuo.

Često kada govorimo o preduzetništvu, pravimo paralelu da je ovo maraton, a ne sprint. Ovakvo poređenje nije dovoljno dobro, jer, iako je daleko, maraton ima dostižan cilj i on se nalazi tačno 42 kilometra i 195 metara nakon starta. U poslu postoje neki ciljevi vezani uz razne odrednice (koje često zovemo KPI-jevima), ali ti ciljevi nisu konačni, već kratkoročni.

Ovakve ciljeve imaju zaposleni, menadžeri, ali preduzetnici igraju drugačiju igru. Igraju po drugim pravilima, jer njihova igra nema kraj. Ne traje 4 x 12 minuta ili 2 x 45 minuta ili 365 dana ili 2-4 godine na koliko se najčešće bira menadžment ili upravni odbor. Njihova igra traje beskonačno.

Sajmon Sinek je ovo veoma lepo opisao u svojoj knjizi Beskonačna igra (original „The Infinite Game“), a ako vam se ne juri knjiga, na Youtube ćete naći dosta snimaka njegovih predavanja koji su možda i bolji od same knjige. U beskonačnim igrama dinamika i pravila su mnogo drugačiji nego u konačnim igrama. Mi smo, doduše, učeni uglavnom da igramo konačne igre, kroz ceo svoj život, ne shvatajući da je život, u suštini, beskonačna igra. On ima svoj kraj, ako nikako drugačije, onda biološki, ali mi, zapravo, ne znamo kada će on biti.

Lideri sa „beskonačnim“ mindsetom shvataju da „najbolje“ nije trajno stanje. Umesto toga, nastoje da budu „bolji“. „Bolje“ sugeriše put stalnog poboljšanja i čini da se osećamo kao da smo pozvani da doprinesemo svojim talentima i energijom kako bismo napredovali na tom putu.

Zaista duboko verujem da je ovo način razmišljanja koji bismo svi trebali da usvojimo, posebno ukoliko imamo ambicije da u životu postignemo neke rezultate. Da bismo bili „najbolja verzija sebe“ (iako se samog izraza užasavam), potrebno je da se aktivno trudimo da budemo bolji iz dana u dan, meseca u mesec, čak i kada nas niko i ništa ne teraju na to. Potrebno je da to radimo, jer mi osećamo potrebu i verujemo da je to ispravno. Zato što jedini način da na duge staze izvesno bude bolje jeste da mi budemo bolji.

A jedini način da organizacija koju vodimo bude bolja je da mi budemo bolji i stvorimo sistem baziran na ispravnim vrednostima i poverenju. Ako organizaciju gradimo na poverenju i međusobnom poštovanju, gotovo uvek će na duže staze i performans biti viši nego u slučaju „plaćeničkih“ organizacija koje su sastavljene da u kratkom roku dostignu neke ciljeve, a čine ih top performeri koji se međusobno ne podnose i vide jedni druge kao konkurenciju.

Da se vratim na početak – neizvesnost često nije problem koji treba rešiti, već realnost koju treba prihvatiti. Kao gravitacija – ona je prosto tu i biće, sviđalo se to nama ili ne. Možeš da se nadaš da ćeš imati sreće, ali ne možeš da računaš na to. A u životu, kao i u poslu, kada je važno – baziraš se na onome na šta možeš da računaš.

Kada nisi siguran, potrebno je mnogo hrabrosti da uradiš nešto što nije „najlaška i najlogičnija“ stvar… Potrebno je mnogo hrabrosti da izabereš nešto što je na duže staze bolja opcija, od kratkoročnog benefita koji možeš dobiti u drugom slučaju. Davno mi je jedan prijatelj odao trik za takve situacije. Zamisli da si superheroj u filmu. I tvoj je film – možeš da budeš baš onakav kakav želiš. I zamisli da taj junak pred sobom ima odluku koju ti imaš – šta bi on uradio?

Zvuči smešno, ali znam mnogo ljudi kojima je pomoglo da izgrade sebe i dorastu do superherojskih cipela kakve danas nose.

Nedavno sam pričao sa dragim prijateljem, jednim od onih koji su mi prvi bili uzori, pa mentori, pa danas prijatelji i podsetio me je na jedan divan citat Bernarda Šoa:

Razuman čovek se prilagođava svetu, a nerazuman istrajava u pokušaju da svet prilagodi sebi. Stoga, sav napredak zavisi od nerazumnog čoveka.

I to, u suštini, možda na najbolji način sumira ono što sam ja nevešto formulisao pokušavajući da objasnim šta je Pojačalo – pričamo sa ljudima koji menjaju svet zato što im nije teško da, ponekad, sebi zakomplikuju život. I ljudima koji su se uvek trudili više nego što su morali.

Ja to radim zato što sam i ja u osnovi nerazuman. I potrebno mi je da znam da nisam sam i osećam koliko je važno da pokažem drugim takvim ljudima da nisu sami i da postoji još čudaka koji pokušavaju, sa manje ili više uspeha, da ovaj svet učine boljim mestom.

A što se tiče svetla na kraju tunela… I 30 godina kasnije pamtim da na pruzi Beograd – Bar ima 254 tunela i da je najduži Sozina, dug preko 6 kilometara. Ima i 234 mosta i još svašta nešto. Poslednji put sam se ovom prugom vozio, iako dosta kraće, pre 15-ak godina. Svaki naredni put, leteo sam do Podgorice ili Tivta i za 45 minuta prošao ceo taj put koji je znao da traje i po 24 sata ako bi negde bili radovi.

To je u jednom trenutku odrastanja bila važna, a danas je beznačajna ruta u mom životu, pa tako i svetlo na kraju svakog od tih 254 tunela.

Danas, ipak, mislim da treba da prihvatimo da postoje obdanica i noć, godišnja doba i svi ostali nepromenjivi elementi realnosti, i da život prolazi brzinom od 60 sekundi u minutu, i da je naš zadatak pre svega da svakoga dana pokušamo da budemo bolji nego juče, barem u nekom segmentu, jer na to možemo da utičemo, za razliku od ovih ostalih stvari.

Dan po dan, korak po korak, sa vizijom i idejom o pravcu i smeru, ali bez prevelikog pritiska da se „ispuni kvota“.

I ok je da je teško, lako je, uglavnom, samo nizbrdo.