Civilizacija nije individualni sport

Postoji jedna zanimljiva priča koja se već decenijama pripisuje Margaret Mead, jednoj od najpoznatijih antropološkinja prošlog veka.

Navodno, studenti su je pitali šta je najstariji dokaz postojanja civilizacije. Očekivali su odgovor o oruđu, oružju, grnčariji, prvim naseljima ili nekom drugom velikom dostignuću naših predaka.

Ona je, navodno, odgovorila: zarasla butna kost.

Femur je najveća i najjača kost u ljudskom telu. Kada je slomite, posebno u uslovima u kojima su živeli naši daleki preci, šanse da samostalno preživite nisu naročito velike. Ne možete da lovite, ne možete da pobegnete od opasnosti, teško dolazite do hrane i vode. Postajete teret grupi i lak plen grabljivicama.

Da bi takva kost zarasla, potrebno je vreme. Mnogo vremena tokom kog povređena osoba ne može normalno da funkcioniše.

A to znači da je, vrlo verovatno, neko morao da joj pomogne. Da donosi hranu, vodu, da je štiti i brine o njoj. Da potroši sopstveno vreme i energiju na nekoga ko u tom trenutku nije mogao da uzvrati.

I tu, prema toj priči, počinje civilizacija.

Postoji samo jedan problem. Nema pouzdanih dokaza da je Margaret Mead to ikada rekla. Priča se pojavljuje u nekoliko knjiga, ali bez izvornog zapisa njenog predavanja ili izjave.

Međutim, arheološki dokazi da su naši daleki preci brinuli o teško povređenim članovima zajednice zaista postoje.

Jedan od najpoznatijih primera je neandertalac Shanidar 1, pronađen u današnjem Iraku. Preživeo je ozbiljne povrede glave, ruke i noge, imao značajna fizička ograničenja i, ipak, doživeo je godine koje su za njegovo vreme predstavljale ozbiljnu starost.

Naučnici smatraju da je vrlo verovatno imao pomoć drugih članova svoje zajednice.

Ne znamo šta ih je motivisalo. Ne možemo iz fosila da pročitamo osećanja, ali možemo da zaključimo da je zajednica verovatno pronašla način da omogući život nekome kome bi samostalno preživljavanje bilo veoma teško.

I to je dovoljno važna stvar da o njoj razmislimo.

Mi danas imamo neverovatnu tehnologiju, medicinu, infrastrukturu i pristup znanju o kakvom prethodne generacije nisu mogle ni da sanjaju.

A, ipak, ponekad se ponašamo kao da nam je najveći problem to što moramo da delimo prostor, resurse i mogućnosti sa drugim ljudima.

Mnogo smo dobri u prepoznavanju sopstvenih prava. Nešto slabiji kada treba da prepoznamo sopstvene obaveze.

Smeta nam nepravda, osim kada nama ide u korist. Smeta nam nepotizam, osim kada treba zaposliti nekoga našeg. Smeta nam kršenje pravila, osim kada smo mi ti koji imaju dobar razlog da ih prekrše.

I svaki put imamo objašnjenje.

Nismo mi loši. Samo smo morali. Nije bilo drugog načina. Svi tako rade. A ako ne uradimo mi, uradiće neko drugi. 

I tako, korak po korak, od hiljadu malih ustupaka sopstvenom interesu, napravimo sistem u kome više niko nikome ne veruje.

A onda se čudimo što nam nije dobro.

Kroz posao sam upoznao mnogo izuzetnih ljudi. Neki su napravili velike kompanije, neki male porodične firme, a neki su bili toliko dobri u svom zanatu da im za pristojan život nije trebalo mnogo više od nekoliko alata i sopstvenih ruku.

Jedan od njih je imao veoma uspešnu firmu, sa tridesetak zaposlenih.

Posao je dobro funkcionisao, ali je bio izuzetno zahtevan, a njegova supruga je zbog takvog života i stresa imala ozbiljnih zdravstvenih problema.

Odlučio je da se povuče.

Otišao je kod komšije koji je bio i najveća konkurencija i ponudio da preuzme posao, ali je imao jedan veoma važan uslov: da sačuva ljude koji su kod njega radili.

Mogao je da razmišlja samo o sebi. Da izvuče najviše što može i ostavi drugima da rešavaju svoje probleme.

Ali, nije.

Kasnije je, posle par godina kada se situacija sa zdravljem supruge stabilisala, napravio sjajan mali posao, i iako u šezdesetim godinama odlučio da ode u inostranstvo, nauči neke nove stvari od kolega koje se time bave generacijama, iako nije govorio jezik, i donese to znanje ovde.

Pronašao je novi način da radi ono što voli, da doprinese svetu oko sebe na dobar način, bez potrebe da ponovo gradi veliku firmu.

Uspeh ne mora da se meri samo onim što smo dobili. Ponekad se meri i onim što smo odlučili da ne uzmemo, iako smo mogli.

A posebno onim što nismo uzeli drugima.

Mislim da je pred nama mnogo posla.

Ne samo da popravimo ono što ne funkcioniše, nego da promenimo način na koji razmišljamo o zajednici kojoj pripadamo.

I to će biti mnogo teže od donošenja bilo koje pojedinačne odluke.

Jer prava promena nije jedan veliki događaj posle kog se svi probudimo u boljem svetu. Niti dolazi sama od sebe, samo zato što smo je dugo želeli i mislili da smo je zaslužili.

Ona traži disciplinu. Doslednost. Mnogo malih, uglavnom dosadnih stvari koje moramo da radimo ispravno iznova i iznova, a naročito onda kada nam se ne rade.

A traži i nešto mnogo nezgodnije.

Da ponekad svesno prihvatimo da nama bude malo teže kako bi drugima bilo bolje.

Da ne uzmemo ono što nam ne pripada, čak i kada možemo.

Da nekada ne uzmemo ni ono što nam možda pripada, ako nam nije neophodno, a nekom je potrebnije.

Da ne iskoristimo tuđu slabost, čak i kada nam se za to pruži savršena prilika.

Da pomognemo nekome od koga ne očekujemo da nam ikada uzvrati.

Odgovornost bi morala da raste sa mogućnostima, uticajem i moći koju imamo.

Ako želimo poštenija pravila, moraćemo da ih poštujemo i kada nam ne odgovaraju. Ako želimo odgovornije ljude na važnim mestima, odgovornost mora da postoji i na našem radnom mestu, u našoj firmi, zgradi i porodici.

Ako želimo da drugi misle na nas, moraćemo i mi da mislimo na njih.

Ne zato što ćemo od toga sutra imati direktnu korist.

Nego zato što jedino tako možemo da napravimo nešto što vredi i što traje.

Možda Margaret Mead nikada nije izgovorila onu priču o zarasloj butnoj kosti.

Ali, to ne menja ono što iz nje možemo da naučimo.

Civilizacija nije samo ono što umemo da napravimo, koliko smo bogati, tehnološki napredni ili moćni.

Ona je i način na koji se odnosimo prema ljudima kojima je potrebna pomoć.

I zato bih voleo da u godinama koje dolaze uspeh ne merimo samo time koliko smo napredovali, koliko smo zaradili i šta smo uspeli da promenimo.

Nego i time koliko smo ljudi poveli sa sobom.

Koliko smo ih podigli kada su pali.

I, koliko smo bili spremni da uradimo nešto dobro, znajući da nam se to možda nikada neće vratiti.

Jer, jednog dana svako od nas može da slomi nogu, ili dođe u poziciju da mu treba pomoć.

A tada će biti mnogo važnije ko je spreman da stane i pomogne, nego ko je prvi stigao do cilja.