M-ishka:
Mašna na cipeli koja korača putem starih obućara

Prešli su dug put od svojih početaka 2016. godine, kada su otpočeli potragu za zanatskim obućarima starog kova od kojih bi naučili tradicionalne metode izrade, pa do brenda koji se priprema da izbije i na evropsko tržište sa nezaustavljivom M-ishka mašnom.

Možete li za početak da nam se predstavite i kažete čime se bavite?

Moje ime je Emilija Katić, ja sam osnivačica i dizajnerka brenda M-ishka koji se bavi ručnom izradom, na šta smo jako ponosni. Svaki naš proizvod izrađen je tradicionalnim metodama, a saradnici su nam radionice i zanatske radnje sa sličnim principima. Počeli smo od proizvodnje muških i ženskih espadrila, zatim torbi i na kraju klompi. U izradi koristimo prirodne materijale i trudimo se da se što je više moguće vratimo tradicionalnim zanatima i metodama proizvodnje. To je, zapravo, koren i ideja M-ishka brenda, a sve je krenulo sa tradicionalnim zanatom vrnčanja i pravljenja espadrila.

Čime ste se bavili pre i odakle vam ideja da krenete ovim putem?

Ja sam diplomirala ekonomiju na državnom Ekonomskom fakultetu. Dok sam studirala, radila sam kao modni stilista, u tadašnjem Story-ju, Elle-i i raznim drugim časopisima. Nakon toga sam dobila priliku da odem u Italiju i stažiram u agenciji koja se zove European Training Foundation u Torinu, koja se bavi obrazovanjem zemalja koje su pred-pristupne zemlje EU, znači zemlje poput naše.

Radeći tamo, imala sam priliku da upoznam mnoge državne zvaničnike iz polja prosvete, uključujući i našeg ministra prosvete, njegove pomoćnike, tadašnju sekretarku i mnoge druge. Toliko lepo smo sarađivali da sam dobila poziv da im se po povratku u zemlju priključim na projektima. Nakon godinu dana kada sam završila sa stažiranje, to se i dogodilo. Prvo sam radila na projektu Svetske banke, potom na projektu Evropske komisije na uvođenju inkluzivnog obrazovanja u naš sistem obrazovanja. Sarađivali smo narednih 6-7 godina.

Kada sam zatrudnela, poželela sam da pokrenem nešto svoje, ubrzo su mi na um pale espadrile kojih se sećam iz detinjstva. Svi smo ih svakodnevno nosili u porodici. Pritom na ovim prostorima nije postojala dobra ponudu espadrila, pa ni na prostorima bivše Jugoslavije. To mi je bio dovoljan podstrek da se otisnem u ovo polje.

Prvo sam pronašla par mojih starih espadrila i dobro ih izučavala. Uzela sam njihove đonove, skinula keper sa njih i gledala odakle da krenem. Ubrzo sam shvatila da nemam dovoljno znanja za ovaj poduhvat. Nisam odmakla dalje od zaključka da se verovatno ne koristi običan konac. Vremenom sam saznala da se taj zanat zove vrnčanje i sastoji se od posebnog načina ušivanja jutanim koncem, ali na početku mi je sve to bilo misterija.

Počela sam da se raspitujem i tražim informacije. Na prvom mestu, tražila sam obućare iz čuvene obuće Beograd. Oni su bili vrsni majstori tog zanata. Dosta njih više nije među nama, a oni koji jesu, zašli su u pozne godine. Prvo sam pronašla gospođu koja je tad imala preko 80 godina. Upitala sam je da započnemo izradu, na šta mi je rekla da toga više nema kod nas. Ma, nije uopšte želela da se vraća tome. Međutim, uz moja svakodnevna nagovaranja i molbe, pristala je da mi pomogne.

Nisam znala tačno šta želim, samo sam znala da će to biti koža, kako bi bile izdržljivije, za razliku od kepera koji brzo propada. Otpočela sam pravljenje prvih modela, ali nije mi se dopadao rezultat. Ubrzo sam uvidela da M-ishka espadrila treba da budu klasičan model, ali da na njoj mora da postoji detalj koji će izazivati divljenje. Nešto posebno i veliko.

Odlučila sam se da to bude mašna. One su celog života bile prisutan detalj na mojoj garderobi. Kada biste videli neke moje slike iz detinjstva, shvatili biste zašto je došlo do ove odluke. Haljine ili čarapice sa ogromnim mašnama bile su na svakoj. Tako je nastao ključni detalj mog brenda. Dugo vremena sam je usavršavala. Bili su mi potrebni meseci dok nisam napravila ono što sam  zamislila. Sada je mašna naš zaštitni znak.

Kako se razvijao vaš posao i ponuda?

Na samom početku rada sam dosta naivno krenula u sve to. Rešila sam da napravim jedan par espadrila, koji ću nositi, neke ću dati drugaricama, a za dalje ćemo videti. Tako je i bilo. Otvorila sam Instagram, čiji je algoritam 2016. godine bio dosta drugačiji, kao i ostalim društvenim mrežama. Mogli ste da uslikate proizvod i bez obzira što nemate ni jednog pratioca dobili biste 10 ili 20 upita u danu. Pošto u početku nisam imala ni sajt, ni prodajno mesto niti bilo šta drugo, prve prodaje sam dogovarala tako što sam se sa devojkama nalazila u jednom kafiću gde bi probale espadrile i videle da li im odgovaraju.

U prvo vreme, bilo me je malo sramota, delovalo mi je bezveze. Međutim, jednog dana sam se našla sa stranacem koji je pola života je proveo u Parizu, pola u Libanu. Kada sam izvadila kutiju rekao mi je da mu je čitav doživljaj isprobavanja u kafiću nešto najfenomenalnije što je ikada doživeo. Bilo mu je fascinantno što sve deluje skriveno i tajno. Pokušavala sam da mu objasnim da je poslovanje potpuno legalno, da izdajem račune. Međutim, to ga uopšte nije zanimalo. On je čitavu kupovinu u tom kafiću dosta romantično doživeo i na veoma simpatičan način predstavio, tako da me ubedio da je to što ja radim, zapravo, skroz u redu.

Naravno, nisam uzalud studirala Ekonomski fakultet i to je brzo došlo do izražaja. Shvatila sam da moram napraviti sledeći korak, inače M-ishka nikada neće prerasti u ozbiljniju priču. Odlučila sam da prvo pokrenem online shop. Godinu dana sam radila na sajtu sa jednom super agencijom, Metaklinikom. Oni su studiozno napravili sajt i uradili zaista sjajan posao. Bilo je to veliko ulaganje u tom trenutku, ali je bio pravi korak za moj brend. Radnja je došla dve godine posle sajta i to usred pandemije, 2020. godine.

Što se tiče proizvoda, trudili smo se da svake godine imamo novi model i obavezno novu boju. Danas ih imamo 27. Zatim smo počeli da eksperimentišemo sa kožom i drugim elementima. Ideja je bila da svaki sledeći model sadrži neki jedinstven novitet. Vremenom je prirodno došlo do stvaranja sledećih proizvoda. To su bile torbe, zatim muške i dečije espadrile i na kraju klompe. U planu imamo novi heklani model. Pronašla sam ženu koja se bavi tim oblikom heklanja, biće to autentičan dizajn.

Odakle je potekao naziv M-ishka?

Iza naziva se krije prilično lična i emotivna priča. Naime, mama je bratu i meni tako tepala. Nažalost, preminula je pre nego što sam se otisnula u ove vode. Još i pre toga sam znala da će naziv Miška biti na neki način uključen u moj život, samo tada nisam znala šta. Toliko emotivan naziv vezan za moju mamu i toliko ljubavi ima u njemu da sve što ponese to ime sigurno je predodređeno za uspeh. Kada je mama preminula i uzevši u obzir da je cela moja ljubav prema mašnama bila na prvom mestu njen uticaj, odlučila sam da brend ponese to ime u njeno sećanje.

Odakle dobavljate materijale?

Đonovi se uvoze iz Španije. Tamo odlazim u dve male porodične fabrike koje rade fantastičan posao. U pitanju je malo selo, La Rioha, blizu Madrida. Tamo rade otac, majka, ćerka i njihovi prijatelji iz sela, a radionica posluje već 100 godina. Do njih došla putem preporuke.

Kožu uvozim direktno iz Italije i, kao i kod đonova, kvalitet mora da bude vrhunski. Najveći deo izmena koje klijenti žele možemo da uradimo sa kožom jer đonove ne možemo da korigujemo. Mi imamo standardne brojeve, ali kada nam dođe upit na pola broja, mi prilagodimo kožu. Trudimo se da izađemo u susret klijentima kada god je to moguće.

Nažalost, kod nas se ne mogu naći materijali koje koristimo. Na primer, za klompe, drveni deo,  izrađuju Hrvati – fabrika Virovitica koja postoji preko 100 godina. Nekada je bilo mnogo više proizvodnih pogona, ali su se vremenom zatvorili. Sada nam oni rade drvene segmente za klompe po našim merama. Fantastično je otići tamo i videti njihovu proizvodnju. Oni ne dozvoljavaju posetiocima da snimaju jer je cela proizvodnja zatvorenog tipa u staroj, tradicionalnoj fabrici, ali sama prilika da ih posetim i svojim očima vidim tu tradicionalnu izradu je bila neverovatno iskustvo.

Zahvaljujući tome što radimo sa takvim dobavljačima – tradicionalnim radionicama i fabrikama koji se bave ručnim radom – mi smo nekako nehotice i nenamerno od samog početka radili po održivom modelu poslovanja. Poslednjih godina održivost je velika tema u svim oblastima poslovanja i ja sam istražujući to uvidela tek skoro da smo mi nekako prostom prirodom naših poslovnih principa od samog starta poslovali tako i jako mi je drago zbog toga.

Možete li nam opisati tok izrade jednog modela i koliko je vremena potrebno u proseku za jedan par?

Prvo nacrtam kako želim da izgleda model, mada nisam neki vrsni crtač, moram da priznam. Onda odem kod modelara koji preslika na karton ono što sam nacrtala. Zatim se koža kroji specijalnim skalperom da bi sve bilo ravno. Posle toga na red dolazi sklapanje delova – pre svega mašna, pa onda sve ostalo. Vrnčanje dolazi na kraju.

Prvi model uvek dolazi u mom broju. Praksa je da svaki model pre izlaska u prodaju, mora proći test, tj. moram ga nositi 2-3 meseca kako bih videla da li je sve u redu i da li je udobno za nošenje. Ako se dobro pokaže, šaljemo ga na gradiranje, gde se na osnovu njega prave brojevi od 36 pa do 42. Posle toga dolazi još jedan, duži probni period, gde modele razdelim drugaricama kako bi ih i one isprobale. Ovo može trajati i do pola godine. Dešavalo se da posle par meseci otkrijem manu u modelu, gde uvidim da se nešto suviše rasteže i da noga nije sigurna. Tada se prave potrebne izmene.

Najvažnija mi je udobnost, a najbolja reklama su trudnice koje se vraćaju po našu obuću. Veliki problem sa obućom u tom periodu je oticanja nogu, a M-ishka se pokazala kao sjajan izbor u tom periodu.

Koliko puta ste čuli da nešto ne može?

Milijardu. Prvi put sam bila šokirana, možda sam tad čak i poverovala. Ali, vremenom sam shvatila da i te kako može – skoro sve može, ako neko hoće to da napravi.

Po mašni se može gaziti, a ona će ostati nepromenjena. Ne kažem da bi trebalo, ali može. To je neizmerno važno jer ako klijent plaća našu cenu za espadrilu – koja mora biti takva kakva je zbog ručnog rada i činjenice da toliko uvozimo materijale iz inostranstva – onda mora da bude apsolutno siguran da se ništa neće raspasti, otpasti, pokidati i slično.

Čak i meni samoj je trebalo vremena da poverujem da je moguće napraviti nešto tako. Bilo je trenutaka kada sam pomislila da ne mogu ja sa Ekonomskog fakulteta naučiti kako se prave espadrile. Pa su mi rekli ne može sa tolikom mašnom, to neće niko nositi. Zatim mi je žena koja radi na novom heklanom modelu rekla da ne može ona da ga izrađuje jer ne zna dovoljno o pravljenju obuće, ali je na kraju probala i uspela. Morala sam da budem uporna i da ubedim sebe i ljude oko sebe da ništa nije nemoguće. Najčešći nagovor je bio: „Dobro, hajde probajte jedan par za mene da napravite.“ I onda shvate da sve može.

Za tašne je uvek borba. Svaki put kad odem kod našeg Velje, koji nam izrađuje torbe, i pokažem mu šta sam nacrtala, on se pobuni da nema teorije da će to dobro ispasti i tako godinama. Na kraju uvek uspe, uprkos mojim lošim crtežima. Recimo, okrugla torba od ratana koju sam imala u glavi, to je bila prava borba, ali dobila sam božanstven rezultat. I uprkos tome što je ispala super, svaki put kad mu kažem da mi treba još, on odmah klone: „Jao, to mi je najgore, pa zar ti nisam rekao da ne može tako“, a napravio mi je desetine. Sad se borim za to da mi napravi veliku – doguraćemo dotle sigurno, pa makar i po centimetar svake godine. (smeh)

Znate, postoje granice mogućnosti koje zaista ne mogu da se probiju. Ali, postoje i granice koje nisu, zapravo, granice, već su ih ljudi postavili iz navike ili straha ili nekada nevolje da ulože potreban trud. To su granice koje treba gurati i pomerati da biste zaista napredovali u poslu.

Jeste da često deluje kao da ja iskusnim, starim zanatlijama solim pamet, ali i ja sam već dovoljno dugo u ovom poslu i sedela sam sa njima tokom izrade toliko modela da već imam dobro shvatanje šta zaista može, a šta ne može. I eto uvek kada ih najzad ubedim i napravimo, shvate da sam bila u pravu, da je sve moguće i da je rezultat odličan.

Rekli ste nam da su sve zanatlije sa kojima sarađujete stariji ljudi koji su u mladosti naučili svoje zanate. Postoji li briga da će u relativno skoroj budućnosti to znanje nestati?

Tačno je da je dosta naših saradnika u poodmaklim godinama. Neki su prešli i 70. i bave se svojim poslom 40-50 godina. Ali, gotovo svi su pronašli način da na svoju decu prenesu zanat. Možda se ne širi, ali makar ostaje u porodici. Kod svih njih, veoma često su supružnici, deca i rođaci uključeni u proizvodnju.

Istina je da bih volela u nekom budućem periodu zajedno sa tim majstorima napravim radionicu, da dovedemo mlade iz zanatskih škola kod nas da nauče tajne starih zanata od pravih majstora. Poslednjih godina se sve više vraća interes i mislim da tu zaista ima potencijala.

Kako su ljudi prihvatili M-ishka brend kada ste počeli sa radom?

Ono čega se ja sećam iz tog prvog perioda jesu reakcije devojaka, tj. oduševljenje što su nakon toliko godina opet u mogućnosti da kupe svoj par espadrila. Ja sam deo generacije gde smo svi nosili espadrile kao mali, a kada smo odrasli odjednom ih više nigde nije bilo. Tako da su ljudi veoma lako i veoma rado prihvatili njihov povratak.

To je ono što između ostalog žele od obuće – da bude udobna i da može da se nosi od ujutro do uveče. Pored toga je prikladna i za posao, i za šetnju i za bilo koju drugu priliku. Espadrilu možete zaista obuti i nositi svuda. Bele su veoma tražene za venčanja, a šarene i jarke boje za proslave. To koliko su dobro prihvaćene dokazuje činjenica da su mnogi posle mene počeli sa njihovom proizvodnjom, što mi je posebno drago.

Koliko parova prodate godišnje i koji su vam prodajni kanali?

Teško je reći tačan broj, ali recimo da godišnje ode oko hiljadu parova, a proizvedemo i jednu količinu preko toga da bi se napravio lager. Pored našeg sajta i društvenih mreža, nalazimo se u tri koncept store-a u Beogradu, jednom u Novom Sadu, dva u Crnoj Gori – u Budvi i Podgorici. Zatim jedna radnja u Njujorku uvozi direktno od nas.

Koji vek trajanja mogu da očekuju kupci vaših espadrila?

To zavisi od osobe: od toga kako ih ko nosi, koliko parova imaju i koliko ih menjaju. Ja imam M-ishke koje nosim još od prvih dana. Pišu mi devojke da nose i po tri četiri godine, ali ima i onih koji ih iznose već posle jedne sezone. Zbog takvih klijenata sam posle dve-tri godine počela da nudim i uslugu zamene đona. Jer, naravno, nikada se ne raspadne cela espadrila, obično ode đon, a koža ostane dobra – osim ako se ne dogodi nešto ekstremno. Uvek se tačno vidi ko je kako nosio – obično ode prvo desna noga.

Zato sada nudimo uslužno menjanje đonova da bismo im produžili vek trajanja. Od skora imamo u ponudi i specijalne M-ishka četke za čišćenje espadrila, tako da sada kupci mogu na ispravan način da održavaju obuću kupljenu kod nas i dodatno joj produže životni vek. Pet godina sam tražila adekvatnu četku, dok najzad nismo našli dobavljača iz Italije. Četke su brendirane, sa našim logom, a čekinje su od konjske dlake koja je idealna za ispravno održavanje espadrila.

Koje su vam bile najveće prepreke u radu?

Kad pogledam unazad, teško je setiti se bilo čega jer sam oduvek oko sebe imala fenomenalne ljude i mi smo se zajedno suočavali sa svim preprekama i prevazilazili ih. Ako bih morala da odaberem nešto, to bi bila, nažalost, naša zemlja. Jako mi je žao što moram to da kažem, ali prosto naš sistem je takav da je meni – a i mnogim drugim proizvodnjama iz naše zemlje – jako teško da izvozim. U svakom poduhvatu mi je izvoz robe bio najveća prepreka i problem, a ne bi trebalo da bude tako.

Što se radnje u Njujorku tiče, vlasnik je odavde pa i ima razumevanja za sistem i onda sa njim dobro sarađujemo. Ali, moja velika želja je da M-ishke budu dostupnije širom Evrope. Želela bih da nas vidim i u Španiji, Italiji, Portugalu – nekim zemljama koje imaju mnogo više sunca nego mi, pa bi se samim tim M-ishke nosile tokom cele godine.

Čak i kada se i pronađe zainteresovana strana u tim zemljama, gotovo uvek odustanu kada saznaju odakle smo. Troškovi su ogromni, jer nismo u EU, ali i pored toga i sa naše strane postoje razne administrativne komplikacije i procesi koji su zbunjujući i nama i mogućim uvoznicima u inostranstvu.

Koji su vam planovi za dalji razvoj?

Trenutno radimo na tome da proširimo tim. Polako uvodimo nove saradnike u naš posao i obučavamo ih u procesu izrade M-ishki. Naši postojeći saradnici uvode svoje članove porodice u posao kada im zatreba pomoć tokom leta ili dolazimo do novih ljudi kroz saradnju sa drugim radionicama. Najvažnije je da se zanat polako širi i to mi je drago.

Volela bih da u nekoj relativno skoroj budućnosti imamo radnje u inostranstvu, to nam je neki dugoročni san i cilj. Za sada nema planova za još radnji u Srbiji jer naš online store postoji i odlično funkcioniše. U početku je postojao problem prihvatanja online prodaju obuće. Nije baš zgodno poručiti espadrilu, a da je ne probate. Međutim, mi to rešavamo tako što našim kupcima pružimo svaku moguću pomoć i podršku u odabiru broja da bi prilikom kupovine bili potpuno sigurni. Naravno, ukoliko je potrebno izvršiti zamenu ili neku izmenu, tu smo.

To je uglavnom naša polisa rasta – trudimo se da održimo kvalitet ručne izrade i materijala dok proširujemo tim saradnika i u nekom trenutku se nadamo proboju na inostrano tržište. Mislim da smo na dobrom putu – naš trud i kvalitet priznat je nagradom Elle za najistaknutiji domaći brend 2021. godine na šta smo veoma ponosni jer to je nagrada koja svake godine odlazi jako zanimljivim akterima na našem tržištu i neizmerno mi je drago što smo uvršteni među njih.