Hajde da normalizujemo da žena ima veću platu od partnera

Otkriću vam tajnu zbog koje nisam mnogo srećna. Problem je kada žena zarađuje više od muškarca. Da, u čitavoj Evropi žene zarađuju prosečno 10-15% manje od svojih muških kolega, a društvo posebno ne prihvata da zarađuju više od svojih partnera.

U tom slučaju poznata su mi tri scenarija:

• zbog „mira u kući“ kriju visinu svoje zarade;
• iniciraju sastanak sa partnerom da razgovaraju o tome;
• vrlo im je teško da pronađu partnera.

Ovaj drugi scenario mi je najprihvatljiviji, jer zagovaram otvorenu komunikaciju u kojoj se oba partnera osećaju dobro. Mada, kad malo bolje razmislim… Znate li vi muškarca koji je makar u prolazu pitao svoju partnerku da li joj je u redu što on ima bolji priliv novca i zabrinuo se kako se ona tim povodom oseća, da li su joj samopoštovanje i sigurnost poljuljani? Ni ja.

Finansijska (ne)sigurnost i nasilje

Nasuprot tome, mnogo je žena koje trpe ekonomsko nasilje.

Da vas podsetim kako ga Sigurna kuća definiše: kompletna kontrola finansija i novca, zabrana pristupa bankovnim računima, davanje neadekvatne i nedovoljne količine novca i nadgledanje na šta žena troši novac, nedavanje novca za izdržavanje i potrebe porodice, zabrana ženi da ima zaposlenje, oduzimanje zarade i zabrana raspolaganja zaradom, sprečavanje žene da odlazi na posao ili primoravanje da napusti posao, pravljenje različitih ekscesa na radnom mestu koji dovode do otkaza žene, korišćenje ženinih kreditnih kartica, nagovaranje žene na zaduživanja, onemogućavanje da napreduje u poslu, onemogućavanje školovanja i zahtevi da se imovina koju stičete vodi na njegovo ime.

Šta mislite, kako se oseća nezaposlena majka troje dece kojoj suprug svakog jutra kada pođe na posao ostavi 500 dinara i zahteva da za sva tri obroka jede meso?

Da, to je primer iz stvarnog života. Nažalost. Ekonomsko nasilje može da bude brutalno poput ovog, ali i suptilno do neprepoznatljivosti, posebno u tradicionalnim i patrijarhalnim sredinama sa vrlo jasnim ulogama koje se ne preispituju. U prevodu: muškarac treba da zarađuje i raspolaže novcem, a žena da brine o porodičnom životu.

I tu dolazimo do razloga zašto su žene češće u nezavidnoj finansijskoj situaciji: obavljaju više neplaćenog rada, sklonije su da tuđe potrebe stave ispred svojih, manje su angažovane na plaćenim poslovima, manje zarađuju na istim poslovima u odnosu na svoje muške kolege, nemaju dovoljno samopouzdanja i ređe traže povišicu. Sve to čini ženu vrlo ranjivom i izloženom fizičkom nasilju, a u slučaju da ima decu dodatno zastrašenom i zarobljenom u nezdravom partnerskom ili porodičnom odnosu. Finansijska nesigurnost jedan je od glavnih razloga zašto se žene vraćaju nasilnom partneru.

Šta društvo nudi kao odgovor na to?

Znam šta ste prvo pomislili, ali neću sada o projektima podsticanja ženskog preduzetništva, čiji je primarni cilj finansijsko osnaživanje.

U potrazi za alternativnim pristupima rešavanju ovog problema i pokušavajući da shvatim njegovu srž pričala sam i sa porodičnom psihoterapeutkinjom i sa finansijskom savetnicom i sa ChatGPT-om i sa svojim Većem mudraca, pa sam opet malo čitala naučna istraživanja na tu temu i bavila se internet forenzikom, da oslušnem javno mnenje.

Monopol ili Game of Life

Tako sam došla do podatka da je pre nekoliko godina objavljena društvena igra Ms. Monopoly, u kojoj je bogati brkati magnat za nekretnine, onaj što nam se već decenijama smeši sa kutije Monopola, zamenjen njegovom mlađom rođakom investitorkom. U odnosu za izvornu igru, u ovoj na startu žene dobijaju 1.900 dolara, a muškarci 1.500, i svaki put kada prođu polje start igračice dobijaju 240, a igrači uobičajenih 200 dolara. Najveća promena je ta da igračice dobijaju veće novčane fondove od muškaraca, ali muškarci i dalje mogu da pobede ako odigraju na pravi način. Shvatili ste poruku, zar ne?

Dodatna razlika je što je proizvođač Hasbro imao želju da kroz ovu tablu slavi žene koje su dale doprinos društvu i nauci, pa se tako igrači takmiče u prikupljanju izuma koje su napravile žene, uključujući WiFi i izolator matičnih ćelija, a ne nekretnine.

Bez da sam igrala Ms. Monopoly (mada sam videla da je u ponudi na jednoj domaćoj internet prodavnici, te je možda iz znatiželje kupim), nisam sigurna koliko je ovakva postavka igre zanimljiva muškarcima, jer mislim da je cilj da se oba pola okupe za istom tablom. U suprotnom, dobili smo još jednu kategoriju u kojoj se žene same među sobom nadmeću, bez da se otvori novi prostor za dijalog i razumevanje. Ili da citiram novinarku Atlantica, koja je nakon igranja Ms. Monopoly napisala tekst pod naslovom „Društvena igra koja feminizam pretvara u šalu“.

Budimo realni. Da je kompanija Hasbro zaista iskrena u slavljenju žena ne bi u zapećak stavila progresivnu feministkinju Elizabet Megi. Verovatno niste čuli za nju, ali ona je još 1903. dobila patent za pronalazak The Landlords Game, u kojem se, kao i u modernom Monopolu, igrači bacajući kockice kreću po 40 mesta na tabli kupujući imovinu i plaćajući komunalije, železnicu… Lizi je, zapravo, bila stenografkinja koja je u slobodno vreme kreirajući društvenu igru pokušala da iskaže svoje političke stavove.

Čitava priča kako je došlo do toga da njena igra postane širom sveta voljeni Monopol zavređuje poseban tekst (obećavam ga!), ali ono što je zanimljivo u kontekstu naše glavne teme je da je Lizi Megi osmislila dva seta pravila. Vizija joj je bila zagrljaj dualizma, pa su nastali „antimonopolistički set“, u kojem su svi igrači nagrađeni onda kada je stvoreno bogatstvo, i „monopolistički set“, u kojem je cilj uspostaviti monopol, tako da ostalim takmičarima ne ostane ništa. Jasno vam je da je do danas „preživeo“ monopolistički set pravila, što mnogo toga govori o ljudskoj prirodi.

Bila je to praktična demonstracija sadašnjeg sistema dolaženja nekretnina u posed – zapravo, opšti grabež, sa svim svojim uobičajenim ishodima i posledicama. Verovatno bi bilo primerenije da sam je nazvala Game of Life (Igra života), jer sadrži sve elemente uspeha i neuspeha u stvarnom svetu, a njen predmet je sasvim svojstven ljudskom rodu uopšte: sticanje bogatstva,

napisala je Lizi.

Stres je i kad žena manje zarađuje

Da se vratim konkretnije na partnerske odnose i zaradu – ovo mi je bila zgodna uvertira.

Britanski Univerzitet u Batu sproveo je istraživanje na 6.000 parova koji su duže od 15 godina u braku ili žive zajedno, a cilj je bio da utvrde kako razlika u visini mesečnih primanja utiče na partnerski odnos. Da je za muškarce stresno kada jedini zarađuju novac u domaćinstvu, to je pretpostavljam svima jasno i bez istraživanja. ALI! Muškarcima, takođe, stres raste kada žena doprinosi kućnom budžetu više od 40%. Pročitajte ovu rečenicu ponovo.

Javite mi šta mislite o njoj, onako zdravorazumski.

Generacijama unazad, u mnogim kulturama, od muškarca se očekivalo da bude glava porodice, onaj koji će donositi novac u dom. Muškost je usko povezana sa ispunjavanjem tog očekivanja. Sada, kada su suočeni sa promenom u kojoj žene zarađuju više, muškarci mogu da osete veći stres,

objasnila je Džoana Sirda, koja je istraživala ovaj fenomen.

Znači, velika većina muškaraca je pod stresom čak i kada partnerka zarađuje trećinu manje od njega. A kada ona zarađuje više? I u tom slučaju značajan broj žena doživljava psihičko nasilje. Naučno, to je potvrđeno istraživanjem u Kanadi iz 1993. godine. Empirijski, to je potvrđeno na ovim prostorima i 2023. godine. Svako zalaženje u detalje bilo bi perverzno s moje strane.

Ali, hoću da vam pričam o onim drugima. Lično poznajem nekoliko skladnih bračnih parova u kojima žena više zarađuje od svog supruga. Čak i (z)majku troje dece koja radi na visokoj i odgovornoj poziciji, a muž je posvećen čuvanju sitne dece.

Znate šta mi je interesantno? Oni će to reći ponosno, čak i pred većim krugom poznanika. One o tome stidljivo govore, čak i u intimnim razgovorima. Svima im je zajedničko da su dosta radili na sebi, znaju ko su i šta su. Sa poslovnom titulom ili bez nje. Sa manjim ili većim bankovnim kontom. Rade poslove koji ih “rade”. Da postoji srednja klasa, oni bi bili njeni predstavnici – ovako nisam baš sigurna gde da ih svrstam.

No, ovde nije poenta u novcu kao takvom. Karijera, zaposlenje i biznis su više od ekonomskog statusa. Karijera i zarada imaju krucijalnu važnost za naše samopoštovanje, samopouzdanje i mentalno zdravlje uopšte. Možda smo ih prigrlili kao da su deo našeg identiteta, ali ne treba da preuzmu čitav identitet.

Zato je posebno opasno što zarad “mira u kući” žena od partnera skriva visinu svojih prihoda. To je sve što imam pametno da vam kažem.

Nije mi (bila) namera da upirem prstom u bilo koji pol. Samo mi je želja da normalizujemo da žena može da ima višu platu od muškarca i da se niko ne oseća ugroženo.