Nego, kakvi ste sa plivanjem?

Pre 13 godina, jedne subote, 3. decembra, sa nekoliko prijatelja sam se iz Beograda zaputio za Novi Sad na TED^xNoviSad.

TED je u tom periodu igrao izuzetno važnu ulogu u mom životu, i imao sam ritual da svaki dan pogledam jedan TED talk i to obično van oblasti mojih interesovanja. To je bio način da za (najviše) 18 minuta saznam nešto novo i drugačije. Nekad je to bilo zanimljivo, nekad korisno, povremeno bi pokrenulo lavinu istraživanja i učenja, ali često je bilo samo neka vrsta dnevne mentalne higijene, i nazovimo to tako – hrana za glavu. Niste nikada čuli za TED i TED govore? Pogledajte sajt ili pogledajte neki od najpopularnijih govora.

No, da se vratimo u 2011. Svi smo sanjali da odemo na veliki TED, ali je to bilo prilično nedostupno i daleko. Imali smo, doduše, TED^x u nekoliko gradova i to je bilo super. Bio sam u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Vršcu, a na nekim njih sam i pričao.

TED^x u Beogradu me je spojio ponovo sa nekim ljudima koji su mi izuzetno važni u životu, omogućio mi da upoznam neke nove ljude koji su mi danas bliski prijatelji, omogućio mi da odslušam neke stvari koje me i danas teraju na razmišljanje.

Ipak, ta ekipa koja je organizovala TED^xNoviSad je zaista bila posebna. Ivana, koja je prevela ili lektorisala ogroman broj TED predavanja, i Dejan, koji je „jedan od nas“ geekova u celoj toj priči, zaista su uvek ulagali i više nego maksimum da konferencije budu odlične. I da prate duh TED-a, pa će osim zanimljivih korisnih predavanja, biti i umetničkih performansa, i sve će izgledati baš onako kako treba i u publici će biti ljudi koji su prezanimljivi.

Taj TED^xNoviSad krajem 2011. godine je bio zaista fantastičan, i preporučujem da potražite sva predavanja i poslušate ih, ali jedno mi je ostalo urezano savršeno i dan danas. U pitanju je prof. dr Zoran Lovreković sa Visoke tehničke škole strukovnih studija u Novom Sadu koji je govorio na temu „Kuda ide obrazovanje?“.

Preneću deo tog govora direktno, jer mislim da bi bilo zaista greh bilo šta menjati:

Zamislimo sad da se upišemo u današnjem obrazovanjem sistemu, u neku školu plivanja ili fakultet, visoku školu plivanja. Dođemo tamo i verovatno bismo imali jedno desetak predmeta, neka hidrodinamika, pa onda neka kinematika pokretanja udova u plivanju, pa vrste plivanja, pa poređenje stilova plivanja, pa istorijat plivanja, pa olimpijski rezultati u plivanju.

Svi profesori bi koristili najsavremenije metode, znači kompjuter, video-bim, PowerPoint prezentacije, sve što treba da vas nauče, sve o plivanju što treba da znate.

Vi biste, naravno, vredno pazili, slušali, hvatali beleške, pitali da li možete da skinete prezentacije na fleš, da kući gledate još jednom, i tako redom.

I na kraju biste polagali ispit, odgovorili biste na pitanja koje vam profesori postave, i pokazali kako dobro znate da plivate. Znači dobili biste ocene: šestice, sedmice, osmice, završili studije i dobili diplomu da znate da plivate.

Najbolji od vas, koji imaju sve desetke, postali bi asistenti, posle toga docenti, profesori, učili bi druge studente, takođe, da plivaju, mada možda sami nikad nisu plivali, ni ušli u vodu, ali nema veze, odlično da su sve savladili.

Ako pogledate taj govor na Youtube, videćete me u nekom trenutku u prvom redu, tj. videćete dva ćelavca – to smo moj drug Ćosa i ja.

Mislim da ne postoji jasniji i bolji primer od onoga koji je profesor dao, a inspiraciju je dobio čitajući sada već kultni tekst iz Harvard Business Review-a iz 2005. godine – How Business Schools Lost Their Way. Nema tu plivanja, ali pročitaćete mnogo toga pametnog, iako je članak star 19 godina.

Srpski zet Albert Ajnštajn je rekao:

U teoriji, teorija i praksa su iste. U praksi nisu.

Često imam prilike da pričam sa ljudima koji su izuzetno uspešni u raznim domenima. Neki su u preduzetništvu, neki su izabrali korporacije, a neki akademiju kao primarnu stvar. Upravo ti koji su u akademiji, povremeno me pitaju da dođem kao gost predavač da podelim neka lična iskustva i iskustva ljudi koje sam upoznao kroz ovakve projekte kakva je Naša mreža. Ta iskustva drugih su dosta važna, jer su različita i koloritna, i ako je masa ljudi u publici, kroz desetak tuđih primera mogu da pokrijem celu publiku sa bar jedim primerom koji je svakome od njih posebno zanimljiv.

U teoriji, preduzetnici se susreću sa jednim setom problema, u praksi taj set problema je dosta drugačiji i često ljudima koji nisu u tome neočekivan. Ako želite da ih mapirate i razumete, jedini način je da pitate te ljude koji su do lakata u preduzetništvu. Različite ljude, i različitim fazama razvoja biznisa, u različitim oblastima, i od mnogo njih sakupićete većinu najčešćih problema. To ne znači da ćete znati sve šta vas čeka, jer svaki biznis je priča za sebe i može da očekuje porciju svojih specifičnih problema.

Nego da se vratimo na plivanje.

Kako se najbolje uči plivanje?

Tako što ti neko ko već ume, a talentovan je i da prenese, pokaže u kontrolisanim uslovima. Recimo, u bazenu sa plitkom vodom, gde možeš da dohvatiš dno i siguran si. Kada naučiš, dolaze novi slojevi kompleksnosti – dno koje ne možeš baš da pipneš, voda koja je drugačije gustine ili temperature, voda u kojoj postoje struje, u kojoj možda niste sami i još puno toga.

A onda slede godine i godine vežbe da biste u tome postali dobri. Vežbe u vodi, u različitim okolnostima, gde će možda zatrebati malo teorije ili malo saveta i primera iz literature kako baš savršeno da izvedete zamah, kako da planirate i realizujete efikasno disanje i slično. To su finese, i jako su važne ako želite da postanete izuzetni… ali niko nije naučio plivanje tako što je gledao sa strane i ni u jednom trenutku se nije pokvasio.

Draker je davno rekao:

Ne postoji ništa toliko beskorisno, kao raditi efikasno stvar koja uopšte nije trebala da bude urađena.

Primetićete često u svetu oko nas, u međuljudskim odnosima, ali i na mnogo višim nivoima, da će ljudi učiniti sve da što bolje pretpostave šta je ispravno ili potrebno. I to je ok kada su u pitanju recimo dinosaurusi, jer njih ne mogu da pitaju, jer ne postoje. Ok je i kod veterinara, jer oni svoje klijente ne mogu da pitaju i dobiju odgovor.

Ali, sve što se odnosi na žive ljude koji su sposobni da komuniciraju, najlakše se rešava konkretnim pitanjem, a sve veštine se najbolje uče konkretnim iskustvom.

Sve drugo je nadgradnja koja je dobro došla, ali ako želite da izgradite nešto zaista veliko i impresivno – kreće se sa temeljom i on mora da bude fantastičan.

Nekada možda ljudi neće znati da vam kažu šta žele i šta će im rešiti problem (zna to Henry Ford vrlo dobro, jer kako kaže – da je pitao ljude šta žele, rekli bi mu brže konje), ali će gotovo uvek znati da vam kažu šta ih muči i gde je problem.

To je odličan početak. Na putu ka rešenju, moraju da se „uprljaju“ (ili makar pokvase) ruke.