Šta biste savetovali mlađim kolegama?

Nikada me nije privlačilo da budem u centru pažnje. Nisam bio ni od onih koji vole veliku scenu. Okolnosti su me, ipak, relativno rano stavile pred reflektor, a vremenom sam, iako mi nije prijalo, naučio da se ponašam na sceni. To je bilo neophodno da bih postigao neke ciljeve koje sam imao.

Ne mislim da pojedinac može da popravi ovaj svet, ali mislim da veliki broj pojedinaca može da utiče na po nekoliko ljudi oko sebe i da na taj način vremenom, uz mnogo truda, ipak, ovaj svet može biti malo bolje mesto.

Često bi me u intervjuima ili nakon predavanja, kada su pitanja publike, pitali da dam savet mlađim kolegama ili onima koji razmišljaju da uđu u preduzetništvo, unaprede svoju karijeru ili nešto slično.

Na početku sam mislio da je jako važno da im dam neke baš onako konkretne i fokusirane savete. Onda sam shvatio da na te savete, zapravo, reaguje vrlo mali broj ljudi, koji je u trenutku kada ih dobije spreman da ih procesira i razume, a onda u nekom procentu uradi nešto sa tim što su dobili. Ostalima bih samo pričao nešto što ni na koji način ne vide na svom putu i u svom životu. Pre par godina sam, čini mi se, došao do rešenja sa kojim sam zadovoljan, a koje možda postiže najširi, a kasnije i najdublji efekt.

Taj savet je:

Čitajte dobre knjige, slušajte dobru muziku, gledajte dobre serije i filmove.

Nekada bih na to dodao i budite dobri ljudi, ali ako nekom moraš da skrećeš pažnju na to, onda sve pomalo gubi poentu.

Postoje stvari koje nam se dese u životu i trenuci koji nas iz korena promene. Ima raznih. Neki su masovni, neki su pogađaju možda neke manje grupe ljudi, a neki su duboko lični i individualni.

To su, zapravo, neke teme kroz koje često prolazim u Pojačalu, i zato pitam ljude ko su bile osobe u njihovom okruženju ili situacije koje su ih oblikovali i promenili.

Da ne bi ova kolumna bila preduga, podeliću samo neke koje su meni suštinski promenile život. Gledao sam i da budu iz različitih životnih faza, sa ciljem da vam na taj način pokažem da to nije samo nešto što se dešava dok ste mali ili mladi, već može da se desi bilo kad.

Kada sam bio mali, voleo sam onu prilično mekanu rock muziku. Više je to, zapravo, bio pop, bar smo mi to tako zvali. A onda kada sam imao 7-8 godina, ujak mi je jedno popodne pustio Guns N’ Roses i album Appetite for Destruction. I kao da je znao (a on je baš bio dobar u tome da proceni kad šta treba da uradi ili mi kaže) – sve je nekako savršeno leglo. I ja sam baš mnogo zavoleo Guns N’ Roses.

Par godina kasnije uradio je sličnu stvar, kada mi je pustio Prodigy i album The Fat of the Land. Iako su imali užasnu reputaciju i svi su za njih govorili isključivo da su narkomani, ta muzika je u tom trenutku za tadašnjeg mene bila potpuno savršena.

U slično vreme na drugom mestu, jedan drugi momak po imenu Boris, spremao je neke važne ispite za fakultet, a ja sam mu stalno smetao, jer sam bio radoznali klinac koji je imao hiljadu pitanja. Jedan dan pustio je neku muziku da se koncentriše i ja sam ga konačno ostavio na miru, fasciniran onim što sluša. U jednom trenutku, kada je napravio pauzu, pitao sam ga sve o tome i saznao da je u pitanju Enigma.

Kada malo razmislim, kroz vreme moj muzički ukus i interesovanje su, zapravo, uglavnom gradili drugi ljudi tako što bi mi u pravom trenutku, kada sam spreman, pokazali nešto što bi onda kliknulo baš tamo gde treba. Jer, kao i sa pihtijama, i Azra, i Hladno pivo, i Toma Zdravković i Guns N’ Roses, i sve ostalo što sam slušao do danas dolaze, možda ne sa godinama, ali u trenutku kada smo spremni da ih prihvatimo i razumemo.

Ukus i interesovanja se, naravno, menjaju, ali sve to što sam nekada slušao i danas ponekad pustim, a kada slučajno sretnem, vrati me u neko prošlo vreme i razvuče mi obično širok osmeh.

Slično je bilo i sa filmovima. Često kažem da svako od nas ko se opredelio za inženjersku karijeru to je uradio zahvaljujući nekolicini filmova koji su se usadili u naša srca kada smo bili mali. Za neke je to bila Odiseja u svemiru 2001, za druge Star Wars, za treće Terminator 2 ili Back to the Future, one malo mlađe Matrix, i tako redom. I zaista savršeno se sećam dana kada sam neke od ovih filmova koje zaista volim pogledao prvi put. Znam i šta je bilo pre i posle toga, koliko je bilo sati i da li sam bio u majici ili pod ćebetom. To su neke stvari koje ne zaboravljaš.

Ali, nije samo do nauke i tehnike. Pamtim kako mi je Rounders (1998.) promenio život. Kako sam zbog High Fidelity (2001.) zavoleo Jacka Blacka i neku raznu muziku, ali i počeo da istražujem Hornbija, koji mi je objasnio rečima neke stvari koje nikada nisam umeo da verbalizujem.

Pamtim i penal Pančeva 1991, ali i Mijatovića iz 1998. Saletove trojke. Grbićev poen u finalu Olimpijskih igara. Vujasinovićev gol Rusima. To nisu samo trenuci ekstaze ili tuge. To su trenuci koji vreme dele na pre i posle njih – u glavi i srcima svih nas.

Pamtim i mnoge druge događaje, ali naročito kada je u Umagu na konferenciji Ideja X, Dave Trott izašao na scenu, izvadio marker i počeo da piše po flipchartu i svi veseli digitalci na digitalnoj konferenciji narednih 45 minuta, otvorenih usta, slušali „matorca“ koji je imao nešto da im kaže i koji im je svima za jedan školski čas fundamentalno promenio život.

Pišem vam o ovome zato što postoje događaji i ljudi koji su veći od trenutka i situacije u kojima se nalaze. Ako nas sretnu u pravo vreme, zaista mogu trajno da nam promene život.

Pišem vam to nakon što sam slušao Dejana Cukića u podkastu „Sto minuta buke“ kod mog dragog prijatelja Ivana Bevca, koji pominje nastup Joni Mitchell na proslavi nagrade za životno delo Eltonu Johnu. Mitchell, sada već u poznim godinama, dok se još oporavlja od teškog moždanog udara, u društvu Brandi Carlile i Annie Lennox, peva njegovu pesmu I’m Still Standing.

Iako nisam bio tamo, već samo pogledao snimak, moj život nakon njega neće biti isti.

Sličan trenutak desio se pre tačno 20 godina, kada je George Harrison primljen u Rock and Roll kuću slavnih i nekolicina briljantnih gitarista, među kojima su bili Tom Petty, Jeff Lynne, Steve Winwood i Prince, odlučili su da odsviraju još jednom, sa Harrisonovim sinom Dhanijem kultni hit While My Guitar Gently Weeps. Postoji taj jedan solo koji Prince svira, oko 3:30, sa crvenim kaubojskim šeširom… I niko koji je čuo tih nekoliko minuta, nakon toga ne može biti isti.

Knjige, serije, filmovi, albumi, koncerti, slike, podkasti – menjaju svet. Možda ne onoliko brzo i efikasno kao bombe, ali za razlika od njih ove stvari najčešće menjaju svet na bolje.

I kakve ovo veze ima sa biznisom, pitate se vi sad?

Svi smo mi skup svega onoga što nam se desilo, čemu smo sebe izložili i skup svih naših reakcija na to. Jedna od najvažnijih stvari koju je poželjno da naučite na početku ulaska u nešto veliko je da, kada osetite da je teško, budete svesni da treba da bude tako.

Jer sve što je u životu vredno nije lako postići.

A život je nešto lakši za podneti kada u njemu ima malo magije i poneka epifanija.