Posle fajronta

Pre 10-ak godina sam imao ideju kako Košarkaška liga Srbije treba skroz da se „reprogramira“ i da se od nje napravi razvojna liga, mesto u kome će glavnu ulogu imati mladi igrači, po mogućstvu iz grada ili regiona iz koga je klub u kome igraju. Da ideja ne bi ostala samo misao, stavio sam ideju „na papir“, od toga napravio nacrt biznis plana za ligu i gnjavio ljude oko sebe mladalački uveren da je to o čemu pričam najbitnija stvar za našu košarku. I dalje mislim da je to najbitnija stvar i da bi takva razvojna liga bila unikatna platforma koja bi omogućila da igrači, u najosetljivijem periodu razvoja (između recimo 18 i 22 godine, kad se stvar „lomi“), dobiju pravu šansu. Na moju žalost, put od ideje i biznis plana do realizacije se pokazao kao predug a moj korak je bio kratak. Možda u narednom periodu neko u tom pravcu iskorači hrabrije i istrajnije. Za mene je oko toga nastupio fajront.

Mnoge knjige koje sam poslednjih godina počinjao da čitam su se pokazivale kao preduge ili naporne za moju ograničenu fokusiranost. Neke sam uspeo da pročitam, od nekih sam jednostavno odustao. Nedavno sam negde pročitao da knjiga i ne mora da se čita „od korice do korice“ da bi ušla u kategoriju „pročitano“. Moguće da je odustajanje u čitanju postalo opšti trend pa da je neko smislio način da sve nas koji s vremena na vreme odustajemo ohrabri. Ta vrsta ohrabrivanja mi nije bila potrebna kada mi je nedavno u ruke dopala knjiga čije pisanje je autor knjige završavao negde u istom periodu kada sam ja pisao biznis plan za košarkašku ligu. Pročitao sam je za par dana.

Inače, volim da poklanjam knjige. Knjižare mi deluju kao prodavnice igračaka koje imaju za nekoga sve, a za svakog po nešto, i gde se ima vremena da se lagano nađe personalizovan poklon koji će možda trajati večno. Knjige poklanjam ne po onome što ja mislim da je korisno za čitanje, ne čak ni po onome što poklonoprimac trenutno voli da čita (jer to uglavnom ni ne znam), već po mom osećaju koja knjiga bi jednim delom mogla da opiše poklonoprimca, ili makar deo njegovog karaktera. Ove jeseni sam tako, raznim povodima i različitim ljudima, poklonio Njegoševa odabrana dela, Nušićeve komedije, super knjigu o istoriji arhitekture, još bolju knjigu o istoriji automobilizma, biografiju Fride Kalo. I svaki put kad kupujem poklon-knjigu, počastim i sebe nekim izdanjem, bez ikakvog reda i praćenja trenda.

Tako sam nedavno, kupujući za druge, počastio i sebe knjigom za koju sam prethodno naveo da sam je pročitao za par dana. Autor knjige je verovatno najpoznatiji doktor sa ovih prostora, koji nije završio medicinu niti je doktorirao neke nauke, ali je verovatno doktorirao život iako je sebi avansno nadenuo doktorsku titulu još dok je bio pripravnik života. Pripravnik koji sebe nazove doktorom i postane javna ličnost sa titulom sumnjivog utemeljenja sigurno nije neko ko je lišen kontroverze, pa je teško očekivati da takva osoba napiše baladu.

Poseban motiv za neodustajanje u čitanju je činjenica da o gradu koji autor opisuje nekoliko mojih bliskih prijatelja znaju dosta, a i ja sam taj grad upoznao i zavoleo baš, pa će mi iskustvo čitanja biti jedan od povoda za buduće razgovore sa tim ljudima. Sa jednim od njih, sa kojim sam mnoge izlaske u gradu začinio burekom posle fajronta već uskoro. Za razliku od autora knjige koji je inficiran fudbalom, ovaj moj prijatelj i ja smo mnogo više na strani košarke tako da ne postoji to doba dana kada nismo spremni da odlažemo sve drugo ne bi li smo se malo podsetili „košarkaških slika“, uključujući i onu moju (nikad realizovanu) ideju sa početka ovog teksta ali i slika i priča o junacima naših detinjstava koji su slavu stekli u gradu o kome autor knjige pripoveda.

Ovih dana mi je opet na pameti jedan projekat koji ima veze sa sportom. Opet ću uložiti vreme, imati entuzijazma sigurno a da li ću uspeti nešto od toga da realizujem to nemam pojma. No sigurno će ostati priče da se pričaju posle fajronta. Ni toga se ne treba lako odricati, makar kao opomene da svako odustajanje ima cenu, a da ideja bez realizacije u najboljem slučaju može da bude samo jedna lepa priča.