Pisac i pripovedač
Marta je prvo htela da bude učiteljica. Pa da svira violinu. Pa da trenira karate, piše pesme, uči jezike i slika. Onda je htela da fotka, svira gitaru, upiše muzičku školu, čita psihologiju i da bude slobodni umetnik. (Štagod to značilo u glavi jedne dvanaestogodišnjakinje.) Pa je ponovo učila jezike, išla na t’ai chi i pevala, studirala kompoziciju pa muzičku pedagogiju, trenirala ninjutsu, još malo pisala i čitala psihologiju. Htela je da bude i radijski voditelj, da čačka po muzičkim softverima, čitala je istočnjačke filozofije i grčke mitologije…
Logično, u međuvremenu se odlučila za pisanje.
Pre mnogo godina je rekla da ne može da zamisli da ceo život radi jednu stvar.
Danas je još uvek loži psihologija, u poslednje vreme i neuronauke. I kada ljudi postaju prava verzija sebe ako je nekom stalo i ako ih razume.
Kada biste stali ispred jedne šume, verovatno ne biste odmah videli koliko u njoj ima stabala i krošnji. A onda kada zakoračite, postajete svesni manjih „delova“: jednog po jednog stabla drveta koja počinju da liče na šumu kada izniknu jedno blizu drugog.
Dečko koji je obećavao – tri reči u koje bi stao početak priče o jednom Morisu. Mladić izuzetne lepote, ali sa ništa manje klikera. Za jednog budućeg pravnika, sasvim dobar početak.
Ako postoji misteriozniji objekat od ženske torbe, onda to može biti samo ženski neseser za šminku. I za kremice, losiončiće, šampone i kojekakve slične pomade.
Pica sa ananasom je odavno yesterdays news, iako su glasna negodovanja povodom takvog svetogrđa opstala mnogo duže.
U jednom ne baš sofisticiranom delu Londona, na ulicu je svakodnevno izlazila izvesna gđa Dulitl.
Ljudska pažnja = skupa roba. Ako postoji jedna fraza, jedna sitna istina koja sažima suštinu marketinga danas, to je ova koju ste upravo pročitali.
Brzo nastaju i još brže nestaju. Ko nije pasionirani posetilac društvenih mreža „za mlade“ (recimo, neko ko zaluta na TikTok par puta sedmično)…
Koliko puta ste ušli u salon nameštaja, naručili kafu i nešto za prezalogajiti?
Ako ste kroz srednju školu protrčali sa nadimkom „pileće nožice“, realno je pomisliti da nemate bogzna kakve šanse.
Mnogo volim da radim. Ne kažem to sarkastično, već zaista tako mislim. Volim što sam deo ekipe koja radi sjajne stvari i što tu ekipu čine mnogo dobri i kvalitetni ljudi. Volim što u tom procesu mogu da prošvercujem pomalo sopstvenih vrednosti, ili što dogovori oko projekata i rad na njima ne liče na kopanje […]
