Svi znamo rečenicu: „Ja ne radim to zbog priznanja.“ I u njoj najčešće ima istine – ljudi zaista često rade dobre stvari zato što veruju u njih; zato što su profesionalni i posvećeni; savest im ne da drugačije.
U većini firmi, kad predložiš: „Idi kod HR-a“, ljudi se baš ne ozare. U najboljem slučaju, slegnu ramenima. U gorem, naprave facu koja znači: „Jao, šta sam sad zabrljala?“
Toksičnost u organizaciji ne nastaje, što se kaže, preko noći. Ne desi se odjednom. Ne piše nigde na tabli. Ne nosi etiketu.
Niko ne voli da greši. Greške, realno gledano, nisu prijatne. Nekad nas zabole, nekad nas posrame, nekad koštaju.
Na prvu loptu, svi se slažemo: Sloboda izražavanja mišljenja je važna. I treba da postoji u svakom zdravom timu. Ljudi treba da mogu da govore kada nešto ne štima…
Zvuči kao buzzword, ali nije. Igra, kada se pametno koristi, ima ogroman potencijal – ne da umanji značaj nečega, već da ga učini prisutnijim.
Ko o čemu, ljudi o ciljevima. Kako da ih postavimo, kako da ih merimo, koje KPI-jeve da pratimo, kojim putem da dođemo do većeg broja pratilaca, klijenata, saradnji. I sve je to u redu.
Jedan od najčešćih komentara koje čujem od mojih klijenata koji su vlasnika malih i srednjih firmi glasi: „Sve moraš da im nacrtaš.“ Ili: „Ne razmišljaju unapred. Ne preuzimaju inicijativu. Samo čekaju zadatke.“
Da mi je dinar za svaki put kad sam čula da neko ima problem sa davanjem fidbeka, danas bih imala… pa, puno dinara.
Svi je prizivaju, malo ko je stvarno živi. Autentičnost je danas postala gotovo kao marketinški termin – često upotrebljavan, ali još češće pogrešno shvaćen.
Zanimljiva stvar kod ličnog brendinga je ta što, kad jednom počneš da se njime baviš, bilo da je tvoj ili brending tvojih klijenata, počneš da primećuješ mnoge stvari koje ti inače ne bi pale na pamet.
Često mi se desi da, kad gledam kako se mnoge kompanije predstavljaju svojim potencijalnim zaposlenima, imam osećaj kao da su na stolu svi sastojci, baš sve što treba…
Da li spadaš među ljude kojima je teško da objasne šta je ono što tebe čini tobom, odnosno šta je ono što je stvarno tvoje, istinski i autentično?
Jedan od prvih šokova koje sam doživela kad sam se obrela na tržištu rada bila je činjenica da mnogi ljudi sasvim drugačije od mene doživljavaju stvari kao što su, recimo, rokovi.
Kad bismo morali da odaberemo (politički korektnu?) reč prve četvrtine 21. veka, to bi verovatno bila reč „tolerancija”.
Krizna komunikacija često je test na koji način su stvari u jednoj kompaniji posložene, nezavisno od toga da li ima pet ili pet hiljada zaposlenih.