Aleksandar Topić:
Od dečaka sa kutijom bedževa do prepoznatljivog brenda

Možete li za početak da nam se predstavite, kažete gde smo i čime se bavite?

Dobar vam dan, ja sam Aleksandar Topić. Nalazimo se u Novom Sadu, ovo je moj Art Office. Ja se bavim grafičkim dizajnom, to sam diplomirao, sa masterom u crtanju. Imam brend koji nosi moje ime – Aleksandar Topić – što obuhvata mnoštvo stvari: PINJUNKIE bedževi, AT-bowtie, AT-šolje, AT soul-stickers, itd. Za par klijenata, takođe, radim Instagram i druge stvari koje se kreću u toj sferi.

Kako je to sve počelo?

U Politehničkoj srednjoj školi u Subotici sam završio za tehničara za oblikovanje grafičkih proizvoda. To mi je tada bilo privlačno jer sam, zapravo, hteo da budem poslastičar. Jednom prilikom sam otišao na srednjoškolski sajam, gde su mi dali flajer za struku tehničara za oblikovanje grafičkih proizvoda. To je uključivalo pripremu plakata, omota za knjige i razne druge stvari iz oblasti grafičkog dizajna. Meni se toliko to bilo dopalo da sam na licu mesta odlučio da želim time da se bavim. Tako sam odabrao srednju školu, a posle toga je Akademija ovde u Novom Sadu bila jedini smisleni izbor za dalje.

Može se reći da sam se veoma rano opredelio za umetnost i dizajn. Već u toku srednje škole imao sam poprilično značajne uspehe na polju dizajna. Ne samo kada je reč o logoima, koje sam već tada pravio i prodavao, u tom trenutku postojala je za mene još veća stvar. Tada je Hugo Boss imao svoj konkurs Hugo Create i to je bilo genijalo zato što to je bilo na svetskom nivou. Internet je tada tek uzimao maha, a oni su već tada bili pioniri u nekim stvarima. Taj projekat je trajao, a oni su kvartalno imali različite teme. Oni su tada promovisali onu čuturicu, Hugo Boss parfem muški. Vizuelno je bilo kao flašica vode, pa se gore odvrće čep.

I ja sam imao epitet u nekom momentu Hugo Boss Create Star zato što sam u tri kvartala odnosio nagrade za dizajn. To je bio tada neopisiv uspeh. Zaista nemam reči da opišem taj nivo da neko iz Srbije na svetskom nivou, na internetu, jer je tad pojam „internet“ još bio relativno “klimav” negde 2009-2010. godine. U to vreme i pod tim okolnostima, ja odnosim tri puta u kvartalima, tako nagrade s nekim facama u dizajnu. Srednjoškolski klinac iz tamo neke Subotice, mali, debeo ide okolo i… To mi je bilo kao da sam preskočio deset stepenika. Primao devize na bankovni račun, pa je mama morala da me vodi jer nisu hteli da mi isplate ako bih otišao sam.

Uz sve te uspehe, ideja o mom brendu rodila se već pre druge godine fakulteta. Sećam se bio je to raspust pred drugu godinu fakulteta. Ja sam do tada već uveliko bio svestan da imam preduzetnički duh i da sam jednom nogom umetnik, a drugom preduzetnik. Umetnost je ono što me ispunjava, a volim i celu priču oko faktura, transakcija, obrta, zarade i svega što ide uz to.

Tog leta imao sam hiljadu dinara i dobio sam kontakt čoveka koji pravi bedževe. To mi je tada bilo neizmerno inspirativno. Bili su to mali bedževi od 26 mm prečnika i bio sam sav u čudu šta sve može da se napravi od tako malog formata. I onda sam tako slobodan celog leta seo i osmislio čitav koncept, od pakovanja do naziva i svega ostalog. Želeo sam da prenesem to neko “ulično” iskustvo. Voleo sam svakako da dobijem desetku na fakultetu, ali sam, takođe, žarko želeo i taj trenutak kada se dogodi neka transakcija. Još u srednjoj školi kada smo imali onaj Novogodišnji market, bazar i sve to, još tada sam pravio razne čestitke i nakit od polimerne platike. Uvek mi je bilo uzbudljivo da nešto lepo stvorim, a onda i prodam.

I kako ste potrošili tih 1000 dinara koje ste imali da počnete sa radom?

Počeo sam sa pozivom tom čoveku koji pravi bedževe – Nenad se zove, gospodin je iz Beograda. I dan danas sam mu lojalan. On je tada bio jedini koji je želeo da uradi šaku bedževa za 1000 dinara. Kada ste još jako mali kao što sam ja tada bio, velika je stvar za vas da stupite u kontakt nekome ko je voljan da malom pomogne.

Nenad je bio ljubazan da mi izradi tu malu količinu bedževa za koju sam imao novaca, a ja sam ih lepo spakovao u jednu kutiju i onda krenuo da se družim sa ljudima. I nosim ja tako moju kutiju bedževa, pa kako naiđem na nekog – “da ti pokažem moju kutiju”. I tako su mi krenule prve transakcije, tako što sam prodavao bedževe ljudima u svojoj okolini. Tada sam već bio aktivan na Facebook-u i shvatio sam da to moje može da ima tamo neku super prođu. Osobito što je tada još uvek trajao taj neki “zlatni” period Facebooka, gde ste jednom objavom na stranici imali abnormalan doseg. Zahvaljujući tome, sve je brzo krenulo i išlo tako dobro da sam bio u stanju da zaradim neke parice sebi kao džeparac za izlaske, a deo novca da opet uložim u drugu kolekciju, pa i treću, itd. Svi bedževi koje sam tada pravio i dalje su u cirkulaciji, samo sam vremenom dodavao nove.

Na prvim bedževima nije bilo natpisa, već su to bile male ilustracije ili crteži kojima sam komplete zaokruživao u jednu celinu. Recimo, ako je komplet “Ribarenje”, imali smo ribicu, udicu i štap za pecanje. Ako je tema “No gas”, bila su četiri biciklića i slično. Gledao sam tada da tematski imam neke komplete, a natpisi su došli mnogo kasnije. Tim prvim bedževima sam probio led i godinu dana “valjao” bedževe. Bilo mi je sve to jako uzbudljivo.

Šta je bio sledeći korak posle bedževa?

Već naredne godine, opet na raspustu, bio sam jako uzbuđen oko preduzetništva i hteo sam da idem dalje. Mnogo mi se dopadao ceo taj ciklus – dobiješ novac, zaradiš, prodaš. Sve mi je to bilo fantastično. Kako sam se razmišljao šta ću sledeće, shvatio sam da se meni sad prave leptir-mašne. Smatrao sam da sad već imam nekog iskustva, umem sve to da zaokružim i izbrendiram, a i imao sam dva čeka studentske stipendije da uložim u sve to.

Počeo sam sa nula znanja o proizvodnji leptir mašni. Imao sam crteže ideja, gde sam osmislio devet leptir-mašni koje bih ja nosio, jer tada niste mogli nigde da kupite nešto takvo. Krenuo sam u kupovinu u prodavnice materijala, bez ikakvog znanja – ni kako se šta radi, ništa, ništa. Međutim, nekim spletom okolnosti došao sam do kontakta žene koja bi ih šila po mojim nacrtima. Uspeo sam da nađem materijale za sve leptir mašne osim jedne. Za nju nisam uspeo da nađem tačno ono što sam hteo, ali kada krećete sa radom možete da očekujete da će se dešavati takve situacije. Kasnije sam se izveštio da kada nešto zamislim, a nema baš takvog materijala, onda štampam sam taj materijal.

Posle toga, pošto sam ja negde već imao malo osećaja za marketing, najavio sam to bombastično i tu je tek onda krenula prava priča. Tu se desila jedna velika stvar za mene kao jednog mladog dizajnera. U tom momentu je Supermarket u Beogradu bio oličenje dizajna i prosto beogradske scene. Otišao sam u Supermarket Concept Store na Dorćolu i ponudio sam im se za saradnju.

Moram da naglasim još jednom – tada sam sve to radio bez ikakvog znanja o tome šta je otpremnica, šta je faktura, šta mora da ide preko firme. Znači, nula znanja. Odem ja tako u Supermarket i ponudim svoje bedževe i leptir-mašne i sklopim dogovor. Tako sam godinama poslovao kao dizajner i pravio leptir-mašne i bedževe. Čak sam dostigao i neki kultni status.

Jeste li morali ipak da otvorite firmu da biste uspeli u tome?

Tu postoji jedna malo zapetljana priča sa poukom. Bio sam tada još uvek student, ali poslovao sam kao gost u drugoj firmi. Imao sam zastupnika koji se prosto bavio tim poslovnim delom. To nije bilo optimalno, ali radio sam tako jer sam bio mlad, nisam imao iskustva i bio sam pod pogrešnim utiskom da ne mogu da se bavim komisionom prodajom kao samostalni umetnik. Tako su mi na početku rada rekli u udruženju njihove knjigovođe. Zbog toga sam toliko dugo radio kao gost u drugoj firmi i sve vreme to plaćao – tuđi PDV i druge troškove.

Ove godine sam dostigao nivo frustracije kao nikada do sada jer su usled stanja tržišta stvari počele da budu neodržive. To je sad već već problematika sa egzistencijalne strane. Svima nam je jasno da su cene krenule da divljaju i one nemaju nameru da prestanu, ali ja, kao nešto što nije neophodno u životu, ne mogu baš da sad izađem i kažem šolja je poskupela 300%. Otišao sam najzad u poresku upravu da se razjasnim sa njima o svojoj situaciji, što je verovatno trebalo da uradim i mnogo ranije. Kod inspektorke lepo objasnim ko sam, kako radim i pitam kako ja to ne mogu jer mi ne deluje logično. Kako to ja postojim u APR-u, postoji neki fiktivni PIB koji ja ne posedujem, i zašto me svi tretiraju kao najgoreg preduzetnika koji vrti ozbiljan novac, a ja ne mogu da vršim komisionu prodaju pod ugovorom. I ona me pita “ko ti je to rekao”. Objasnim se sa njom gde sam to čuo, i tek tada mi neko objasni da, zapravo, to ide tako, ti to možeš da radiš, mogao si da radiš to sve vreme i ako knjigovođama iz udruženja nešto nije jasno, neka dođu kod nje. Tako da se ispostavilo da ja kao samostalni umetnik mogu da vodim posao. Ja imam firmu. S tim što ja tu imam posrednika, to je to udruženje koje mi daje taj status samostalnog umetnika. Ali, ja mogu da poslujem, potpuno legalno, što sam i do sada, samo sam plaćao što već imam. Tako da sada sam u tom procesu i to mi je bitno da se zaključi i najveći prioritet za budućnost.

Ali, onomad, kao klinac koji je radio kroz posrednika, snalazio sam se nekim svojim putevima i pokušavao sam da se širim kako sam mogao. Učestvovao i na marketima i bazarima, ali nekako vremenom nisam to više doživljavao kao nešto što je moje, moj brend i moja priča. Iako i danas odem na poneki market, već tada sam shvatio da želim da budem brend. Želeo sam da budem u radnjama, da budem dalje od ljudi. Znači, ne da pijačarim pored hrane i u sličnim uslovima jer moj proizvod je nešto što je zaista vrhunsko. Još tada sam verovao u to.

Tako da sam uz supermarket bio, takođe, prisutan i u nizu drugih radnji koje su tada postojale, međutim danas ih više nema. Gledajući kako te firme dolaze i gase se, učio sam u hodu šta to znači kada neka firma bankrotira, šta znači kada se zatvori, kada ne posluje dovoljno dobro. Tako da sam ja sve do kraja osnovnih studija sarađivao sa radnjama, kroz komisione ugovore, plasirao moju robu. A ono što je išlo paralelno, najjače u tom momentu, to je bio Facebook, koji se u jednom momentu malo seli i na Instagram. I dalje ta jako dobra priča, gde je doseg jako dobar, što god da objavim, ja sam to prodao. Koliko god sam napravio, ja sam prodao. Tek sam kasnije, kroz par godina, shvatio koji je to momentum bio. Imati artikal koji je toliko tražen da interesovanje ne jenjava godinama, gde sam bio u poziciji da prodajem od 5 do 10 letir-mašni dnevno. Danas je to već malo drugačije, ali tada je to lepo trajalo sve do kraja studija.

Kada ste počeli da izlažete svoje proizvode i kako je tekao razvojni tok proizvoda koje nudite?

Moje samostalne izložbe krenule su da se dešavaju tamo negde 2018. godine. Sa statusom samostalnog umetnika – jer sam bio upisao master studije – saznao sam da postoji i to kao pravno stanje. Ako govorimo o natpisima na bedževima, ta priča počinje 2016. godine. Do tada sam se i dalje bavio leptir-mašnama i bedževima, ali sam počeo polako da se udvaram i drugim proizvodima jer sam želeo da malo raširim čitavu priču. Da imam proizvode koji su, da kažemo, i za šire narodne mase, a imamo i neke malo više “niche” opcije. Išao sam tokom godina iz krajnosti u krajnost, isprobavajući razne stvari. Od nalepnica i čestitki, pa preko bedževa i leptir-mašni, do kravata, majica, pa neki minimalni tiraž cegera da vidim kako će proći.

Kako ste došli na ideju da počnete rad sa natpisima i parolama?

Priča sa parolama počela je inspiracijom iz mog ličnog života, tj. rečima “Nežno, a jako”, koje su postale krilatica mog ličnog odnosa sa partnerom. U jednom trenutku odlučio sam se da objavim tu frazu na Instagramu i ljudima se to mnogo dopalo, reakcije su bile fantastične. Pitali su me može li to na majici, pa na bedževima, i tako sam počeo sa izradom natpisa i parola. Tako da sam počeo od 2016. godine da kako mi šta dobro padne na pamet zapišem, objavim na Instagramu i ako su reakcije dobre to napravim na majici da vidim kako će ići.

To se lagano razvijalo, sve dok nisam jednog dana odlučio da napravim celu jednu samostalnu izložbu samo sa parolama. Ona je uključivala moje misli, stihove, ideje koje sam ja tad već pune dve godine zapisivao. Izložba je održana i od tog dana sve te parole žive kod nas, a u međuvremenu smo dodavali i ponešto novo. Time sam uplovio u jedan čitavi novi izraz, gde su mi bedževi sad postali dominantno sa parolama i natpisima, isto i sa nalepnicama i majicama. Zvali su me za saradnju baš na osnovu nekih mojih parola i natpisa, pa sam pravio saradnje oko projekata, štampali smo parole na majice i baš su iz toga proizašle neke super priče.

Jeste li tokom godina zadržali iste saradnike?

Sve vreme radio sam bedževe kod Nenada koji mi je pomogao u startu, a što se tiče leptir-mašni i drugih proizvoda koji se kroje, to sam u prvo vreme završavao kod krojačica koje su se time bavile. U međuvremenu se priča promenila, pa sada od vrste štampanja zavisi gde ću otići. Recimo, nalepnice i čestitke radim u različitim štamparijama. Imam dobavljača za koverte. Kesice i pakovanja preuzimam kod preprodavca, itd.

Ono što treba pomenuti je da, iako sam počeo kao mali, sve vreme sam se ophodio kao da vodim milionsku firmu. Tako sam uvek pazio da imam vrhunske fotografije kakve se mogu videti u modnom magazinu i da čitava prezentacija deluje zaista profesionalno i luksuzno. A ja u pozadini trčim u poštu da pošaljem pakete. (smeh) I dan-danas to i dalje radim.

Na početku jesam zaista radio sve sam osim proizvodnje, ali danas imam saradnike koji dolaze po pozivu. Treba u nekom momentu spakovati ozbiljne količine proizvoda i obaviti slične poslove za koje često nemam vremena jer sam okupiran drugim ozbiljnim stvarima.

Jeste li izrađivali nekada proizvode po zahtevu klijenta?

Do skora sam radio i to jer sam mislio da u tome leži “kinta”, pa sam udovoljavao svima živima. Sve je bilo “pa kako vi želite”, “pa kako ste vi to zamislili”. Međutim, vrlo brzo sam shvatio da u tome ne pronalazim nikakvu ličnu satisfakciju. Moj omiljeni deo ovog posla je kreativnost i zadovoljstvo koje nalazim u stvaranju svojih dizajna. Kada radim po klijentovim zahtevima, ima svakako dosta posla, ali nema lične satisfakcije, tako da sam vremenom izašao iz te oblasti i sada samo izrađujem proizvode po sopstvenom dizajnu i idejama.

Da li su svi proizvodi uvek podjednako traženi ili ima perioda kada jedni ili drugi idu više ili manje?

Proizvodi nam generalno idu jednako, ali se dinamika malo promenila. Jer sad imamo tematike koje su možda malo prilagođene određenim periodima godine. Znate, čestitke koje su za novogodišnje praznike, pa čestitke za Dan zaljubljenih.

Što se tiče leptir-mašni, one sada najbolje prolaze u zimskom periodu, dok su nekada prolazile cele godine. Bedževi idu podjednako dobro čitave godine, ali opet i za njih imamo različite tematike zavisno od perioda. Isto sa šoljama. Recimo, naravno da se naša šolja “Žene će spasiti svet” najbolje prodaje oko 8. marta. Organizovali smo skoro simpatičnu akciju za 8. mart koja je baš dovela do uspeha tog slogana, a i napravili smo od toga dobar reel za društvene mreže.

Recite nam malo više o akciji za 8. mart?

Da, eto, pratim ja već duže vreme kako se valja predstaviti na društvenim mrežama. To mi je baš jako zanimljivo i bitno i uvek sam svestan toga šta u svakom trenutku najbolje prolazi. To uzmem i preoblikujem u nešto što je po mojoj meri i u mom stilu pa se uvek nešto desi i nešto dobro proizađe iz toga.

Tako sam za prošli 8. mart došao na ideju da na trgu u Novom Sadu delim bedževe sa natpisom “Žene će spasiti svet”. Želeo sam da napravim tako nešto jer sam mislio da je zabavno, a takođe me i ispunjava, pa smo kreairali od toga reels koji su imali super reakcije. Dame su jako lepo reagovale na ulici, iako su ljudi danas donekle isprepadani, pa je bilo dosta žena koje nisu želele poklon ili su se sklanjale od nas – verovatno jer su videle kameru.

Takođe, imali smo maler da je tog dana baš bilo puno štandova političkih stranaka i onda su ljudi mislili da im prilazim sa njihove strane. Morao sam brzo svima da objašnjavam ko sam ja, da sam dizajnirao te bedževe i da je to prosto poklon za taj lep praznik. Ako napravimo nešto slično ponovo, nadam se da neće biti stranačkih štandova da nam ometaju stil. (smeh)

Čime se sada okupirate? Planirate li uskoro neku sličnu akciju?

S obzirom da sam upravo završio tu sedmu samostalnu izložbu, gde sam izložio logoe koje sam dizajnirao tokom prethodne tri godine, trenutno mi je plan da malo usporim. Bilo je to sjajno iskustvo i dosta je fino prošlo, ali treba mi mali odmor tako da nove ideje guram za malo kasnije.

Trenutno imam novu okupaciju kojom se zanimam, a to je da sam počeo da budem DJ. To mi je trenutno neizmerno ispunjava jer volim taj momenat na sceni, muziku i pažnju i interakciju sa ljudima u tom celom konceptu. To mi je trenutno jako uzbudljivo.

Kada smo pomenuli logoe, kada ste dizajnirali prvi logo i kako je to sve počelo?

Na prvom mestu, to sam studirao i tu školu završio, tako da sam još tada počeo da radim nešto na tom polju. Morao bih da proverim kada je to tačno počelo, ali sećam se da sam već u toku srednje ili možda početkom fakulteta krenuo na 99designs, što mi je tada bilo jako zanimljivo i uzbudljivo samo po sebi, a da ne pominjemo mogućnost da se nešto i zaradi. Mislim da sam u srednjoj školi izradio prvi logo ikada koji sam dizajnirao i prodao.

Od većih logoa koje sam izradio tu je Unikatni Kutak u Novom Sadu, zatim Solar Prime – to je američka firma koja je stigla u Srbiju i trebali su da imaju predstavništvo u Subotici. Ja sam im dizajnirao sajt i sve i jako sam ponosan na taj logo. Naravno, tu je i veliki broj logoa koje sam izradio za 99designs, kao i za lokalne klijente.

Pomenuli smo na početku da za klijente, takođe, i radite Instagram. Šta to podrazumeva?

To dosta zavisi od klijenta do klijenta i njihovih potreba. Primera radi, za Ninu Racić, koja je bila moja psihoterapeutkinja, radim tako što ona meni dostavi 10 tekstova za objavu na osnovu kojih ja izrađujem vizuale. Pa, onda na te objave, ja pravim još dodatnih 5 objava, gde samostalno izrađujem i vizuale i tekst, fotografišem, snimam za reelsove i sve to funkcioniše prilično dinamično. Zatim Unikatnom Kutku sam svojevremeno vodio Instagram nalog, uz fotkanje i baš sam uživao u tome. Za njih sam radio društvene mreže pet godina.

Dosta zavisi od toga kako se uklopim sa klijentom. Kada radim za nekoga – to sam shvatio da je moja najveća i mana i vrlina u isto vreme – moram da imam autonomiju. Kako ja kažem da treba da se radi, kako nešto treba da se izvede, šta i kako treba – kada neko to poštuje, onda daleko stigne sa mnom. O tome se radi. Veoma loše se uklapam sa ljudima koji vole da me uče kako da radim svoj posao, iako nemaju ni trunku znanja u tom polju.

Kakav savet biste dali ljudima koji žele da naprave logo za sebe ili svoju firmu?

Sa tačke grafičkog dizajna, to je prilično standardna stvar. Treba da bude jednostavno, prepoznatljivo i autentično i da ima neki mali detalj kao “hint” toga što predstavlja. Ja volim da krenem od tog osnovnog kontrasta crno-belo i da onda na dalje razvijam dizajn. Kada izrađujem logo za klijenta, pripremim skice i onda zajedno tražimo taj logo jer smatram da klijent treba da se srodi sa tim dizajnom koji će ubuduće predstavljati i njega i njegovu delatnost. Cilj mi je da klijent odabere onaj logo sa kojim se on oseća dobro, jer će ga takav logo najbolje predstavljati. Tako da kada dizajniram za nekoga, nastojim da im ponudim stilski što veći izbor sa dosta različitih skica, stilova, načina i onda da zajedno pronađemo šta to najbolje predstavlja njihovu priču.

Cilj mi je da pokažem ljudima i da razumeju zašto postoji taj raspon da logo može da se skine besplatno sa nekog sajta, a može da košta i milion dolara. Jer lako će oni pronaći nešto što će im biti adekvatno trenutno, ali ako im ja izradim logo i brending, biće mirni narednih 10 godina. U izradu logoa ulazi mnogo više nego što ljudi zamišljaju na površini. Potrebno je razumeti tržište kakvo je u tom trenutku, kao i tendencije kojima će se menjati i razvijati u narednih 5-10 ili više godina, pa onda videti kako se klijentov biznis i njihova cela priča uklapaju u sve to. Ljudi mnogo greše što skidaju nekakve generične, široko dostupne dizajne, iako realno gledano imaju budžet da profesionalno izrade bolje. Jer na tržištu je već veoma prisutna velika zasićenost generičkim i ako se vi utopite u to, prosto vas neće niko odabrati jer vas niko neće dva puta pogledati. Banalan primer, ali, recimo, ako pekara Maja ima isti logo kao pekara Zorica, vi nećete zapamtiti ni jednu ni drugu kao išta više nego generičnu “pekaru”. Nećete sigurno preći pola Beograda da baš tamo kupite burek. Zato je potrebno angažovati dobrog dizajnera koji će vam izraditi čitav brend i autentičan identitet koji će vaši kupci i klijenti zapamtiti.

Koji su vam planovi za budućnost?

Kao što sam pomenuo ranije, trenutno se bavim time da preselim svoj poslovanje na status samostalnog umetnika. Dakle, da poslujem kao firma. Mimo toga, pokušavam malo da usporim tempo od sveg uzbuđenja. Bavim se DJ poslom jer mi je to trenutno fantastično i neizmerno mi godi. Što se tiče nekih dugoročnih planova, znate, ja se bavim samostalnim radom već 12 godina. To mi je do sada bilo primarno, a voleo bih da vremenom polako postane sekundarno i da počnem da radim neki posao koji je topao, ljudski i zasniva se na metodologiji. Otvoren sam i zainteresovan za to da pronađem zaposlenje koje me ispunjava i gde bih imao platu, jer smatram da je najveće dostignuće baviti se nečim što volite da radite, a da ste plaćeni za to. Možda neki nastavnik likovnog ili nešto slično, što nije zasnovano na nekoj trci, rokovima, projektima od jutra do sutra. Ali, to je neki dugoročni plan i bitno mi je samo da je u pitanju nešto što ima notu umetnosti, da je neka topla i ljudska uloga koja je meni srodna i svojstvena i da me ispunjava. Bio bih veoma srećan da ostvarim tako nešto.