ANKO:
Personalizovani albumi i dnevnici koji čuvaju vaše najlepše trenutke

Kako se razvila ideja za ovaj kreativni biznis?

Još kao malu su me zanimale knjige, tačnije knjige umetnika. Kasnije mi je maturski u srednjoj školi bio vezan za knjigu. Tokom tog perioda nisam razmišljala o tome da ću jednoga dana postati ovo što sam danas. Prosto sam crtala ilustracija, radila radove od sečenog papira, kolaže i kačila ih na Instagram, sa ciljem da budem umetnica koja će nekada izlagati u galerijama.

Sve ovo je vodilo ka tome da upišem ilustraciju, tj. grafiku i knjigu, na Primenjenim umetnostima u Beogradu. Radila sam na ilustracijama i dizajnu korica, a kroz to je došlo i interesovanje za povez. Iako se na fakultetu nismo mnogo bavili zanatskim delom, imala sam šansu da probam i dopalo mi se.

Tako sam rešila da napravim prvi dnevnik, a nakon što sam ga objavila na Instagramu ubrzo je stigao upit za cenu. Iako je postojalo interesovanje za proizvod, bila sam skeptična kada je u pitanju naše tržište, pa sam se okrenula Etsyju. U tom periodu je bilo moguće napraviti profil iz Srbije. Međutim, isprečile su se brojne preteškoće vezane za slanje.

Želela sam jedinstveno pakovanje, sitnice koje bi dodatno obradovale kupca i slično. No, na carini je sve moralo da se otpakuje, meri pojedinačno i ponovo zapakuje, što mi se nimalo nije dopadalo. Uz to, poštarina je bila veća od cene samog proizvoda. Tako je Etsy otišao u zaborav, ali profil je ostao u stanju mirovanja. Možda mu se vratim kada proširim kapacitete, kako bi i pratioci iz inostranstva bili u mogućnosti da kupe ANKO proizvode.

Kada su došli ostali proizvodi i kako su izgledali u odnosu na današnje?

Prvu kolekciju albuma i dnevnik obelodanila sam 2018 godine, a paralelno sa tim sam pohađala drugu godinu fakulteta. Tada je akcent bio na tom ručnom radu za čiji je nastanak trebalo znatno više vremena. Dezeni su bili štampani ručno, linorezom, čak su neke korice bile vezene. Ovakvi komadi prestali su da postoje već sledeće godine, jer se broj narudžbina uvećavao i postalo je nemoguće isporučiti takav proizvod.

Počela sam polako da gasim Etsy, a u leto 2019. sam se prvi put pojavila na bazaru. To je bio moj prvi suset sa srpskom publikom. Bila sam oduševljena koliko ljudi je znalo za ANKO proizvode, a ujedno sam shvatila kakav propust sam napravila odabirom samo jednog kanala za prodaju. Bazari su mi dali veter u leđa i polako sam se okrenula prikazivanju proizvoda na Instagramu.

Tada je koncept bio drugačiji. Imala sam jedan dnevnik određenih dimenzija i boje i to je bilo to. Odabir formata i dezena došao je nakon par meseci kada sam napravila prodajni sajt. U tom je stigla i pandemija, koja je donela dosta slobodnog vremena, što je uticalo na to da priča postane ozbiljnija. Pravila sam proizvde i kada nije bilo narudžbina. Počela sam da snimam i fotografišem proces rada i proizvode, a rezultat je bio taj da sam postala viralna.

Usavršila sam proces i proizvod, a kada sam dobila proizvod kakav sam želela – novac od stipendije uložila sam u giljotinu, prese i ostalu neophodnu opremu i edukaciju.

Kako ste sticali znanja i koji su bili glavni izvori za edukaciju?

U početku je to bilo znanje koje sam stekla na fakultetu. No, kada su se stvari uozbiljile, želela sam da nađem knjigovesca kome bih bila šegrt u zamenu za znanje. Ovo mi nije pošlo za rukom, što je sa današnje tačke gledišta sjajna stvar. Verujem da bi mi to usmereno znanje ograničilo kretivnost.

Samostalnim radom nastali su unikatni povezi, noviteti i lični pečat. Na primer, albumi sa prozorčićima nastali su 2018. godine, što je i dan danas najprodavaniji proizvod. Imala sam sreće što dolazim iz drugog sveta, a kada je znanje u pitanju – internet je zaslužan za sve.

U leto 2021, što je ujedno bila i moja poslednja godina fakulteta, napravila sam novi sajt. To je bila prekretnica gde sam morala da se odlučim da li želim da se fokusiram na ANKO ili da kreiram portfolio i nastavim sa poslom u struci. Odlučila sam se za prvu opciju, a podrška porodice i prijatelja mi je bila najveća potpora. Sav trud koji sam uložila u prvu kolekciju isplatio se u roku od dve nedelje koliko je trebalo da se svi dezeni prodaju.

Linorez i vez koje sam radila na početku, nisu bili isplativi, mada su bili neizbežna posledica fakultetskog obrazovanja gde nas uče da proizvod mora biti poseban, unikatan i nikako jeftin. Kada sam se počela da razmišljam drugačije o samom biznisu, stvari su krenule pravim tokom.

Da li vam nedostaje posao ilustratora?

Zapravo, ne. Mislila sam da će mi biti žao, ali mene je, u stvari, više zanimalo stvaranje rukama, dok posao ilustratora zahteva dosta komunikacije sa klijentima i korekture, čime ne želim da se bavim. Ovde sam slobodna, a to nema cenu. Radim ono što mi se radi, a ljudi će kupiti ili neće. Mada, moram priznati, većina stvari koja se dopada meni, dopada se i mojim pratiocima.

Društvene mreže su veoma važan faktor u vašem poslovanju. Da li ste imali pomoć u kreiranju strategije ili ste sve radili sami?

I te kako, mogu slobodno reći da sve dugujem njima, ali, naravno, ništa se ne bi dogodilo da nisam uložila puno truda u snimanje sadržaja. Da bi do toga došlo, morala sam da posvetim određeno vreme istraživanju i učenju. Sve sam radila sama i tada i sada, i, kao što vidite, isplatilo se.

Kada sam bila ilustrator, gledala sam šta rade drugi poznati ilustratori i učila od njih. Danas, kada se bavim prodajom, gledam profesionalce iz te branše, probam, učim i trudim se da budem up to date na društvenim mrežama.

Kao što sa pomenula, posvetila sam se sadržaju. U tom trenutku se pojavljuje reels, kao novi format. Snimci ubrzo postaju viralni, a 10.000 pratilaca se u jako kratom vremenskom roku, tačnije posle jednog videa, pretvara u 110.000. Mogu slobodno da kažem da je to snimak koji mi je promenio život – imao je čak 7.000.000 pregleda.

Najčešća greška koju ljudi prave je osuda novih stvari – na primer, Instagram je samo za slike. Ja mislim da treba dati šansu, pokušati, pa tek onda suditi. Zamislite da vas nakon dva-tri snimka vidi 20.000 ljudi. Neverovatan je osećaj!

Da li vam Instagram i sada donosi rezultate kakve vam je donosio pre par godina ili se situacija osetno promenila? Takođe, da li sponzorišete sadržaj ili je sve organski doseg?

Ne ulažam novac u oglašavanje. U početku jesam, ali mislim da se ne isplati. Tačnije, nekome pođe za rukom, ali troše se veliki budžeti. Mislim da je kvalitet sadržaja presudan. Ako vidite da nešto ne radi, menjajte! Ovo je najčešća greška sa kojom se srećem. Kreatori reklama zacrtaju jednu stvari i slepo je se drže.

Na početku sam objavljivala ilustracije, onda se pojavio dnevnik, a za njim još neki proizvodi, ljudima se svidelo, a meni još više. Dala sam šansu drugim stvarima i ispostavilo se da me povuklo u pravom smeru.

Još jedan savet koji bih posebno uputila umetnicima – nema ništa loše u tome da se stvari prodaju i ne mora šoljica da košta par hiljada evra. Ako volite to da radite, a uz to možete lepo da živite od toga, zašto ne biste iskoristili?

Kada je reč o promenama u algoritmu, osetno je, ali ja i dalje imam veliki broj narudžbina koje mi dolaze putem Instagrama. S tim da mi je fokus na domaćem tržištu, jer za strano trenutno nemam kapacitete.

Da li razmišljate o zapošljavanju još neke osobe?

Postoje neke stvari koje mogu samo ja da radim i za koje bi trebao dug poces obuke, jer ne želim da dođe do toga da neko dobije dobar, a neko loš album – kvalitet mora biti konstantan. Mada, postoje delovi procesa koje mogu da delegiram, pa će najverovatnije moja mama biti novi član ANKO tima.

Kako je tekao proces otvaranja firme i upliv u preduzetništvo?

Tata mi je, takođe, preduzetnik, pa sam na samom početku kontaktirala njegovog knjigovođu. Kako nisam pronašla dovoljno informacija, odlučila sam se za online konsultacije, što mi je neizmerno pomoglo. Moj savet svakome ko planira da otvori firmu, a nije siguran da li je napravio neki propust – platite 45-minutnu konsultaciju sa stručnjakom i spavajte mirno. To je najbolji i najbrži način da dobijete sve što vam je potrebno na jednom mestu.

Otvaranje firme povuklo me je da otvorim i lokal. Razvoj društvenih mreža i upiti o fizičkoj lokaciji za kupovinu su presudili. U tom trenutku su postale aktuelne radionice veza, keramike, i drugih kreativnih hobija, pa sam poželela da se oprobam i ja. Tada se dogodilo nešto što je bilo potpuno očekivano, a o čemu nisam razmišljala.

Radionice i redovne porudžine, kojih je bilo puno, značile su dupli posao. Ja to nisam shvatala i uz sve to, prihvatila sam se trećeg – opremanja lokala. U mojoj glavi se sve to činilo kao celina.

Da li ste u tom trenutku razmišljali da zaposlite još nekoga?

Zaposlenje nije bila opcija, jer su proizvodi bili dosta jeftiniji nego danas. Takođe, na početku je postojao strah da je moj proizvod drugima skup i da nije dovoljno dobrog kvaliteta, jer nisam imala dovoljno vremena da ga testiram. Danas to nije slučaj.

Kakav je bio odziv i kako su bile koncipirane prve radionice sa kojima ste tada krenuli?

To je bila sledeća stvar, koju, takođe, nisam mogla da predvidim. Nikad nisam mogla da pretpostavim da će toliko ljudi želeti da dođe na moje radionice, iz hobija. Međutim, ljudima je zabavno da probaju nešto novo.

Prve radionice su se održavale u Kulturnom centru Dorćol na svaka dva meseca. Trajale su dva dana, tačnije vikend, i postojala su četiri termina: prepodnevni i popodnevni. To je bila prvobitna ideja i sada mogu da kažem da je to bio najbolji koncept. Nakon toga sam pravila izmene koje se nisu pokazale jednako dobre. Kada stvari funkcionišu, ne treba ih menjati!

Svaka grupa je imala od 5-10 ljudi po terminu, odnosno 20-30 ljudi za vikend, što je po meni bio idealan broj. Količina materijala i opreme koju sam trebala da pripremim za njih je bila taman tolika koliko sama mogu da organizujem.

Šta su sve ljudi mogli da nauče na radionicama i da li slične stvari radiš i danas?

Među prvima su bili dnevnici, njihovo ručno šivanje i koričenje. Neverovatan je osećaj kada za 2-3 sata, koliko je trajao jedan termin, napravite dnevnik i ponesete ga sa sobom.

Zatim, recikliranje papira. Kako mi dosta materijala ostaje pri sečenju sve sam selektovala po bojama, pa smo od njih pravili pulpu za nov reciklirani papir. U to smo stavljali šljokice i latice koje su ceo proces činile još zanimljivijim.

Pored ovih radionica, koje su bile stalno popunjene, pravili smo albume, učili japanski povez, pravili sveske i linorez. I tada i danas su to razne kreativne stvari koje sam naučila na fakultetu, internetu ili iz sada dugogodišnjeg iskustva i eksperimentisanja.

Taj početni period bio je veoma zanimljiv. Iskreno sam uživala, ali je sa sobom nosio i određene probleme. Premda su se radionice održavale vikendom, veliki stres mi je pričinjavalo ako ne ponesem neki komad pribora koji nedeljom nemam gde da kupim. Morala sam da nosim giljotinu i presu koje nisu lake i polako je zabava prerastala u nešto što je zahtevalo angažovanje ljudi oko mene, a ja nisam želela da ih opterećujem.

Tada je došlo do otvaranja lokala.

Upravno tako. Pošto sam imala veliki broj porudžbina od kojih sam lepo zarađivala, rešila sam da otvorim lokal. To mi se činilo kao super rešenje za moj kreativni haos. U tom trenutku smo prodali i stan, pa mi je u periodu traženja novog, izmeštanje iz te čitave gužve dobro došlo.

Međutim, pored sve podrške ljudi oko mene i moje želje da konačno dovedem posao u određeni red, meni je taj lokal mnogo teško pao. ANKO mi je uvek bio deo života. Ljudi mi svakodnevno pišu, dobijam razne upite za dizajn i materijale, a kako mi je sve oduvek bilo nadohvat ruke, navikla sam da im pošaljem fotografiju. Ovim izmeštanjem, to više nije bilo moguće i počela sam da se osećam loše zbog toga.

Drugo, nekada mi se crta, nekada imam slobodnog vremena, pa odradim nešto u prolazu – na primer, savijanje papira. To je jako laka stvar, ali oduzima vreme. Tek tada sam videla koliko stvari usputno završavam, koliko vremena gubim na prevoz i koliko novca trošim održavajući lokal. Nakon šest meseci sam videla da to nema nekog smisla, i da je veći problem nego korist, pa je došlo do zatvaranja. Odustajanje mi je bilo još teže, ali naučila sam dosta stvari o sebi.

Takođe sam mislila da će ljudi koji stanuju u Beogradu dolaziti po svoje narudžbine. Lokal sam zakupila kod Arene, što spada u dobro povezan deo grada. Ipak, ovo se retko dešavalo. Čak su i oni koji žive na Novom Beogradu birali dostavu, iako su poštarine rasle.

Kako je uopšte došlo do saradnje sa Kulturnim centrom?

Baš pred prve radionice otvorio se Kulturni centar na Dorćolu. Kako sam tada živela u blizini, lokacija se nametnula kao idealna, kako meni, tako i učesnicima koji su dolazili iz različitih delova grada.

Otišla sam da vidim prostor i da se raspitam za uslove, a ubrzo smo sklopili i saradnju. Za razliku od drugih prostora koje sam prethodno obišla, njihova ponuda je bila idealna za ljude koji tek pokreću nešto svoje. Plaćalo se po učesniku, a ne po satu, tako da nije postojala šansa da budem u minusu sve i da je došla samo jedna osoba. Ovo je predstavljalo veliko olakšanje. Danas sam ponovo u njihovom prostoru i nadam se da ćemo još dugo sarađivati.

Posao koji radite uključuje nabavku materijala, pravljenje proizvoda, pakovanje, slanje paketa, komunikaciju sa klijentima, kao i kreiranje sadržaja za društvene mreže. Sve to obavljate sami. Kako uspevate da organizujete sve obaveze koje imate i koliko je zahtevno raditi toliko različitih stvari?

Iskreno, trebalo mi je dosta vremena. Organizacija jeste najbitnija. Od materijala do prostora, mora postojati neki red. Sada sam u stadijumu da imam konkretne proizvode, tačnih dimenzija, što dosta olakšava posao. Iako na prvu deluje da ima milion opcija, sve je jako slično. Postoje pravila kojih se treba pridržavati i sve ide veoma lako.

Vremenom sam naučila kako da organizujem proces i materijale. Ranije sam čuvala dosta ostataka, što za radionice, što za neku buduću priliku. Međutim, vremenom sam shvatila šta treba da bacim, što je doprinelo smanjenju “kreativnog haosa”.

Kada je u pitanju pakovanje, imam naslagane kutije. Ranije sam ih slagala po potrebi. Ubrzo sam shvatila da je to gubljenje vremena, jer svaki put moram da sklonim deo stvari sa stola. Ovo važi i za slamicu i papir koji koristim unutar kutija. Sada odvojim dan za kutije i napravim veću količinu za predstojeći period.

Kad je reč o samoj izradi, primenila sam isti princip kao za kutije. Ranije bih pravila komad čim ga neko poruči, sada čekam da se skupi nekoliko da bih počela sa izradom. Rok za izradu je 10 dana, pa se u tom periodu organizujem tako da jedan dan pravim samo korice, drugi samo šijem, itd. Nekome narudžbina stigne ranije, nekom kasnije, ali uvek pitam za datum. Ako je nešto važno, uvek ću se potruditi da izađem u susret. Ali, ta organizacija rada mi dosta pomaže sad kad imam više porudžbina.

Kada pričamo o izradi, koliko vam je potrebno za izradu jednog komada?

Uvek imam spremnu tzv. veliku pripremu, što umnogome olakšava posao. To znači da papire koje dobijam u velikim formatima, imam isečene u dimenzijama za gotove proizvode. Isto važi i za lepenke koje koristim za korice. Lepak iz većih pakovanja je sipan u manja sa kojima radim i slično.

Sa ovom pripremom za spajanje jednog dnevnika ili albuma potrebno mi je oko sat i po vremena.

Pored radionica, albuma i rokovnika, u ANKO ponudi se nalazi i set za pravljenje recikliranog papira. Kako on izgleda i kako ste došli na tu ideju?

Setovi za rad kod kuće nastali su već nakon prvih radionica zbog ljudi koji nisu bili u prilici da dođu lično. Želela sam da im prenesem bar deo iskustva, a setovi su mi se učinili kao najbolji i najjednostavniji način. Za razliku od ostalih proizvoda koje izrađujemo, a za koje su potrebne giljotina, presa i ostali ne tako laki i jeftini predmeti, ovaj set je nešto što svako može priuštiti i isprobati kod kuće.

Pošto dosta materijala snimam za društvene mreže, unutar paketa sam pored knjižice dodala i video-uputstvo. Kada otvorite kutiju sačekaće vas sito, šljokice, latice, ukrasni papirići i unapred spremna pulpa za one nestrpljive, ali i uputstvo za njeno ponovno pravljenje.

Papiri koji nastaju ovim putem izgledaju veoma dekorativno, za šta se najčešće koriste?

Dosta ljudi crta i slika na njima. Ovo je još jedna od stvari koju nisam očekivala. Mislila sam da će ih koristiti za scrapbook i kolažiranje. Ipak, dogodilo se suprotno, neki su pravili i čestitke.

Da li ste razmišljali o tome da polaznici radionica mogu biti potencijalni zaposleni kada rešite da skalirate vaš biznis?

Mama će, ipak, biti prvi član ekipe iz prostog razloga što drugima ne mogu da kažem da posao rade loše ili da nešto treba biti urađeno iz početka. Dok je sa mamom drugačije, imamo divan odnos, zna koliko mi je ANKO bitan, a znam da je i njoj. Ona mi pomaže od samog starta, tako da već ima dobro predznanje.

Takođe, treba uzeti u obzir da ja tamo dobar deo stvari donesem spreman za korišćenje. Mislim da bi se neki razočarali kada bi videli koliki deo procesa, u stvari, nije kreativan, već mehanički.

Kako dolazite do alata i materijala? Da li se sve možete naći u Srbiji?

Kada su materijali u pitanju, ne mogu reći da ponuda loša. Postoji veliki broj metraža koje nude šarenolik izbor dezena. Ranije sam ih pazarila i u second-hand shopu. Glavni razloga tome bila je zagarantovana unikatnost. Znala sam da je to jedan komad i da se neće pojaviti gumice, cegeri, mašne i brojni drugi proizvodi u istom printu. U jednom trenutku sam razmišljala o crtanju sopstvenih dezena, međutim ispostavilo se da kupci najviše naručuju komade sa jednobojnim koricama. Tek jedna od 10 bude sa šarenim.

Takođe, osnovni knjigovezački materijal, poput lepka i knjigovezačkog platna, lako je dostupan u specijalizovanim radnjama. Sa druge strane, alati su veliki problem. U Srbiji se može kupiti samo jedan model giljotine i ona je veoma loša. Druga opcija je inostranstvo, što zahteva duga i dobro isplanirana putovanja, jer otići i kupiti nešto što nemate šansu da probate može se ispostaviti kao loše rešenje.

Koliko dezena se trenutno nalazi u ANKO ponudi i da li postoji segmentacija proizvoda po kolekcijama?

Trenutno se u ponudi nalazi oko 25 dezena, ali taj broj će se uskoro prepoloviti. Deo njih se retko prodaje, a ja ne želim da pravim nepotrebne zalihe. Zanimljivo je da uvek postoji bestseller. U svakoj kolekciji se nalazi taj jedan dezen koji zaseni sve ostale.

Kada su kolekcije u pitanju, trudim se da izbacujem barem dve godišnje, ali ne postoji nikakvo tematsko slaganje. Prosto moj proizvod nije takav – ljudi ga koriste par godina i jasno mi je da ne žele da imaju, na primer, sliku jeseni čitave godine. Ovo je, takođe, jedna od stvari koju sam naučila tako što sam je probala u praksi. Najčešće se bira neutralan, vanvremenski dezen.

Od tada praktikujem da redovno obilazim metraže i pozamanterije, skupljam materijale koji mi se dopadaju i za koje verujem da će se dopasti i mojim kupcima. Kada ih bude dovoljno, ondosno kada dođe taj period godine, osvane nova kolekcija.

Nekada se desi da se i sama toliko oduševim materijalom da prosto ne mogu da sačekam čitavu seriju. Tada objavim samo taj jedan dezen.

Pored sajta i društvenih mreža, vaši proizvodi se mogu naći u knjižarama i gift shopovima. Kojim sve i kako je došlo do tih saradnji?

Što se knjižara tiče, tata, odnosno njegova firma, zaslužna je za prve saradnje. Kako nisam imala registrovanu svoju, iskoristila sam njegovu i pojavila se u prve dve radnje. To nije prošlo sjajno, ali mi je bio veliki nauk za budući rad. Nisam dovoljno razmišljala o kalkulacijama, cene su bile znatno niže nego danas, a knjižare, naravno, uzimaju procenat za sebe, a pored regularnog poreza, tu je i dodatni koji nisam uzela u obzir. Kada se sve oduzme, ne ostane mnogo, ali moja želja da kupcima omogućim da vide proizvod bila je iznad svega.

Danas između ostalog sarađujem sa Bookom, koja je sjajna, jer ne traži striktne komade, a imamo i sličnu ciljanu publiku. Imam potpunu slobodu, a cene su drugačije. Ne šaljem im kao tada sve što imam, te uvela sam i neke izmene u odnosu na one koje mogu naći na sajtu. Kvalitet, naravno, nije izostao.

Pored Booke, ANKO se trenutno može naći u dve radnje u Čumiću: u Manoniji i Wunderkammer. Iz nekih sam skoro izašla zato što sam shvatila da sam se previše rasplinula. Uglavnom, svima sam prva pisala kada je saradnja u pitanju i oduševilo me je to što su skoro svi odgovorili pozitivno.

Kada ste se odlučili za korigovanje početnih cena i kako su kupci reagovali na to?

Kada broj narudžbina postane toliki da mi je veoma teško da ga isporučim, povećam cene. Ovo dovede do smanjenog obima posla, ali iste zarade. Važna stvar je da svako povećanje cena mora da bude ispraćeno dodatnim poboljšanjem proizvoda. Bilo da su u pitanju materijali ili neki neočekivan dodatak koju će zateći u paketu.

Hajde da sumiramo šta se sve nalazi u vašoj ponudi i šta su favoriti.

Personalizovani albumi su na prvom mestu, a zatim denevnici i setovi za rad kod kuće. Međutim, šijem i futrolice za olovke, izrađujem čestitke, bukmarkere, ponekad sezonski napravim i stikere, kalendare ili nešto treće za moju dušu.

Što se tiče personalizacije, šta je sve moguće prilagoditi i šta se najčešće traži?

Ispis, datum i ilustracije su ono što im je najvažnije. Tu se vrlo često nešto modifikuje, a izradila sam i katalog sa čestim primerima kako bih kupcima olakšala odabir. Mislim da im se najviše dopada baš to što ne štampam, već crtam. To im omogućava da se igraju i biraju baš svaki detalj i boju po želji.

Prozorčić koji sam napravila na korici omogućava im da odmah vide personalizovanu posvetu, što se ujedno ispostavilo kao najorginalnije, a meni najjednostavnije rešenje, po kom sam postala prepoznatljiva.

Da li se personalizovani komadi čekaju nešto duže ili je rok izrade isto 7 do 10 dana?

Rok izrade je isti, a kao što sam pomenula ranije, ukoliko je nekome hitno potreban poklon potrudiću se da izađem u susret.

Mogu li vaši pratioci pored radionica očekivati onlajn obuke?

O onlajn kursevima aktivno razmišljam, naročito zbog upita pratilaca iz inostranstva. Veliki broj njih je iz Južne Amerike, 20.000 do 30.000 ljudi. Ipak, gledajući brojne obuke iz kojih sam i sama učila, znam na kom nivou te edukacije trebaju biti, kakav sadržaj treba da kreiram, kako treba da bude snimljeno i montirano. Ne želim da se ponavljam i da radim ono što je već viđeno. I upravo zato će ovaj proizvod pričekati na polici još neko vreme, ali sigurna sam da će videti svetlo dana.

Da li kupci i dalje mogu da vas sretnu uživo na nekom od bazara?

Odustala sam od ovog vida prodaje. Odjednom se pojavio veliki broj bazara. Desi se da za vikend budu čak četiri. To znači da ljudi koji su dolazili na jedan, sada idu na četiri različite strane, što dalje utiče na prihod. Ranije se organizovao jedan bazar mesečno. Željno smo ga isčekivali, kako mi, tako i publika, a zarada je bila neuporedivo veća. Uz to, retki su oni koji svake nedelje mogu sebe da počaste nekim komadom, a gubi se i sama čar događaja.

Mislim da je ovo veliki problem za kreativce kojima većina prihoda dolazi baš odatle. Na sreću, ja danas imam tu privilegiju da mogu da se isključim, iako su mi kao što sam pomenula doneli početni vetar u leđa.

Jasno mi je da su organizatori prepoznali bazare kao dobar izvor zarade i to je u redu. Međutim, cene su se vrtoglavo povećale, od mog prvog pojavljivanja do danas, neke kotizacije su se uvećale i do osam puta. Od tadašnjih 2.000 dinara za vikend učešće, cene su došle i do 16.000 dinara. Da stvar bude gora, u slučaju kiše, bazar se ne otkazuje, a vaša kotizacija propada. Tako sam prošle godine izgubila oko 30.000 dinara. Pristojno živim od svog rada, ali ovo smatram velikim udarcem, bačenim novcem i jednim od glavnih razloga za izostanak sa sličnih događaja.

Ipak, onima koji su na početku, savetujem da istraže bazare i pojave se na proverenim. To je sjajna prilika za analizu kupaca i direktno upoznavanje sa istim. Pored toga, vidite konkurenciju, upoznate ljude iz branše, njihov način rada, uvidite sopstvene greške, ali i mogućnosti za rast.

Koliko kreatori podržavaju jedni druge?

Umnogome. To je jedna divna, zdrava zajednica. Na bazarima ima različitih rukovorina, ali ubedljivo najviše nakita. Kada god mi je potreban neki poklon ovog tipa, moj prvi izbor su kolege!

Ukoliko kupac želi da izabere poklon za neku dragu osobu, a ne može da se odluči za dezen, veličinu ili sam artikal, postoji li opcija poklon-kartice ili nekog sličnog sistema gde će vam se treće lice javiti i naručiti proizvod po želji?

Postoje poklon-kartice za proizvode i dešava se da ih ljudi pazare, ali mnogo češće se poklanjaju kartice za radionice, odnosno iskustvo koje se pamti. Takođe, ovaj vaučer nema ograničen rok važenja. Ukoliko se ne uklapate u termin koji sledi, možete ga iskoristiti za bilo koju radionicu u budućnosti.

Ranije sam ih organizovala na mesečnom, pa na nedeljnom nivou, a sada su to četiri vikenda u godini, gde u toku vikenda organizujem četiri radionice. Ovaj tempo mi najviše odgovara, jer imam dovoljno vremena da se pripremim.

Kada su u pitanju saradnje sa drugim umetnicima, zapažene su bile one sa Zombijanom i Sinestezijom. Da li su one kontaktirale vas ili vi njih?

Zombijana je poručila mini-dnevnike, koji su imali sjajan odziv, kako kod njene, tako i kod moje publike. A što se Sinestezije tiče, radi se o saradnji koju sam zaista želela da ostvarim.

Devojke koje stoje iza tog brenda, štampaju sopstvene radove sito štampom na platnu, što se meni posebno dopalo. Javila sam im se sa idejom da spojimo lepo i korisno. Tako su ostaci njihovih materijala obukli par mojih dnevnika.

Sada, nažalost, nemam vremena za slične projekte, ali su mi ostali u veoma lepom sećanju.

Nakon brojnih lekcija koje ste naučili na teži način, došli ste do vrhunske organizacije. Vaši proizvodi se prodaju kroz nekoliko kanala, a proširenje tima je na pomolu. Da li postoji ješ nešto čemu stremite u skorijoj budućnosti?

Knjižare dugo čekaju na dopunu i to je nešto na čemu bih volela da poradim. Svesna sam da je ljudima uvek, bar Booka usput i da se ponekad desi da ih tamo sačeka samo jedan primerak nekog od prozvoda. Jako mi je žao zbog toga i radiću na tome da knjžare u svakom trenutku imaju dovoljan broj primeraka.

Takođe bih volela da količina robe koju imam na stanju bude veća i da se asortiman proširi. Za početak pozivnicama sa mojim ilustacijama u čijem crtanju uživam, a onda i drugim proizovima.