Atelje Cvat:
Nastavak porodične tradicije

Kako je sve počelo i zašto baš keramika?

Ovo je porodični zanat. Pradeda je bio prvi u porodici koji se bavio ovim poslom i preneo na svog sina, mog deku. Odrasla sam u kući gde su se svakodnevno proizvodili grnčarski proizvodi, prolazila pored radionice, bila uz deku dok je pripremao zidanu tradicionalnu peć za pečenje, ali nisam o ovome razmišljala kao o svom pozivu. Bila sam na prvoj godini studija, kad me je nazvala baka da tog dana kupim Politiku, jer je objavljen intervju sa dekom i pričom o ovom starom zanatu.

Pročitala sam ga, naravno, ali me je žacnula dedina rečenica, “Moji unuci nisu zainteresovani da nastave zanat.” Tad sam ga nazvala telefonom i pitala zašto ne spominje ženski deo unučadi. Rekao mi je da to nije posao za žene, da je fizički naporan način na koji on to radi, a i kako sam toliko godina provela gledajući to bez nekog većeg interesovanja. I tu je valjda proradio neki inat. Napustila sam studije i otišla u svoju porodičnu kuću u Ćićevcu u roku od par dana i rekla dedi, “Došla sam da učim tvoj zanat.”

Međutim, inat se od početne varnice pretvorio u požar?

Tako je, provela sam nekoliko meseci sa njim učeći, uprkos svim negodovanjima okoline. Svi su bili zabrinuti za moju budućnost, ali i zdrav razum i zašto sam napustila fakultet da bih učila zanat.

Učenju sam pristupila i ozbiljno i strastveno, i već u prvih nekoliko dana znala sam da je to moj poziv. Jedino što nismo shvatali, ni deda ni ja, jeste kako to da nikad ranije nisam probala.

Nakon par meseci učenja sam se vratila u Beograd i počela pripreme za Fakultet primenjenih umetnosti, gde sam upisala odsek Keramika.

Kako ste došli na ideju da otvorite atelje?

Mislim da je potreba svakog umetnika da ima svoj prostor za stvaranje i ta potreba je prirodna. Igrom slučaja, svoj prvi atelje sam sredila u vreme kovida, jer mi je bio potreban prostor da završim svoj master rad u predviđenom roku, a rad na fakultetu je bio obustavljen iz poznatih razloga.

Kako su dalje tekle stvari?

Dosta sam radila i eksperimentisala, ali je svakako taj početak bio najteži. Još uvek nisi siguran dovoljno u sebe i svoj rad, ali sam pratila svoj ritam i osećaj, počela, naravno, u skladu sa našim vremenom da sve to objavljujem preko društvenih mreža.

Vremenom se napravila određena publika, ljudi su pitali za kurseve i časove keramike, pa sam krenula tim putem. Sada se već punih godinu dana održavaju kursevi keramiku u ovom prostoru za manje grupe ljudi.

Ovi kursevi sada su prerasli u radionice?

Ne bih rekla prerasli, kurs je ozbiljnija forma od radionice. Ali, osluškujem publiku, njihove potrebe i interesovanja i na osnovu toga formiram ponudu. Radionica podrazumeva jedan dolazak u atelje u trajanju 2-3 sata. Prve radionice držala sam u oktobru, kada sam sa nekoliko grupa radila porcelanske ukrase za jelku. Odziv je bio sjajan i polaznici prezadovoljni, jer su sa radionice odlazili i sa po 30 ukrasa koji mogu da im traju čitav život, pritom su i fenomenalan poklon.

Nakon toga počela sam da osmišljavam razne tematske radionice, poput rada na grčarskom točku (kolu), oslikavanje keramike i tome slično, a u planu su i razne druge teme.

Šta vam predstavlja najveću satisfakciju kada su radionice u pitanju?

Zadovoljstvo polaznika. Drago mi je kada vidim da im odgovara atmosfera, način na koji ih učim, da su fascinirani materijalom i srećni kada vide rezultate. Ljudi se često vraćaju na časove i dovode sebi drage ljude da se oprobaju.

Ne ustručavam se da podelim svoje znanje i iskustvo i ljudi to osete i prepoznaju kao nešto vredno. Verujem da se upravo toga mnogi i vraćaju i nastavljaju sa učenjem.

Da li to znači da atelje mogu koristiti i druge osobe?

Naravno, imam nekoliko hobista koji dolaze povremeno da samostalno rade, da koriste točak ili peć i oko svega se dogovaramo.

Za ovaj posao je često korisno imati još nekoga u ateljeu zbog raznih faza koje predmeti prolaze u procesu. Recimo, meni ili nekome ko trenutno radi u ateljeu znači da proverimo jedni drugima neki rad da se ne presuši ili pogledamo da je peć završila i tome slično.

Kako izgleda proces izrade jedne šolje? Kada bismo mogli da popijemo prvu kafu iz nje ukoliko je danas poručimo?

Optimalan rok je 3 nedelje. Ovo je često velika nepoznanica, pa kada dobijem upit za izradu i dam ovaj odgovor. Pitaju, “Pa, je li zaista treba 3 nedelje za jednu šolju?”

Ne treba. Jedna šolja može se napraviti za jedan dan, ali procesi sušenja keramike, prvog pečenja, hlađenja peći, glaziranja, drugog pečenja, ponovnog hlađenja peći do momenta kada možemo da je otvorimo i imamo gotov proizvod – to traje. Pritom, 3 nedelje je minimum vremena da se naše peći za keramiku napune sa mnogo više proizvoda od jedne šolje.

U poslu uvek postoji rizik da predmeti u nekoj meri ne izađu kao što je planirano. Da pukne drška, slije se glazura, pa se zato uradi uvek i neki komad više.

Jedan od vaših primarnih proizvoda su šolje. Šta još osim njih izrađujete?

Uživam u pravljenju predmeta tehnikom pigmentisanog porcelana, poznata kao nerikomi. Podrazumeva da se prirodno bela porcelanska masa boji pigmentom i nijansira, a zatim slaže u neke planirane ili pak slučajne paterne. Eksperiment i slučajnost me najviše ispunjavaju i ovom tehnikom često pravim veće upotrebno-dekorativne komade, poput činije za voće, posude za serviranje.

Da li se bavite i izradom korporativnih poklona?

Svakako, iako mi to nije primarna delatnost. Znači mi kada se poruče predmeti koje sam ja dizajnirala i napravila. U tom slučaju je bitno unapred poručiti proizvode, posebno ako su u pitanju veće količine, minimum dva meseca unapred.

Kako dolazite do klijenata i gde sve ljudi mogu da vas nađu?

Proizvodi se mogu videti i kupiti na dve lokacije u Beogradu, u radnji Klasa u Čumiću, ali i direktno u ateljeu na adresi Gajeva 6, Zvezdara.

Svoju online prodavnicu imam na sajtu Komuna marketa i, naravno, putem Instagrama.

U poslednjih par meseci sam aktivna na različitim bazarima rukotvorina, iako sam mislila da to neću moći da radim i da će mi biti teško. Posle prvog bazara shvatila sam veliki značaj kontakta sa publikom i kupcima i njihovim povratnim reakcijama.

Omiljeni bazar za koji se uvek rado prijavim održava se u Silosima i toplo ga preporučujem stvaraocima svih vrsta.

Da li ste imali lokalne ili internacionalne izložbe?

Kao student sam učestvovala na nekoliko kolektivnih izložbi, a nedavno, u februaru imala sam prvu samostalnu izlozbu u Galeriji kulturnog centra Laza Kostić, gde sam i prvi put izložila svoj master rad.

Član sam internacionalne fondacije Homo Faber – Micheangelo Foundation, koja se bavi promocijom i očuvanjem vrhunskih dometa u oblasti primenjenih umetnosti i zanata. Okuplja umetnike, galerije, kulturne institucije širom sveta i nalazim se među umetničkim predstavnicima naše zemlje.

Koliko vam prijaju preduzetničke vode?

Mislim da u sebi imam i umetnicu i preduzetnicu. Nekada ta druga strana malo uguši umetnika, ali učim da balansiram.

Koji vam je najveći izazov u dosadašnjem radu?

Izazov je bio i ostaje naučiti sebe prodaji, plasmanu svog proizvoda i svog posla, pronalasku klijenata za baš to što radite, jer se za taj deo nisam školovala. Srećom, marketing mi je jako zabavan i uživam dok o tome učim.

Da li imate neki savet za druge koji razmišljaju o tome da krenu sličnim putem?

Kvalitet i upornost uvek daju rezultate i to vam niko ne može oduzeti. Savet je – hrabro napred.

I za kraj, šta vam sada kažu deda i roditelji?

Deka je najponosniji i ne propušta priliku da pokaže moje radove, ispriča našu malu anegdotu o mom učenju zanata i da kaže, “Imam naslednicu!”