Atelje Vitraž:
Magična svetlost bojenog stakla

Kako i zašto ste odlučili da se bavite ovim poslom?

Po obrazovanju sam elektroinženjer, što je izbor koji sam donela u srednjoj školi. Tada sam bila na raskrsnici između likovne akademije i nauka. Privlačila su me oba polja, ali na kraju sam se odlučila za nešto što mi je delovalo kao da ima praktičniju primenu. Međutim, tokom čitavih studija sam negovala ljubav ka slikanju na staklu. Kasnije, kada sam završila fakultet, upisala sam školu slikanja koju je održavao jedan od retkih ateljea gde se predavala umetnost izrade autentičnih vitraža. U to vreme, te tehnike nije bilo čak ni na Primenjenoj umetnosti, a i danas mislim da postoji tek jedna katedra u Kragujevcu.

Nakon toga sam pohađala školu vitraža u Italiji, koja je imala fokus na specifičnoj tehnici “grisaille” koju možete videti na našim vitražima. Ukratko rečeno, pigmenati za slikanje na staklu se nanose sloj po sloj i svaki od njih se nakon nanošenja peče. Tehnika je veoma specifična i delikatna, ali rezultat je veoma efektivan. Radi se na stolu osvetljenom sa donje strane, kako bi jasno videli svaku nijansu, a za kompleksnije radove često je potrebno da se slika zapeče šest i više puta. Naravno, staklo je materijal koji reaguje na termičku obradu, tako da morate veoma vešto rukovati tehnikom da biste osigurali integritet materijala i uz to postigli željeni izgled.

U radu još koristimo i tzv. “Tiffany” tehniku koja je sada uveliko poznata i rasprostranjena. Ona se smatra za standard u ovom polju i njen kreator bio je Louis Comfort Tiffany – zapravo, sin juvelira po kome je Tiffany’s dobio naziv. U okviru tehnike, staklo se seče u određeni oblik, zatim brusi, a nakon toga se svaki deo obavija bakarnom trakom. Na kraju se čitav komad lemi specijalnom legurom olova i kalaja.

Kakve sve materijale koristite i odakle ih nabavljate?

U našem radu koriste se posebno proizvedena vitražna stakla. Svaka nijansa i boja tih stakla dobija se specijalnom tehnikom, koja nije samo puko dodavanje boje. Kolorit se postiže tako što se vreloj smesi, iz koje se valja staklo, dodaje određena količina metalnih pigmenata. To može biti zlato, olovo i slično. Tehnologije i tehnike kojima se dobijaju određene nijanse, gustine boje, pa čak i tekstura stakla su strogo čuvane tajne koje poseduje tek pet-šest fabrika u svetu.

Svako ko se bavi proizvodnjom reljefnih komada od njih naručuje table takvog stakla za dalju obradu, pa tako i mi. Kada sam završila školu vitraža, uputila sam se u Budimpeštu da nabavim materijale. To je bila najbliža lokacija za kupovinu stakla. Kod njih sam se snabdela dovoljnim zalihama, tako da nisam imala strepnju od prihvatanja velikih projekta.

Recite nam malo više o tome kako je bilo na početku rada i kako su vas klijenti pronalazili u te rane dane interneta?

Atelje Vitraž sam otvorila 1998. godine, a prvi radovi nastali su u stanu. Inače, vitraže sam oduvek radila uporedo sa mojom korporativnom karijerom, ali kada sam zvanično otvorila studio desilo se da sam se u narednih nekoliko godina dva puta porodila. To mi je dalo vremena i prilike da započnem poslovanje onako kako sam želela.

Sećam se i danas svoje prve klijentkinje – bila je to jedna divna gospođa iz Grocke. Za nju sam izradila velika dvokrilna vrata na izlazu iz kuće prema dvorištu. To mi je i dalje jedan od omiljenih radova – zaista je fenomenalno izgledalo.

Nisam, zapravo, sigurna kako me je ta gospođa pronašla. Verovatno po nekoj preporuci. Imala sam dosta kontakta sa arhitektama i dizajnerima, pa verujem da je neko od njih bio zaslužan za taj posao. Bila je 1998. godina, pa poslovanje putem interneta nije bilo zastupljeno. Međutim, čim je taj talas došao do nas, napravili smo prvi sajt koji je skoro doživeo rekonstrukciju i moram pomenuti da nas dosta ljudi dođe ovim kanalom.

Još jedan od načina na koji sam dolazila do klijenata pre interneta i sajta je kroz učešće na sajmu nameštaja i to dve godine za redom. Imala sam veliki uspeh tamo. Štand je bio veoma zapažen zato što u to vreme nije nečeg sličnog na našem tržištu. Tačnije, postojala je još jedna radionica koja se bavila vitražima, ali bili su specijalizovani za crkve. Za enterijere šire primene nije bilo opcija ili ja nikada nisam naišla na njih. U poređenju sa onim što je tada bilo dostupno, moji radovi su bili šarenoliki, veseli, moderni, u skladu sa mojom originalnom idejom da spojim tradicionalno i savremeno u nešto što nije pre toga viđeno.

Sajmovi su doneli dosta konekcija, mnogo ljudi je uzelo kontakt i odatle je potekao dobar deo porudžbina. To je bilo odličan način da se ispromovišemo u vreme kada nije bilo interneta, ni virtuelnih izložbi koje imamo danas. Ljudi su morali fizički da dođu i pogledaju radove.

Imate li zaposlene koji vam pomažu u radu i kako dolazite do ljudi koji umeju da se bave time što vi radite?

Imam tim sa kojim sarađujem ugovorno i po potrebi. To je grupa obučenih i uigranih ljudi sa kojima sarađujem dugi niz godina. Jako se dobro razumemo i angažujem ih za velike projekte koje ne mogu izvesti samostalno. Neki od njih su znali da izrađuju vitraž od ranije, dok sam druge obučavala na kursu. Naučila sam ih tehnikama koje koristim, a oni su nastavili da dolaze po pozivu.

Inače, povremeno održim kurs za rad sa vitražima. Ovo radim na zahtev zainteresovanih koji na ovim prostorima nemaju mogućnost da ga nauče. Kada okupim nekoliko osoba, uskladimo termine i organizujemo kurs, a neki od tih polaznika kasnije nastave da sarađuju sa nama.

Da li je vitraž bezvremen ili postoji pad i rast interesovanja tokom godina?

Pad i rast uvek postoje. Generalno, ako nam se javi neko ko je zainteresovan za vitraž, to je zato što ta osoba voli vitraž kao formu umetnosti, a ne zato što je to trenutno moderno ili ne. Deluje mi da je bio popularniji kada sam počinjala da radim, osobito lampe. Kasnije se desio veliki uvoz lampi u Tiffany stilu, pa su one postale dostupne po dosta nižoj ceni. Međutim, to nema značajan uticaj na našu osnovnu delatnost jer moj cilj nije da ponudim standardni proizvod, autorska dela koja nastaju ukrštanjem autentičnih tehnika.

Nama se obraćaju ljudi koji žele da svoj enterijer ulepšaju nečim originalnim i nesvakidašnjim i nečim što je pravljeno specijalno za njih i što ne mogu kupiti u prodavnici. Čitav stil je zasnovan na kombinaciji modernog i tradicionalnog i odskače od bazičnog i svakodnevnog.

Sarađujete li više sa domaćim ili internacionalnim klijentima?

Ako govorimo samo o broju poslova, onda je raspodela 50:50. Ipak, kada je obim posla u pitanju, rad sa stranim klijentima, osobito iz Rusije, donosi mnogo veće projekte. Međutim, i kod nas se tokom godina izgradila određena klijentela, koja želi i može da priušti autentične vitraže. Razvio se određeni sloj arhitekata i dizajnera koji su, zapravo, naučili šta je to pravi vitraž i kakve neverovatne mogućnosti pruža kada je reč o dekoraciji, osobito u modernim enterijerima, a da se opet postigne klasična lepota koja odskače od standarda i zapada za oko.

Možda je vitraž neko vreme pao u zaborav jer je minimalizam uzeo maha, ali ubrzo su ljudi shvatili se i u njega može uklopiti, kao jedinstven detalj. Jedina moguća mana vitraža u poređenju sa drugim materijalima je njegova cena – on je malo skuplji za izvođenje zbog specijalno izrađenih stakala koje smo pomenuli ranije. Sa druge strane, nudi nenadmašnu lepotu, upečatljiv izgled i dotok svetlosti koji se ne može postići nekim standardnim metodama.

Koji su izazovi sa kojima se suočavate u radu?

Pakovanje i slanje gotovih proizvoda može da bude izazov zbog lomljivosti. Mi narudžbine, po specijalnom sistemu, pakujemo na daske, a u Srbiji su srećom relativno male razdaljine prevoza, pa se nezgode ne dešavaju često. Dogovorimo se ponekad i sa klijentima da lično dođu po narudžbinu.

Kada radimo za inostransvo, komadi putuju DHL-om. Transport mora biti osiguran, a osiguranje ide na račun klijenta. Naše je da to spakujemo u specijalno izrađene sanduke, zatim između postavimo stiropor i pene, koje vitraže fiksiraju, ali ne pritiskaju. Mogu da kažem da nam se do sada nije desio ni jedan veći peh.

Dešavalo se da nam materijal koji uvozimo iz Amerike stigne u izlomljenim tablama, ali mi ih svakako sečemo za izradu, pa to ne predstavlja veliki problem.

Da li ste nekada imali neki peh ili nesporazum sa klijentima i kako ste to rešili?

Jednom prilikom sam sarađivala sa ruskim arhitekticama preko drugih izvođača. Bili su im potrebni vitraži za kabinete, veliki projekat. Mi smo im napravili zaista predivne vitraže, po njihovim merama i specifikacijama. Kada je došlo vreme za montažu, ispostavilo se da su radovi kraći za 3 cm. Bila sam u šoku, ali ispostavilo se da je greška bila sa njihove strane.

Kako je razdaljina bila velika, a transport skup, najbolja opcija je bila zamena frontove na kojima su vitraži trebali da budu montirani.

Koja je bila najveća narudžbina koju ste radili?

Rekla bih da je to bila najskorija koju sam radila za enterijer Janković, a oni opet za Ruse. Za njih sam ukupno izradila 15-16 kvadrata vitraža za enterijer: tačnije nameštaj, ogledala, specifična vrata, zatim poseban ormar u vinskom podrumu od crvenog stakla. Sve u svemu, ogromna narudžbina.

Ako govorimo površinski, u jednom komadu, najveća narudžbina je stakleni zid od 3-4 kvadrata. Kada imate takav komad, morate ga raditi iz delova. Tako veliki zid mora imati svoju armaturu. Kada ispunjavam tako velike zahteve, posao ugovaram tako da vitraž od starta posmatraju kao komad stakla za ugradnju, odnosno da ja ne moram biti ta koja će ići na lice mesta i brinuti o ovom delu procesa.

Ponekad sarađujem sa crkvama i manastirima. Jedan arhitekta, koji je svojevremeno radio na obnovi Hilandara, naručio mi je mali vitraž za jednu od crkava – bila mi je čast. Radila sam i za manastir Slance, ali i brojna druga sveta mesta. Ipak, moj primarni senzibilitet i interesovanje su enterijeri, gde nemam kanonska ograničenja, već potpunu slobodu stvaralaštva. Sa druge strane, rado bih prihvatila ponudu da sama dizajniram čitavu crkvu po ugledu na katoličke, koje imaju predivne, kompleksne vitraže.

Gde sve ljudi mogu videti vaše manje komade kao što su lampe i kutije?

Najveći broj mojih radova može se naći na sajtu. Tamo imamo veliku galeriju fotografija. Naravno, svako ko je zainteresovan, uz prethodnu najavu, može doći u atelje u Nehurovoj 109/111, gde može da pogleda izložene predmete. Jedno vreme sam izlagala u Muzeju primenjene umetnosti, gde su ljudi mogli i da ih kupe, ali ta opcija, nažalost, više ne postoji. Enterijer Janković ima jedan broj mojih komada u njihovom izložbenom salonu u Novom Sadu, mada to je više za klijente i arhitekte koji odlaze da ugovore neki posao sa njima.

Kada pravite svoje radove, da li vam klijenti daju određeni dizajn ili samo instrukcije?

To zavisi od klijenta do klijenta. Kada sarađujem sa arhitektama, oni su prilično precizni i od njih često dobijemo tačne mere i uputstva šta i kako da im izradimo jer oni znaju tačno šta im treba za koji prostor, dizajn, svrhu… A ima ljudi koji privatno žele da kupe neki lep vitraž za svoj prostor i onda dođu kod nas sa željom da im se napravi nešto specijalno, ali nemaju na umu neka određena uputstva.

Primera radi, na sajtu postoji vitraž pod nazivom “Jungle” koji sam izradila za klijentkinju koja mi je postala prijateljica. Došla je sa željom da joj napravim nešto ludački. Htela je da iskombinuje elemente Afrike, jer je tamo živela, i nešto zeleno. Kada sam joj napravila dizajn, bila je oduševljena, ali je imala hrpu predloga za izmenu i poboljšanje. Vrlo rado sam je uključila u proces dizajniranja jer je njen smisao bio neverovatan i bilo mi je pravo zadovoljstvo raditi sa takvom osobom. Tako da, zajedničkim snagama nastao vrhunski rad kojim smo obe bile prezadovoljne.

Ima i slučajeva da klijenti ne mogu da se odluče. Tada porazgovaramo, zatražim im slike enterijera, a nekada i lično odem da vidim gde vitraž treba da se uklopi. Na osnovu toga im izradim dve-tri skice, a oni odaberu finalni rad.

Kakvi su vam planovi za budućnost?

Planiram da pripremim izložbu. Pored toga, za Energoprojekt sam izradila jedan nesvakidašnji rad. Naime, kada sam dobila taj zahtev, trebala sam da osmislim izvedbu. Narudžbina je bila za njihovu zgradu u Omanu, odnosno za ulazni hol, napravim ogroman vitražni 3D globus. Dugo sam na internet pretraživala nešto slično, i najbliže što sam pronašla bila je kupola jedne biblioteke u Bostonu. Ali, to nije lopta, već pola nje i pravljena je pri tom u tablama. Taj projekat nije još isporučen, nalazi se u njihovim prostorijama u Beogradu, i volela bih da ga pre odlaska vidi, kako Beograd, tako i cela Srbija. Smartam da je nešto zaista nesvakidašnje u pitanju.