Betonsky:
Nameštaj i predmeti nastali mešavinom betona i mašte

Kako je nastao Betonsky i kako je “čovek od pera” došao do rada sa betonom?

Betonsky postoji od 2017. godine – dakle, sad već osam godina. Nastala je iz jedne sasvim lične potrebe da pronađem neki smislen, kreativan posao koji bih mogao da radim ceo život. Po struci sam profesor književnosti, ali nikada nisam radio u školi. Proveo sam preko 20 godina novinar, od toga 17 na Radio-televiziji Vojvodine. Imao sam emisiju o uređenju doma, koja je pokrivala lifestyle tematiku, ali sam se u jednom trenutku zasitio od svega toga.

Plate su bile male, perspektive nikakve, atmosfera loša, i za psihu i za novčanik. Osetio sam da me taj posao više ne ispunjava, i da mi treba nešto što će biti kreativno, ali i fizički zahtevnije. Znao sam da ako ostanem pred računarom do šezdesete, biću „deda“, pa sam želeo nešto što će me držati u pokretu.

Ideja da bih mogao raditi nešto sa betonom pojavila se slučajno, dok sam još uvek radio tu emisiju. Neki moji prijatelji su pravili nameštaj i jednom prilikom su za sebe napravili sudoperu od betona, jer takav proizvod nije mogao nigde da se kupi. Meni je to delovalo sjajno. Živim u kući u Karlovcima i ta ideja me je prosto kopkala, dok me nije naterala da probam i da istražujem. I tako sam krenuo, bukvalno od nule. Ljudi su se smejali, pitali šta ću ja raditi sa betonom kad o njemu ne znam ništa. Ali, kad si odlučan, sve može. I eto, od te ideje je nastao Betonsky.

Šta vas je privuklo baš betonu kao materijalu i kako ste savladali zanat bez mentora?

Privukao me je upravo zato što je beton materijal koji istovremeno ima i sirovost i plemenitost, nešto vrlo iskonsko, a opet potpuno otvoreno za kreativnost. Kad radim sa betonom, krećem bukvalno od praha i vode, umesto od komada drveta ili metala koji već imaju neki oblik. Bilo mi je fascinantno to što ni iz čega pravim nešto lepo i korisno. Osećao sam potrebu da radim rukama, da stvaram nešto opipljivo, da na kraju dana vidim rezultat ispred sebe, a ne samo rečenice na ekranu ili tonove na radiju.

U trenutku kada sam počeo da se zanimam za beton, nisam imao koga da pitam o tome jer nije postojala škola, kurs, ni majstor koji bi me naučio. Oni koji su se bavili betonom u Srbiji uglavnom su bili građevinari ili su pravili klasične stvari kao što su žardinjere u rokoko stilu, one patuljke i figure koje viđamo po dvorištima i slično. Taj deo tržišta me nije zanimao, jer beton u svetu ima sasvim drugačiju poziciju. U Americi, Australiji ili Aziji to je materijal koji se koristi u dizajnu enterijera, u letnjim kuhinjama, stolovima, umivaonicima, nameštaju. Kod nas toga nije bilo.

Počeo sam od nule i učio sam, metodom pokušaja i greške. Pitao sam ljude osnovne stvari, ali suštinu sam morao sam da pronađem. Učio sam preko interneta, pratio strane forume, video-snimke, čitao sve što sam mogao da nađem. Ali, najviše sam naučio kroz eksperimente. Hiljadu puta sam grešio, ponavljao, prepravljao. Beton me je terao na strpljenje i preciznost. Vremenom sam naučio kako da „osetim“ i razumem materijal, kad treba da dodam vodu, kad da sačekam, kako da izvučem teksturu, boju, da ne pukne ili da se ne napravi balon. Sad kad pogledam unazad, to je ceo jedan proces koji je išao iz potpune neznanja do tačke gde stvarno vladamo materijalom.

Šta danas pravite u radionici i po čemu su vaši proizvodi posebni?

Danas u radionici pravimo gotovo sve što može da se zamisli od betona. Počev od sitnih dekorativnih predmeta, pa do masivnih, funkcionalnih komada nameštaja. Imamo više od 50 različitih proizvoda u ponudi: umivaonike, stolove, radne ploče, klupe, žardinjere, pepeljare, ogledala, pa i razne unikatne detalje koji spajaju umetnost i upotrebnu vrednost. Svaki komad je ručno rađen i nijedan nije potpuno isti kao prethodni.

Ono što nas izdvaja od drugih je to što ne radimo serijsku proizvodnju. Mi nismo fabrika. Naša radionica je pravi zanatski prostor u kojem svaki dan nastaje nešto novo. 80% onoga što napravimo radimo prvi put. Ljudi dolaze sa raznim željama i idejama, i mi gotovo uvek prihvatimo izazov da to izvedemo. Neko želi lavabo drugačijih dimenzija, neko ploču neobičnog oblika, neko određenu boju betona, a nama je sve to zanimljivo, jer svaki novi projekat znači učenje i kreativni proces.

Custom proizvodnja, tj. rad po meri kupca je naša specijalnost. To znači da svako ko dođe može da učestvuje u dizajnu, da osmisli, da predloži, da zajedno s nama premišlja kako će proizvod izgledati. Ljudi vole taj pristup, jer se osećaju kao da su deo procesa. Mi imamo i svoje standardne modele, ali uvek se pokaže da kupci žele da to personalizuju, a mi im to vrlo rado omogućavamo.

Koliko je rad sa betonom fizički i tehnički zahtevan i šta vas i dalje motiviše da ga radite?

Rad sa betonom je izuzetno zahtevan i u fizičkom kao i u tehničkom smislu. Beton na prvi pogled deluje kao jednostavan materijal, ali u zanatskoj radionici svaka faza traži snagu, preciznost i ogromno strpljenje. Posao je prljav, sve vreme smo u prašini, radimo sa teškim komadima, stalno prenosimo, dižemo i nameštamo ploče koje nekad imaju po nekoliko stotina kilograma. Dešava se da za jedan projekat moramo ručno da nosimo ploču od 300kg na treći sprat u zgradi bez lifta, ili da u strogom centru grada nosimo desetine metara klupa, sve na rukama, jer ne može kamion da priđe. I, kad angažujemo profesionalce za nošenje, ni njima nije lako jer su komadi osetljivi i teški i ponekad im treba po pet-šest sati za jedan komad.

Zanat je takav da nemam puno prilika da obučavam nove ljude jer je potrebno najmanje šest meseci, a često i godinu dana da neko savlada osnove. Mnogi se brzo predomisle, jer dođu ubeđeni da će praviti umetnička dela, a shvate da je realnost sličnija fizičkom radu. Zato nas je u radionici malo, pa na svakom projektu svako mora da bude i radnik i organizator i dizajner i prevoznik i administrator. Ne postoji jasna podela posla, sve je na nama.

Motivacija za ovaj posao ne dolazi iz novca. Iskreno, ne možete da se obogatite baveći se ovim, osobito ako želite da izbegnete kredite i klasičan „biznis mod“. Prava nagrada je u samom procesu stvaranja, kad uzmete prah i vodu i pretvorite ih u nešto opipljivo, upotrebljivo, što će trajati i ostaviti utisak. Beton ima taj magijski momenat: od ništavila stvori se nešto što će stajati godinama, možda decenijama, i to nekome bude centralni element u prostoru.

Ovaj posao mi daje osećaj da svaki dan napravim nešto stvarno. Umoran dolazim kući, ali je to lep umor gde znam da sam nešto postigao. U poređenju sa prethodnim poslom, gde se sve završavalo na rečima i tonovima, ovde ostaje konkretan trag. A ima i onaj ljudski deo, osećaj zajedništva u radionici, porodična atmosfera, saradnja s ljudima koji su na istoj talasnoj dužini. To je retka stvar danas i vredi više nego bilo kakav papir ili slava iz prethodnog života.

Koliko vas čini tim Betonskog i kako izgleda rad u jednoj maloj zanatskoj radionici?

U suštini nas je troje koji smo srce Betonsky radionice. Sava i ja smo glavni u radionici, a moja supruga vodi administraciju i sve one stvari koje su, kako ja kažem, „najzanimljivije“, a to su papiri, računi i komunikacija. Tokom sezone obično imamo još jednog momka koji nam pomaže, ali ljudi se često smenjuju, jer nije lako pronaći nekoga ko će se zadržati.

Kod nas svaki projekat zahteva različite veštine, pa u tom smislu nismo klasična fabrika gde bismo zaposlili „beton majstora“, pa on da ponavlja istu stvar svakog dana. Radimo i kalupe, i završne obrade, i poliranje, i pakovanje, pa čak i delove koji podsećaju na stolarski ili bravarski zanat. Potrebno je razumevanje materijala, ali i doza kreativnosti, strpljenja i spretnosti.

Sava je sa mnom već šest godina. Došao je jednog dana biciklom, video oglas koji je njegova bivša devojka našla, i bukvalno je tog dana počeo da radi. Nismo imali nikakav formalni dogovor. Dao sam mu kecelju i lopatu i rekao: „Evo pesak je tamo, hajde da radimo.“ Od tada je ostao. Naš odnos nikada nije bio kao klasičan odnos poslodavca i radnika. Nema tu hijerarhije, nema korporativne distance. Delimo sve što zaradimo, zajedno planiramo, radimo i vikendom ako treba.

U radionici vlada porodična atmosfera. Sve radimo polako, strpljivo, i trudimo se da sačuvamo taj duh, da prostor ostane mesto gde je prijatno provoditi dan, ne samo raditi. Nema radnog vremena u klasičnom smislu, nema „šefa“ i „zaposlenih“. Ima ljudi, prašine, betona, i mnogo zajedničkog truda. Kad uđete unutra, odmah osetite da je to više životni prostor nego posao.

Kako ste dolazili do klijenata u početku, a kako danas pronalaze vas?

Na početku je sve krenulo vrlo prirodno, bez reklama i velikih planova. Mi smo, zapravo, pogodili pravi trenutak jer je beton je već bio popularan u svetu, a na domaćem tržištu gotovo da nije postojao niko ko se bavio time na ozbiljniji način. U tom trenutku Betonsky je bio jedini u regionu koji je nudio takve proizvode, dok su u Zagrebu i drugim gradovima slične radionice počele da niču tek kasnije.

Prvi klijenti su dolazili uglavnom preko poznanstava i preporuka. U to vreme sam još imao kontakte iz medija i arhitekture, pa su ljudi počeli da zovu kada im je zatrebalo nešto posebno za interijer, lavabo, pult, sto, žardinjera i slično. Kako je svaka porudžbina bila unikatna, svako ko je kupio naš proizvod imao je potrebu da ga pokaže drugima. To je najmoćnija reklama, kada tvoj rad stoji u nečijem prostoru i govori sam za sebe.

U vrlo kratkom roku krenule su preporuke „od usta do usta“. Nismo ulagali u reklamu, nismo davali oglase, čak ni plaćene kampanje na društvenim mrežama. Jednom ili dvaput smo probali da pustimo oglas na Instagramu, čisto iz radoznalosti, ali to nije imalo nikakvu težinu jer su nas klijenti već pronalazili sami. U nekom trenutku se desilo i to da više nismo smeli da se reklamiramo, bukvalno. Toliko je ljudi zvalo da bi želeli proizvode, da smo počeli da ih odbijamo jer jednostavno nismo mogli da postignemo sa kapacitetima koje imamo.

Danas je situacija još zanimljivija. Većina domaćih kupaca dolazi preko preporuka, ali sve veći broj stranaca nas pronalazi preko interneta, najčešće preko Instagrama ili Etsy platforme, gde smo jedno vreme imali svoju stranicu. Osim toga, radimo i preko arhitektonskih studija i firmi koje opremaju hotele, kuće i lokale za inostrane investitore. Na taj način smo slali proizvode širom sveta, u Australiju, Ameriku, Rusiju, Francusku, Italiju, pa čak i u Kan.

I dalje ne ulažemo u oglašavanje, jer posao dolazi sam od sebe. Ljudi prepoznaju kvalitet i unikatnost, i to je najbolja reklama koju možeš da imaš. Betonsky je ostao mala radionica, ali s reputacijom koja se gradi godinama – tihim, upornim radom i proizvodima koji pričaju svoju priču umesto nas.

Kakvi su vaši kupci i kako prepoznajete one koji zaista razumeju materijal s kojim radite?

Naši kupci su vrlo raznoliki, ali im je zajedničko to da traže nešto drugačije što ne mogu da kupe u prodavnici nameštaja. Najčešće radimo sa arhitektama i dizajnerima enterijera, ali i sa pojedincima koji imaju jasno izražen lični stil. Imamo i privatne klijente, vlasnike kafića, restorana, hotela, i sve više ljudi koji uređuju svoje domove. U poslednje vreme ima dosta IT-jevaca i mlađih ljudi koji prate trendove i žele da njihov prostor ima taj rustični, prirodni element.

S druge strane, postoji i kategorija klijenata koji su „Pinterest arhitekte“, odnosno ljudi koji vide sliku na internetu i žele da to naprave identično, bez razumevanja materijala. Oni obično traže nešto što beton, zapravo, nije: savršeno ravan, besprekoran, sjajan, bez i jedne porice. U takvim situacijama često moram da objasnim da beton nije keramika, da nije inox, da njegova lepota leži upravo u nesavršenosti, u tim sitnim neravninama i tragovima koji svedoče da je ručno rađen.

Beton je prirodan materijal i ponaša se kao i drvo. On ima svoj karakter, svoje “godove” i svoje pukotine. Ljudi koji to razumeju, koji žele autentičnost, postaju naši najbolji klijenti. Ima onih koji doslovno traže „puknuti beton“ i stave ga u kuću koja vredi pet miliona evra, jer im je taj kontrast zanimljiv. Savršen prostor i komad koji izgleda kao da je iz gradilišta, ali ima dušu.

Kad vidim da neko ne razume materijal, uvek predložim da dođe u radionicu. Neka vidi kako to izgleda, neka dodirne beton, oseti teksturu, vidi proces. Ako i tada ne klikne, radije odbijemo posao nego da pravimo nešto što ne odgovara ni njima ni nama. Ne želim da „uvaljujem“ proizvod nekome ko će ga sutra gledati s nezadovoljstvom.

Koji su vam projekti ostali u posebnom sećanju – bilo po zahtevnosti, veličini ili neobičnosti?

Bilo ih je mnogo, ali nekoliko se baš urezalo, bilo zbog veličine posla, bilo zbog neobičnosti zahteva. Recimo, jedan od najkomplikovanijih projekata bio je za hotel u Kanu, gde smo pravili nešto što je bilo kombinacija fontane i umivaonika. Jedno ogromno betonsko postolje sa nekoliko lavaboa. Imalo je oblik koji podseća na brod, oko tri do četiri metra dužine i dva metra širine, konveksnih linija, potpuno nepravilnog oblika. To je bio pravi vajarski posao, pa sam morao da unajmim vajara da napravi model. CNC mašine nisu dolazile u obzir, niko nije hteo da se uhvati toga. To je bila prava umetnička konstrukcija od betona.

Sličan izazov imali smo i kod hotela Indigo Cveće u Beogradu. Za njih smo radili ogromne betonske klupe dužine po 15 do 20 metara, teške i do sedam tona svaka. Sve to u samom centru grada, gde ne može kamionom ni da se priđe, pa smo sve morali da prenosimo ručno, na kant, metar po metar. I sad zamislite: sve mora da bude savršeno, a mi radimo sa materijalom koji može da pukne ako se samo pogrešno podigne ivica.

Bilo je i projekata gde je sama isporuka bila avantura. Jednom smo morali da unesemo kuhinjsku ploču od oko 300 kilograma na treći sprat u zgradi s potpuno staklenim hodnicima. Angažovao sam šest profesionalnih nosača, prave momke od po 110 kila, i njima je trebalo više od pet sati da je iznesu. Kad su završili, rekli su da ne bi došli da su znali šta ih čeka. Takvi trenuci nas stvarno iscrpe, ali kad vidim gotov proizvod na mestu, zaboravim sve.

Imali smo i vrlo posebne saradnje, recimo, one sa Enterijerom Janković. Radili smo im ekskluzivne komade za velike projekte, pa su naši umivaonici završavali u muzejima i hotelima po Moskvi, Sankt Petersburgu, pa čak i u Australiji i Americi. Jedan od tih proizvoda završio je i u kući Gisele Bündchen u Majamiju. Moj prijatelj je napravio čak i poster s natpisom “Betonsky MPD For You” kao šalu na tu temu.

Koji su najveći izazovi u ovom poslu danas, od radne snage do logistike i isporuke?

Sve ono što se ne vidi kad pogledate gotov proizvod, a to su radna snaga, logistika, prevoz, nabavka materijala i sama organizacija posla. Ljudi obično vide beton, ali ne i sve što stoji iza njega.

S druge strane tu je problem sa obukom novih radnika jer dugo traje, a ljudi se lako obeshrabre. Specifičnosti samog materijala i činjenica da zahteva spoj veština kao što su poznavanje stolarskog, bravarskog, pa čak i vajarskog zanata. Zbog svega toga naš tim je mali, pa stabilnost zavisi od svakog čoveka. Čim se neko od nas povredi ili razboli sve stane jer nemamo zamenu i poremeti nam sve rokove.

Zatim logistika i prevoz – zato što beton je i težak i osetljiv. Svaki komad koji pošaljemo mora da preživi put do klijenta pa pakovanje mora biti pažljivo obavljeno. Uglavnom unajmljujemo privatne prevoznike jer se slanje kurirskim službama ne isplati. I da ne ponavljam naše avanture sa nošenjem proizvoda na visoke spratove, to je uvek izazov i rizik.

Od problema koje još nismo pomenuli, postoje muke sa nabavkom. Beton zahteva posebne materijale i premaze, i često moramo da ih tražimo iz više izvora. Kamen stiže iz Mladenovca, pigment iz inostranstva, premaz koji se proizvodi samo u Nemačkoj. Sve to mora da se prati, da se naruči na vreme, da se improvizuje kad nešto zapne. Nekad sami putujemo po materijal, jer ne postoji drugi način da ga dobijemo. To sve usporava posao, ali nema prečica ako želimo da zadržimo kvalitet.

Zašto ste odlučili da izbegavate kredite i investitore, i kako to oblikuje način na koji razvijate firmu?

Od početka sam znao da ne želim da pravim firmu koja će zavisiti od banaka, kredita i investitora. Video sam previše ljudi koji su ušli u te priče s idejom da će brzo napredovati, pa su završili u stalnom stresu, pod pritiskom otplate i obaveza, bez slobode da sami odlučuju o svom radu. Nisam želeo da mi posao postane izvor nervoze i nesanice. Moj cilj je bio da napravim nešto što će trajati, ali da ostane u okviru koji mogu da kontrolišem, i da se to razvija polako, organski, iz onoga što sami zaradimo.

Sve što vidite u radionici nastalo je tako, bez pozajmica, bez investitora, bez velikih obećanja. Svaka mašina, svaki alat i svaka površina plaćeni su iz onoga što smo zaradili našim rukama. To je spor način rasta, ali je održiv i mirna nam je glava. Nema straha da će neko „pokucati na vrata“ i reći da firma više nije moja. Mi nemamo džipove ni luksuz, ali imamo stabilnost i slobodu.

Mnogi su nudili da ulože, da kupe deo posla, da pomognu da se proširimo, ali po meni to nije pomoć već robija. Onog trenutka kada primite tuđi novac, više niste vlasnik svog rada. Postajete radnik u sopstvenoj firmi, a to je upravo ono od čega sam bežao kada sam napuštao medije.

Na koji način planirate da unapredite posao – kroz serijsku proizvodnju ili izložbeni salon?

Trenutno razmišljam o nekoliko pravaca za unapređenje posla, ali sve se svodi na to da ostanemo u okviru koji možemo sami da držimo pod kontrolom. Glavna ideja je da uvedemo ograničenu serijsku proizvodnju određenih modela, to jest da formiramo mali katalog proizvoda koji bi mogli da se izrađuju po utvrđenom šablonu, bez potrebe da svaki put iznova eksperimentišemo s novim merama, oblicima i materijalima.

Custom proizvodnja je divna jer svaka porudžbina ima svoju priču, ali je i vrlo naporna i neisplativa u malom timu. Svaki klijent ima posebne zahteve, i to često znači da moramo da izmišljamo rešenja od nule, nabavljamo materijale iz više mesta, pravimo nove kalupe, testiramo odnose boje i čvrstoće. To oduzima mnogo vremena i energije. Serijski deo bi nam omogućio da organizujemo posao bolje i da obučimo radnika koji zna tačno šta pravi. To bi smanjilo greške, troškove i stres, i ne bismo više zavisili od trenutnih porudžbina.

Pored toga, voleo bih da napravimo izložbeni salon ili showroom, gde bi ljudi mogli da vide i dodirnu beton uživo. Iako je danas sve na internetu, ljudi i dalje žele fizički kontakt s materijalom, da osete teksturu, vide kako svetlo pada na površinu i dožive to „težinsko“ prisustvo betona. Trenutno razmišljam o mogućnosti da salon bude u Srbiji ili možda u Sloveniji, gde već sarađujemo s kolegama i gde su naši proizvodi već izloženi u njihovom showroomu.

Šta vam ovaj posao znači danas – posle svih godina u medijima i osam godina rada sa betonom?

Ovaj posao mi danas znači mir, smisao i neku vrstu iskrenog povratka sebi. U medijima sam proveo više od 20 godina, stalno okružen bukom, stresom, rokovima i ljudima koji se pretvaraju da im je stalo do nečega što u suštini nema težinu. Sve vreme sam imao osećaj da trošim energiju na nešto prolazno, da stvaram sadržaj koji nestane istog trenutka kad se emituje. Beton je u tom smislu potpuna suprotnost.

Ovde, svaki dan ima fizički rezultat. Radim rukama, vidim šta sam stvorio, i kad odem kući, znam da je nešto ostalo iza mene. Imam materijalni dokaz svog truda. To je ogromna razlika u odnosu na život pred računarom, gde se dani stope u jedan dugačak niz mejlova, razgovora i ekrana. Ovde znam kad sam umoran, ali znam i zašto sam umoran, i to je lep umor.