Bricko:
Berbernica za gospodu sa stavom

Kada je započela vaša berberinska tradicija i kako se vi ušli u te vode?

Sve je započeo moj deda koji je bio berberin. Davne 1954. godine je počeo da radi u jednoj berbernici kod nekadašnje okretnice tramvaja na Bulevaru. To je bila ona prava stara berbernica u koju je gospoda redovno dolazila. U to vreme ljudi su se mnogo više brijali kod berberina jer brade nisu bile u modi.

Sudbina je tako uredila stvari da deda nije imao muškog naslednika. Međutim, te stare generacije su volele da zanat ostane „u kući“. Smatralo se da je muški naslednik sigurniji garant kontinuiteta jer se žene udaju, imaju decu i nije izvesno da će tradicija ostati. Tako je deda odabrao mene, kao najstarijeg unuka, i od malih nogu me vodio sa sobom, stvarajući mi navike i postepeno me uvodeći u posao.

Kako je to izgledalo?

Znate kako, počeo sam od samog dna. Radio sam sve one sitne stvari: spremanje nakon klijenata, brisanje izloga, čišćenje ispred i u samoj radnji, brisanje ogledala… Kako sam rastao, tako mi je deda davao nove zadatke. Bio sam, kako se to nekada zvalo, „kalfa“ – tu si, učiš, pomažeš i polako ulaziš u zanat.

Uostalom, takvi su bili i dedini počeci. On je dolazio u radnju mnogo pre majstora. Išao je na Pašinu česmu po vodu, donosio je, ložio bubnjaru da se voda zagreje, kako bi majstor odmah mogao da počne da brije. On je pripremao sve uslove za rad. To je bio način da se zahvali što uopšte ima priliku da uči zanat, u vremenu kada je bilo vrlo teško zaraditi novac i kada nije bilo radnih mesta kao danas.

Naposletku, kada je stari majstor otišao u penziju, svoju berbernicu je prodao mom dedi koji je preuzeo posao. Tu je sreo i moju baku – ona je završila frizersku školu i došla kod njega na praksu. Upoznali su se, započeli zajednički život, kupili kuću, dobili decu…

Sa koliko ste počeli da radite?

Osnovnu školu sam završavao u Aranđelovcu, gde sam živeo sa roditeljima. Međutim, već od VI razreda sam leta provodio u Beogradu pomažući dedi. Naime, radnici su mu odlazili na odmore, pa me je on zvao da mu se nađem. Učio sam polako i već sa 12 godina sam počeo da samostalno šišam mušterije.

Po završetku osnovne škole sam se preselio u Beograd i upisao školu za frizere. Deda je tada insistirao na tome da obrazovanje steknem u ustanovi koja je imala dogovor za obavljanje prakse u salonima njegovih kolega koje je poznavao kao dobre majstore, jer je želeo da vidim kako izgleda raditi van porodične berbernice i steknem širu sliku. Tako sam otišao na Autokomandu, u jedan muški frizerski salon kod neke njegove poznanice. Tamo su radile samo žene, a mušterije su neretko bili sportisti zbog blizine Marakane i stadiona JNA. Bilo je to jedno zanimljivo iskustvo.

Nakon toga je došao red na teorijski deo i praktični – brijanje i šišanje – i dobio sam diplomu za stilistu muških frizura i brijanje. I onda sam se vratio u dedinu berbernici neko vreme, ali, ispostaviće se, da to nije bila najbolja odluka, jer praktično nisam imao detinjstvo. Mnogo sam radio, previše rano. U berbernici sam radio svaki dan. Ujutru bih otvorio radnju, radio bih do oko 13h, onda bih otišao kući na ručak, i onda bih se vraćao u 16h. Malo je reći da je bilo jako naporno.

Znači, deda je stvari vodio čvrstom rukom?

Bio je izraziti radoholičar i veoma strog. Kod njega nisi mogao da izlaziš kako hoćeš. Kuća se zaključavala, ujutru se ustajalo u pola pet. Proveravao je čak da li mi je upaljen televizor; nije smelo da svetli posle određenog vremena. A ja sam imao devojku, bio zaljubljen, pa sam ponekad morao i kroz prozor da izlazim i vraćam se.

I onda me majka je upisala u srednju ugostiteljsku kako bih imao završenu i srednju školu, ali i kako bih dobio period socijalizacije sa vršnjacima. Ona je želela da imam srednju školu i taj deo života koji sam preskakao, jer sam sve raspuste provodio u berbernici. I to je bio pun pogodak.

Ipak, nakon završetka škole i upisa na studije, shvatio sam da je, ipak, berberski zanat moj poziv. To je nešto čemu sam se učio od malih nogu i što mi daje najveću vrednost. Istini za volju, u tom periodu posao nije bio naročito razvijen. Nije postojala ni naznaka da će jednog dana postati popularan kao danas, niti da ćeš moći pristojno da živiš od njega. Šišanje je tada vredelo otprilike kao paklica cigareta. U zimskim danima, kada je nevreme, dešavalo se da radiš ceo dan i potrošiš više na hranu i piće nego što si zaradio.

Kada se javila ideja da otvorite svoj lokal?

Znate kako, u dedinoj berbernici sam radio na procenat, bez ikakvih privilegija zato što sam dedin unuk. Bio sam radnik i tačka. Nakon dedine smrti, 2015. godine, tetka je preuzela berbernicu i povela je u smeru koji se kosio sa mojom etikom i vizijom zanata. I to je bio začetak ideje o sopstvenom lokalu.

U međuvremenu, uveo sam zakazivanje u berbernici, jer je fond mojih mušterija postao ogroman – šišali su se na 10 dana, dve ili tri nedelje, i vraćali se stalno. Gužve su postajale ozbiljne, a raspored neorganizovan. Uveo sam zakazivanje da bih rasporedio ljude, povećao produktivnost i izbegao špiceve kada se stvore redovi, dok u drugim delovima dana sve utihne.

A onda sam 2018. godine postao otac i počeo da razmišljam drugačije nego do tada. Sa time se poklopilo da me je jedan učenik iz srednje frizerske škole, kome sam bio mentor, upitao zašto ne otvorim svoju berbernicu i sve to zajedno je učinilo da prelomim i krenem svojim putem. Počeo sam da kupujem nameštaj, da stvaram viziju kako bi sve trebalo da izgleda. Posle otprilike godinu dana pronašao sam prostor i započeo opremanje. U početku je sve bilo stidljivo – nisam bio siguran kako će ljudi reagovati na taj stilski nameštaj, jer nisam imao iskustva sa uređenjem enterijera.

Međutim, ljudi su to izuzetno dobro prihvatili. Bilo im je zanimljivo, drugačije. To me je ohrabrilo i dalo mi vetar u leđa da nastavim. Video sam da ljudi dobro reaguju na taj smer i da moj stil selektuje klijente na način koji mi odgovara.

Kada ste skrasili u Milana Rakića 22?

Ovaj prostor sam otvorio 2024. godine i time sam, da kažem, „skalirao“ celu priču. Našao sam mesto koje je bilo adekvatnije za ono što sam u glavi video godinama – berbersku kuću. To je prostor za koji sam želeo da bude topao, pun duše, nešto što vraća ljude u vremena kada je sve bilo mirnije i nekako srdačnije. Privlačile su me tople boje, mnogo detalja, i duborez koji mi je oduvek prijao oku.

U takvom prostoru, gde je sve zanatski i autentično, oseća se posebna energija. Ona meni daje dodatnu inspiraciju da radim zanat na način na koji ga najviše volim. Od kada sam ušao u ovaj prostor, počeo sam sve više da radim i sam zanat na tradicionalniji način – i da u tome sve više uživam.

Rad u ovom prostoru me raduje, posebno kad brijem mušterije. Recimo, uveče kada padne mrak, zavlada tišina, krene neka lagana muzika, mušterija zavaljena u stolici se opusti i gotovo uspava kad stavim peškir, a onda se oseti miris pena za brijanje, a naposletku i after shave-a… U takvom ambijentu zaista je ogromna satisfakcija raditi.

Takođe, ovaj prostor je doprineo tome da se ja razvijam sve više i da se vratim tradicionalnim tehnikama šišanja – češalj i makaze u što većoj meri. I počela je da mi dolazi baš takva klijentela. Ljudi prepoznaju rad makazama, a mnogi od njih ranije su se šišali kod starih majstora koji su radili isključivo tako.

Kako šišanje makazama utiče na kosu?

Kosa se potpuno drugačije ponaša kada se šiša samo makazama. Makaze šišaju glatko, dok mašinica šiša agresivnije. Kada se koristi mašinica, kosa posle raste igličasto u širinu, ne steže se, krajevi brže pucaju i vrhovi se šire. Mašinica, zapravo, stvara oštećenje na dlaci, pa ona ubrzo počne da izgleda neuredno i gubi formu.

Kod šišanja makazama preporuka je da se frizura održava na 6 do 10 nedelja. U tom periodu kosa izgleda zdravo, uredno i zadržava formu. A kada savladaš tehniku šišanja makazama, ti, zapravo, rukom pratiš oblik glave – osećaš gde je najšire, gde ima izbočenja – i praviš savršeno ravne linije koje rastu skladno i bez pucanja.

Zato su ljudi ranije dolazili samo na podšišavanje, a ne na kompletno šišanje. Makaze fino seku, ne oštećuju dlaku i formu je lako održavati. Upravo zato praktikujem rad sa makazama u što većoj meri. Želim da savladam i modernije tehnike isključivo makazama. Planiram da ubacim i nove, kraće češljeve – tanje, preciznije – koji će omogućiti da radim sitne detalje i da osvetlim određene delove frizure, kao što je slučaj kod „fade“, odnosno, kako su ga nekada zvali, „fen karea“.

Ko su vaši klijenti? I kako dolazite do istih?

Profil mojih klijenata uglavnom su ljudi koji prepoznaju moj rad i koji imaju sličan senzibilitet. To su ljudi koji cene autentičnost, stil i dostojanstvenost. Nije jednostavno stalno raditi u cipelama, nositi košulju, kravatu i prsluk, ali to je moj način da pokažem poštovanje prema klijentima.

Ljudi to prepoznaju. Prepoznaju dostojanstvenost, prepoznaju taj gest kao izraz poštovanja. Vole da se šišaju u takvom ambijentu i doživljavaju ono što radim kao jedan vid umetnosti. Dolaze i prepuštaju se meni kao stilisti i veruju mi.

Takođe, imamo dosta stranaca. Interesantno je što oni jako dobro prepoznaju ovu estetiku, čak bolje nego naši ljudi. Često ostanu impresionirani, možda čak i iznenađeni. Kažu da nisu očekivali da u Beogradu, u Srbiji, naiđu na ovakvu berbernicu. Stvarno budu fascinirani.

Što se tiče toga kako dolazimo do klijentele, najčešće nas pronalaze preko Google-a, sajta i društvenih mreža. Dešava se da neki video budu viralni, a razni influenseri koji promovišu mesta u Beogradu podele sadržaj.

Da li dolaze klijenti sa određenim zahtevima po pitanju frizura?

U najvećoj meri ne. Ljudi obično dođu sa željom da dobiju nešto što njima odgovara, a najveća vrednost im je kad me puste da radim ono što mislim da je najbolje za njih. Ja sam uveren da ću dati najbolje od sebe i da ću uzeti u obzir njegov senzibilitet i profil: čime se bavi, kakav mu je ritam života.

Nedavno sam imao klijenta koji mi je rekao: „Nikad nisam bio zadovoljan frizerom“, odmah sam pitao koliko želi da se bavi frizurom. Da li želi jednostavno održavanje, ili želi da se posvećuje frizuri? Na osnovu toga, i na osnovu iskustva, ošišao sam ga makazama na svoj način tako da kosa ostane zdrava, da se lepo ponaša na njegovoj glavi i da forma skladno raste. Kad tako ošišaš, siguran sam da neće imati problema.

Video sam da je bio zadovoljan, ali pravi utisak o frizuri dolazi tek nakon 10 dana. Posebno kada neko, kao ovaj čovek, nije bio šišan više od pola godine i dođe sa „džunglom“ na glavi. Treba vremena da se navikne, da opere kosu par puta, da se probudi s njom, pa da vidi kakvu frizuru ima.

Koliko vas radi u berbernici Bricko?

Trenutno nas je četvorica. Pored mene, ovde radi i moj brat, kao i Marko i Mateja. Imamo četiri radna mesta i prostor funkcioniše vrlo lepo. Iskreno, smatram da je berbernica Bricko mesto koje neguje muški identitet i da tu muška energija ima važnu ulogu.

Berbernica je oduvek bila prostor koji pripada muškarcima, mesto gde se neguje muški identitet. Zbog toga smatram da je prisustvo žena u ovakvom prostoru jednostavno suvišno – ne zato što žene tu „ne mogu“ da budu, nego zato što mora da postoje i mesta koja su muška, koja se bave negovanjem muškog identiteta.

Nažalost, danas je jako malo prostora i sadržaja koji se bave muškim identitetom. Često mi fali materijal – želim da slušam muške priče, o muškom stilu, problemima, situacijama kroz koje prolaze muškarci. Kod nas niko se se time bavi na ozbiljan način. To mi je poražavajuće, jer se o muškom identitetu veoma malo govori.

Zato verujem da berbernica treba da bude mesto koje promoviše muški identitet, bavi se njime i održava ga. Mesto gde možemo slobodno da se osećamo, da otvoreno pričamo o situacijama u kojima se nalazimo, da budemo podrška jedni drugima i da pronalazimo odgovore na razna pitanja.

Kakvi su vam planovi za dalje? Da li razmišljate o otvaranju nove lokacije?

Planovi su da u budućnosti pokrenem radionice gde bih mogao da ljudima prenesem svoju etiku i doživljaj zanata, pogotovo kada je u pitanju brada. Primetio sam da se nijedna akademija danas time temeljno ne bavi. Ima dosta privatnih akademija i kurseva, ali mnoge uopšte ne rade bradu. Negde postoji bukvalno jedan čas gde dovedu jednog čoveka i desetoro polaznika naizmenično „pecnu“ bradu. Pre toga rade na lutkama, ali na lutki brada ne može da se nauči.

Zato mnogima baš fali neko ko će im objasniti šta je smisao muške brade, šta ona treba da naglašava, šta predstavlja i čime treba da se vode kada im dođe mušterija koja želi da pušta ili stilizuje bradu. Brada je čista estetika, ali time se skoro niko ne bavi. Zato mislim da će interesovanje za ovakve radionice biti veliko, pogotovo što postoji mnogo mladih ljudi u zanatu koji o bradi, u stvari, vrlo malo znaju.

Ako govorimo o novoj lokaciji, iskreno, Zemun mi je izuzetno drag i dopada mi se njegova estetika i stari lokali koji čuvaju taj duh iz prošlih vremena. U nekoj budućnosti voleo tamo da živim, pa bih možda otvorio i berbernicu u kojoj bih radio samo sa odabranim klijentima, ali to je sve u okviru 10-godišnjeg plana.