Bubamara Gelato:
Ručno rađeni sladoled od pažljivo biranih sastojaka iz Italije

Kako je nastala Bubamara?

Ukratko, iz moje želje za karijernom promenom. Poduže, završio sam master za international business u Milanu i zaposlio se u nemačkoj multinacionalnoj kompaniji, Bosch, gde sam radio u product marketingu. Taj posao je izuzetno dobro plaćen, ali zamoran psihički, jer se uglavnom sastoji od sedenja ispred računara i kuckanja u Excelu. Međutim, i pored te finansijske sigurnost, ja sam imao poriv za promenom na bolje i zanimljivije.

I tako sam prelomio da to radno mesto, ipak, nije za mene, ali onda se nametalo pitanje šta dalje te 2018. godine. Razmišljao sam o povratku u Beograd nakon osam godina, a tome je i doprineo moj bivši šef iz Boscha, Romolo, koji je predložio da pokrenemo nešto zajedno u prestonici Srbije, koja je postala Meka za investicije.

Dumali smo šta ćemo, a kako smo obojica ljubitelji hrane, odluka je pala da to bude sladoled. Pošto nismo imali nikakvih dodirnih tačaka sa tom poslasticom – ipak je on inženjer, a ja ekonomista – Romolo je predložio da se uputim do San Marka, mesta ispod Salerna, gde on ima porodičnu kuću i gde njegov poznanik Marko, gelato majstor, već 40 godina pravi italijanski zanatski sladoled, i vidim da li je to nešto čime bih se bavio.

Proveo sam tri nedelje na moru, gde me je Marko primio kao najrođenijeg i pokazao mi sve u vezi sa poslom. U suštini, poenta je da sve počiva na kvalitetnoj sirovini i, ako budete istu imali, proizvod će uvek biti vrhunski. Nakon toga, Romolu sam poručio da, ukoliko se vraćam u Beograd radi otvaranja gelato prodavnice iliti gelaterije, onda moramo da pravimo sladoled od najkvalitnijih sastojaka, po cenu propadanja.

I, tako je nastala Bubamara. Bez trunke invazivnog marketinga i sa tri proizvoda – sladoledom, tiramisuom i kafom – bilo je potrebno izvesno vreme da se probijemo na tržište, ali zahvaljujući kontinuitetu po pitanju kvaliteta proizvoda mi poslujemo već pet godina ovde u Beogradu.

Kako je izgledao pronalazak prostora i otvaranje lokala?

To je bilo 2019. godine, tik pred koronu, kad je bilo krajnje zaguljeno pronaći lokal na prometnom mestu, što je mene ostavilo u neverici zbog odsustva preduzetničkih naočara. Zapravo, trebalo nam je barem 7 meseci da nađemo odgovarajući prostor. Naposletku, dobroj drugarici se oslobodio lokal u Kosovskoj ulici, ona nam je ponudila zakup i tako se Bubamara skrasila.

Što se tiče samog otvaranja, vodili smo se italijanskim sanitarno-tehničkim pravilima. Prekopirali smo sve što oni rade, smatrajući da, ako to ispunjava najrigoroznije zahteve za hranu u Evropi, sigurno ni ovde neće biti problema. Naravno, konsultovali smo i sa ovdašnjim sanitarnim inspektorima, koji su bili vrlo predusretljivi i puni razumevanja, kao uostalom i svi drugi nadležni organi, što je umnogome značilo pošto nisam imao nikakvo preduzetničko predznanje.

Pomenuli ste da niste imali preduzetničkog iskustva. Da li su očekivanja, ipak, ispunjena?

Naime, u Italiji najbolje sladoledžije nisu u glavnim i prometnim ulicama, nego malo dalje, u skrivenim sokacima, a kupcima nije teško da protegnu malo noge radi kvalitetnijeg proizvoda. To kod nas nije slučaj, ovde je lokacija najbitnija. Takođe, na Balkanu vlada sistem da je veće ujedno i bolje, odnosno kvantitet je ispred kvaliteta.

Tako da smo mi imali dvostruku ulogu u ovom tržištu: da prodajemo kvalitetne proizvode i da edukujemo potrošače. Donekle smo u tome uspeli – kvalitet nije sporan, a pošlo nam je za rukom da menjamo navike publike, gde sve više ljudi rado daje zaista zanemarljivo više novca da bi se zasladili autentičnom poslasticom.

Sa kakvim preprekama ste suočili tokom poslovanja?

Sa svakakvim mogućim. Međutim, verujem da sve one mogu da se prevaziđu uz super komunikaciju. Mislim da je komunikacija srž svega, kao i uzajamno poštovanje, i onda sve može da se reši, bez da se išta pometla ispod tepiha.

Odakle nabavljate sirovine?

Iz Srbije i Italije. U Srbiji imamo distributere koji rade odličan posao i snabdevaju nas kvalitetnim uobičajenim proizvodima koji dolaze iz Italije. Sa druge strane, Italija je deset puta veće tržište, što znači da je veća konkurencija, a cene niže. Tako da odatle uvozimo ređe namirnice poput pistaća, lešnika ili đanduje, itd.

Kakve su bili prve reakcije?

Sjajne. I dan-danas se oduševim kad mališani probaju neki od Bubamarinih sladoleda. Zato što su njihova čula neiskvarena i tačno se vidi kad probaju, osete da je to pravo mleko i voće, da tu nema ni prstohvata voćnog sirupa, dodatnih boja ili pojačivača ukusa, i onda navaljuju da ih roditelji samo dovode kod nas.

Koliko imate ukusa u ponudu?

Imamo dve vrste sladoleda, mlečne i sorbe iliti voćne, i 16 ukusa sveukupno. Iako to zvuči previše, zapravo, uopšte nije. Uvek nam nedostaje mesta u vitrini za neke novitete, poput bezglutenskog sladoleda i sladoleda bez šećera, te klasike u vidu, recimo, sladoleda sa lešnikom, koji dolazi direktno iz Italije.

Što se tiče voćnih ukusa, tu pratimo u stopu sezonu, pa tako, na primer, u julu-avgustu imamo mango, a u novembru mandarinu, dok sve vreme u našim posudama za sladoled ima maline i šumskog miksa.

Istovremeno, svi ovi sladoledi se mogu spakovati i poneti u specijalnim pakovanjima koja su uvezena iz Italije i napravljena od poliestera. Zahvaljujući njima, ovaj ledeni slatkiš može zadržati svoju strukturu i do 45 minuta uprkos spoljnoj temperaturi od 35 stepeni. U ponudi imamo kutije od pola kilograma i kilogram u koje može da stane tri-četiri ukusa u zavisnosti od količine.

Kako je najbolje skladištiti sladoled kupljen kod vas?

Slobodno može da se čuva u običnim zamrzivačima, koji su u 99% slučajeva „baždareni“ na -18 stepeni. Ono na šta mušterije treba da se imaju na umu jeste da to nije idealna temperatura i da mi getalo držimo na -10, -12 stepeni, pa je topla preporuka da pre posluživanja isti ostave na sobnoj temperaturi 5-10 minuta kako bi se on povratio svoju kremastost koja ga krasi.

Da li eksperimentišete sa ukusima?

Naravno. Kad se time uhvatimo ukoštac, najpre pozovem svog partnera u Italiji i raspitam se oko dotičnog ukusa, a potom se stupim i kontakt sa ovdašnjim ljudima, koji su vrlo kompetenti po tom pitanju, premda i mi imamo dosta iskustva u izradi italijanskog zanatskog sladoleda. Skupivši informacije sa svih strana, prelazimo na opit i na koncu realizaciju.

U suštini, pravljenje sladoleda se svodi na matematiku, ma koliko god to ludo zvučalo. Doslovno imate matematičku formulu, gde se tačno zna koliko ide masnoće, suve materije, mleka, na kojoj temperaturi se čuva, itd. Tu zaista dobro dođe moje znanje Excela.

Da li radite ketering sladoleda?

Da, već 3-4 godine nudimo služenje sladoleda na rođendanskim zabavama, korporativnim događajima i drugim proslavama. I to se pokazalo kao pun pogodak. Primera radi, jedanput smo bili zaduženi za venčanje, gde je umesto svadbene torbe bio posluživan sladoled. To je zaintrigiralo zvanice, dok je stariju generaciju prisutnih ostavilo bez teksta.

Na tu ideju smo došli nakon delimično uspešne epizode sa štandom na Tašmajdanskom parku. U tom navratu smo uočili sve moguće greške i probleme koje mogu da se jave u ovom terenskom radu i naučili se pameti.

Od 2023. godine imamo i posebni štand za te prilike, koji je napravljen od drveta samba, koje je lepo na oko poput hrasta, a lako kao pero. Za taj rasklopivi štand nam ne treba električna energija, već on ima svoju autonomiju od 4-5 sati, što je sasvim dovoljno za posluživanje na svim vrstama zabava. Recimo, nedavno smo opsluživali 700 ljudi na jednom korporativnom događaju.

Zainteresovane stranke bi, po mogućstvu, trebalo što pre da nam se jave kako bismo na vreme utefterisali željeni datum. Tom prilikom mogu da se odluče za paket od dva ili četiri ukusa sladoleda za posluživanje.

Kakva je situaciji zimi, kad nije sezona sladoleda?

Ljudi kod nas naprosto nisu navikli da jedu sladoled zimi. Najpre, ima do toga da, do pojave zanatskog sladoleda pre 7-8 godina, vi isti niste mogli da kupite u prodavnicama tokom hladnih dana, jer Frikom nije proizvodio.

I sada je potrebno vreme da se uvede ta promena. Sladoledžinicama u tržnim centrima je to kudi-kamo pošlo za rukom zato što se posetioci nalaze u toplom, pa nekako hladna poslastica dobro dođe.

Koliko vas sada ima u timu?

U zavisnosti od sezone, između šestoro i desetoro zaposlenih. Uto ubrajam zaposlene u proizvodnji, prodaji, čišćenju, jer na svakog člana našeg kolektiva gledam istim očima i svaki od njih je veoma bitan šraf u mašineriji zvanoj Bubamara.

Takođe, ne smem da zaboravim ni mog partnera Romola. Dok se mi bavimo operativom ovde u Beogradu, on je podrška na strateškom nivou, kao i na polju odabira sirovina direktno iz Italije koje se, pak, ovde ne mogu naći.

Koliko vlasnik treba da bude upoznat sa biznis aspektima?

Smatram da je to apsolutno neophodno. Doduše, ja uvek krećem od sebe. Mene je od samog starta zanimalo kako se odvija svaki proces poslovanja. Tako da sam prošao kroz proizvodnju, prodaju i logistiku, i to stečeno znanje mi daje za pravo da sugerišem zaposlenima. U protivnom, vi samo izigravate velikog „gazdu“.

To mi je dobro došlo na početku. Kad nas je sve zadesila pandemija, što je bilo nakon otvaranja Bubamare, par meseci sam doslovno sve sam radio: od proizvodnje, preko pakovanja, do dostave, razume se, izvadivši prethodno sve potrebne dozvole. Jednostavno, nisam želeo da sladoledžinica propadne bez poštene šanse.

Koliko vam znače društvene mreže u poslovanju?

One su nam i te kako značile u predstavljanju brenda i probijanja istog na tržištu. Međutim, ja sam nekako starog kova i najviše mi prija reklama „od usta do usta“. Ozarim se kad čujem da nas drugi preporučuju, jer je to znak da obavljate dobar posao.

Da li planirate da otvorite još jedan lokal?

Iskreno, razmišljamo u tom smeru, odnosno imamo u planu proširenje dogodine. Trenutni prostor u Kosovskoj 5, iako se nalazi u centru, ne spada u turističku maršutu, tako da se oslanjamo isključivo na naše sugrađane.

Da li imate savet za buduće preduzetnike?

Prvi i osnovni savet jeste da ne ulaze u preduzetništvo zbog novca. Ako želite već da se bavite nečim, učinite to iskreno, sa kvalitetnim proizvodom, iza kojeg ćete moći da stojite. I to se odnosi na svaku industriju. Na odmet ne bi bilo i da se vrati onaj stari preduzetnički duh, kad su ugosititelji i zanatlije usluživali svoje mušterije na vrlo gostoljubiv način.

Drugi savet je potrebna ludačka upornost. Zato što možda tek svaki peti biznis „uspe“ preko noći, dok preostali moraju da izgrade dugoročnu vrednost. Pritom, prepreke se javljaju svakodnevno. I vi, kao preduzetnik, morate stalno da budete dostupni, čak i kad električar jedino može da dođe u nedelju u 23h. I to je konstantan pritisak, pa i kad je radnja zatvorena.

Sa druge strane, ima i lepih stvari – donekle možete da organizujete svoje vreme i da se posvetiti sebi. U principu, ljudi treba da se okušaju u preduzetništvu i vide da li to za njih ili ne. Uostalom, uvek mogu lako da se vrate poslu od 9 do 17h.