DUKA 15/11:
Unikatna ženska obuća koja se izrađuje ručno i u ograničenim serijama

Kako i kada ste došli na ideju da počnete sa izradom ženske obuće kakvu pravite danas?

Želja za izradom obuće postoji od malena. Moja baka, mamina mama, bila je krojačica. Pored toga, znala je da štrika i šije. Sav zanat držala je u svojim rukama. Mama je umeće nasledila od nje, a kasnije i ja od moje mame.

Kroz sestrino i moje odrastanje, taj duo je eksperimentisao sa različitim modelima i krojevima za nas. Kasnije, kada smo shvatile šta su sve u mogućnosti da naprave, naše želje i ideje postale su nepresušne, a ubrzo sam se i sama uključila u njihovo stvaranje. Tako sam sa 11 godina naučila da vezem. I dalje se sećam tog trenutka i neverovatnog osećaja, kada sam stvoriš nešto što si zamislio i crtao. Zatim je na red došla glina, nakit i brojni drugi predmeti. Uglavnom, rad rukama je ono što me ispunjava otkad znam za sebe.

Kad je fakultet došao na red, rešila sam da to bude kostimografija. Iako sam tokom fakulteta imala priliku da šijem i budem uključena u sve procese izrade, put me odveo u stilizaciju. Neko vreme sam se bavila tim poslom, međutim, potreba za stvaralaštvom je opet počela da tinja. Kako sam oduvek volela i obuću i kožu, rešila sam da spojim te dve ljubavi u jedno.

Od koga ste učili zanat i koliko je vremena potrebno da bi se obućarstvo savladalo?

Na YouTube-u sam gledala video-klipove stranih obućara i divila se njihovom radu. Zapitala sam se, postoji li kod nas neko ko se bavi sličnim stvarima i istraživanjem sam došla do saznanja da postoji izvesni majstora Miša iz Zrenjanina.

Te 2015. godine, skupljala sam informacije za razvijanje budućih planova. Došla sam do kontakt telefona, ali sticajem okolnosti još nisam bila spremna za pregovore. Nešto kasnije, iste godine, volontirala sam u Narodnom pozorištu i, kada je njegovo ime ponovo stiglo do mojih ušiju, shvatila sam ga kao znak za prvi razgovor.

Kako sam nedugo nakon tog poziva ostala trudna, naša saradnja je sačekala do februara 2019. godine. Decu sam vodila u vrtić, a zatim putovala u Zrenjanin kod Miše. Čitava proces trajao je oko godinu i po dana. Međutim, imala sam tu sreću da mu je, pred istek moje obuke, pristigla velika narudžbina iz pozorišta. Dodatni par ruku mu je bio dobro došao, pa sam ostala duže od planiranog i usavršila dodatne veštine. Kada sam stekla dovoljno znanja i sigurnosti, a govorimo o 2020. godini, upustila sam se u izradu prve kolekcije cipela, gde mi je čika Miša bio glavni pomoćnik.

Kako je izgledala prva kolekcija?

Svemu je prethodila hrpa skica. Počela sam, kao što rekoh, od cipela. Želela sam da to bude komad za svaki dan, ali opet neobičan i ekscentričan. Kostimograf u meni je isplivao na površinu, pa je u decembru 2020. godine, nastala kolekcija cipela sa ušima.

Pored dizajna, od ostalih na tržištu sam se distancirala i po izradi. Svaki delić bio je sačinjen od kože: lice, postava, tabanica i đon. Napomenula bih da je ovaj način izrade đona veoma redak i želim da mu ostanem dosledna.

Prvu seriju su činila 24 para. Tačnije, 3 boje po 8 pari i to od svake veličine po 1 par u određenoj boji. Tada sam želela da mi svaki par bude unikat i da niko drugi sem te osobe nema iste cipele.

Ova filozofija je, u par navrata, izazvala negodovanje kod nekih kupaca, jer nisu mogli da dobiju boju i broj koji je neko pre njih pazario. Kasnije sam i sama shvatila da ovaj model neće biti održiv. Tada sam rešila da je maksimum koji ću praviti 5 pari u svakoj veličini. Ukoliko šesta osoba dođe sa istom željom, može dobiti nešto slično, ali izmena mora postojati, bilo da je u pitanju drugačija postava, tabanica ili nešto treće.

Pomenula bih da je ta kolekcija, a mogu reći i DUKA 15/11, pravo svetlo dana ugledala tek nakon COVIDA, u proleće 2021. godine.

Gde ste plasirali prve proizvode i kako su ljudi došli do njih?

U pitanju je jedan concept store koji danas, nažalost, ne postoji. Paralelno sa njim, otvorila sam i Instagram profil, zahvaljujući kom je prvi par otputovao u Novi Sad. Mislim da je to momenat koji ću pamtiti do kraja života i nešto što mi je dalo najveći vetar u leđa.

Zapravo, najviše komada iz te kolekcije otišlo je putem Instagrama. Kada smo kod toga, moram priznati da mi do danas, on predstavlja najbolji prodajni kanal, ali i najveći izazov u poslovanju. Žao mi je što nemam dovoljno vremena da mu se posvetim na način na koji bi trebalo, ali planiram da poradim na tome u budućnosti. Većina fotografija, nastala je od strane moje kume, sestre i mene, a ujedno smo bile i modeli. Jedine profesionalne fotografije sam dobila od dizajnera koji su obuću koristili za svoje editorijale.

Ipak, dodala bih da su one na kojima je prikazana realnost, radionica, punđa na vrhu glave i umazana kecelja imale mnogo bolje reakcije, od modela sa manekenkama. Ljudi se prosto poistovete sa vama. Takođe, smatram da niko ne može da prodaje i predstavi tvoj proizvod, kao što ti sam možeš, a COVID-a je dobrim delom doprineo stvaranju navike online naručivanja, što je meni u mnogome značilo.

Šta se dešava nakon prve kolekcije? Kako se put dalje razvijao?

Nakon prve kolekcije bila sam sigurna da je to posao kojim želim da se bavim. Pored šivaće mašine koju sam imala, kupujem mašinu koja mi je nedostajala. Uz to, i tata mi priskače u pomoć i pravi presu za lepljenje đonova. Tako sam krenula u izradu letnje kolekcije, tačnije papuča.

Lice je bilo izrađeno od tekstila, dok su postava, tabanica i đon opet bili kožni. Ovaj put sam napravila nekoliko pari, kako bih prikazala sam model, a na Instagramu sam objavila da devojke mogu birati materijal za lice, odnosno boju za tabanicu. Što je značilo da sam sve ostale modele radila custom made.

Iako je ova kolekcija prošla sjajno, na kraju sezone sam shvatila da je ovakav način izrade veoma spor, pa sam ga i ukinula. Za zimsku kolekciju bilo je bilo kasno, tako da sam čitavu godinu posvetila izradi lagera papuča za narednu.

Međutim, kako se zima bližila, počela sam da se kolebam oko koncepta i proizvoda koji trebaju da se nađu pod mojim brendom. Izrada papuča i cipela podrazumevala je zaradu tokom jednog dela godine, a trebalo je stvoriti prihode i za onaj drugi.

Dok su se potencijalne ideje o zimskoj kolekciji i putu mog brenda vrzmale po glavi, ćerke su, baš kao i ja u njihovim godinama, poželele papuče iz bajki. Pazarili smo svetlucavu kožu, a ja sam prionula na ispunjenje njihovih želja. Kako mi je nakon izrade ostalo parče materijala, koji mi se, uzgred, nije naročito dopao, rešila sam da ga utrošim na eksperiment i napravim nov model otvorenih papuča. Međutim, krajnji rezultat je bio zadivljujuć. Od preostalog komada svetlucave kože, napravila sam nekoliko pari koje su brzo zasijali na nogama devojaka.

Pohitala sam u prodavnicu da nabavim čitavu rolnu, ali tamo me umesto nje sačekala jedna važna lekcija – ako vam se neki materijal u Srbiji dopadne, kupite sve što nađete jer postoji šansa da ga više nikada nećete videti.

Kada čizme dolaze na red?

Nakon te kolekcije papuča, tačnije 2022. godine, konačno sam se upustila u izradu čizama. Bila sam sigurna da će materijala za izradu biti poni dlaka, a poučena ranijim iskustvom, vreme za pripremu i pravljenje kolekcije je minimum 6 meseci. Tako sam lako i naivno ušla u čitav proces. Međutim, nedugo zatim se ispostavilo da nemam dovoljno znanja za izvedbu samog modela i da će mi na tom putu biti potrebna pomoć modelara.

Tada počinje trnovit put potrage. Šest meseci, predviđenih za celokupan proces se ubrzo prepolovilo, a ja sam i dalje bila na početku. To je značilo da će mi pored modelara, biti potrebno još ljudi za samu izradu. Jedna osoba me slala kod druge, druga kod treće i tako redom, dok na kraju nisam došla do majstora sa kojima i danas sarađujem.

Od njih sam naučila mnogo o organizaciji, tehnici i načinu izrade. Ali, znate kako kažu “Zlo uvek ide u paru”. Tako su mi po pronalasku majstora i branzola, odnosno dela koji povezuje đon i gazište, trebali i lubovi, odnosno petna ojačanja. U Srbiji se, nažalost, samo jedna fabrika bavi tim, a na moj upit za nekoliko komada, dobila sam odgovor da je 150 minimum. U mom slučaju, to je bilo ulaganje u višegodišnji lager, ali pošto izbora nije bilo, pristala sam.

Kada je, naizgled, sve došlo na svoje mesto, eksterni saradnici, tj. majstori, dobili su redovne narudžbine, što je značilo da moja ide na dno liste čekanja. U tom trenutku sam rešila da mi je jedino važno da proizvod dovedem do kraja i da bude onakvog kvaliteta i izrade kako sam početno zamislila, bez obzira na datum. Ipak, prvi par je bio spreman za prodaju 31.12.

No, verovala sam da će se to dogoditi tek naredne zime. Vodila sam se logikom da su svi kojima su trebale nove čizme, kupovinu obavili u prethodnim mesecima. Međutim, nestrpljenje da obelodanim novitet, bilo je preveliko i na moje veliko iznenađenje, krajem januara 2023. dobar deo kolekcije našao je svoj novi dom.

Postoji li opcija prilagođavanja trenutnih ili izrade drugačijih modela po želji kupca?

Ne bavim se izradom DUKA 15/11 modela po njihovim crtežima i zamislima, a kada je reč o prilagođavanju trenutnih, to može biti izmena boje ili neke druge sitnice, ali ne više od toga.

Dešavalo se da mi šalju upite za viši đon, dodavanje gume, veštačke kože i slično, ja te stvari prosto ne radim. Sve je krenulo iz želje da se izrazim na svoj način i da radim ono u čemu uživam, pa bih želela da tako i ostane.

Kada je reč o popravkama, da li vam se kupci mogu javiti ukoliko im zatreba?

Za sada se nije javljala potreba za ovom uslugom, pa nisam ni razmišljala u tom pravcu. Svaki komad napravljen je od izuzetno kvalitetnih materijala. Donovi su od krupona, odnosno čvrste i izrdžljive goveđe kože. Na sve to, pete imaju dodatnu zaštitu.

Koliko traje i kako izgleda proces izrade jednog para?

U teoriji mogu se napraviti za dan-dva, ali to ne želim da radim jer onda ni sama nisam sigurna u izdržljivost. Realno je da to bude nekoliko dana, kako bi se ispoštovali svi procesi sušenja lepka. Ipak, zvaničan rok za izradu i slanje je 7-10 dana.

Nakon skice i šablona, na kalup se prvo postavljaju branzoli, kroji se koža, šiju se lice i postava, zatim se ubacuje petno ojačanje, a onda na red dolazi cvikanje, odnosno montiranje cipele na kalup. Kada se svi gornji delovi postave i osuše, prelazim na đon i njegovu obradu.

Dokle je najdalje otputovala Duka 15/11 obuća i kako vršite transport?

Za sada je najviše pari prodato u Srbiji i regionu bivše Jugoslavije, mada ima i onih koji su otišli za inostranstvo. U velikoj meri su to naši ljudi koji žive tamo, tako da ih pazare tokom boravka ovde, pa ih sami ponesu. Nekada pošalju nekog od prijatelja, a nekada im ja šaljem poštom.

Gde se sve može videti i kupiti vaša obuća?

Trenutno ih možete naći na našem Instagram profilu, u radnji Lalica u Beogradu, zatim u Misha concept storeu u Novom Sadu, kao i u Studiu 210 u Aranđelovcu. Sajt nam je trenutno informativnog karaktera, ali u 2024. godini, nakon izlaska prolećne kolekcije, planiram da se pozabavim i internet prodavnicom.

Ko sve stoji iza brenda Duka 15/11?

Duka je trenutno one-woman show. Moram priznati da mi je u pojedinim momentima pomoć dobro došla, ali još nemam u planu zvanično širenje tima. Sa druge strane, ukoliko mi se neko javi, sa željom da izučava ovaj zanat, rado bih sa njim podelila sva svoja znanja.

Koliko interesovanje vlada za ovim poslom i da li ste imali takve upite?

Interesovanje postoji, ali i veliki broj odustajanja. Krajnji proizvod je prelep, ali iza njega stoji puno rada i utrošenog vremena. Kada ljudi vide pozadinu, shvate da nije tako jednostavno. Treba pomenuti i to da je Beograd, nažalost, jedini grad u Srbiji koji ima obućarsku školu. Sa druge strane, želja za dobrom obućom, koja će trajati godinama je sve veća, jer uprkos širokom izboru koji nam se nudi, kvalitet kakav se nekada mogao naći manjka u velikoj meri.

Iskreno se nadam da će se promeniti nešto na ovom polju jer sam neko ko se zalaže za sporu modu i nekonzumerizam. Takođe, trudim se da sve što kupujem bude domaće i održivo. Sve povlači jedno drugo, kada kupite nešto kvalitetno, trajaće vam godinama, nećete imati problem sa otpadom, reciklažom, ugrožavanjem radne snage i slično.

Šta handmade proizvođačima predstavlja najveću prepreku?

Kada se bavite handmade proizvodima, to podrazumeva sporu izradu i mali broj komada. Problem sa materijalima sam već pomenula. Desiće vam se da onaj koji ste pazarili prethodne nedelje nikada više nećete naći, a kupovina lagera nam nikako nije isplativa.

Takođe, kada vam treba neki delić od fabrike koja primarno posluje sa industrijskim proizvođačima, često ćete biti uslovljeni kupovinom dosta većeg broja komada, jer im se ne isplati da pale mašine za ono što vama treba.

Pored lubova, ista stvar mi se desila i za kutije. Naizgled, možete ih naći na svakom koraku, međutim malo ko ima noževe za mere koje su mi potrebne. Opcije koje su mi nudili bile su kraće kutije, kupovina noževa koji koštaju 300 € ili narudžbina odgovarajućih kutija sa minimalnom količinom od 200-300-500 komada. Pri tom, ove kutije nisu na sklapanje, što znači da bih trebala da iznajmim poseban prostor za njihovo skladištenje.

Nakon duge potrage, naišla sam na gospođu koja se bavi izradom handmade kutija. Pa, zahvaljujući njoj, imam mogućnost naručivanja po potrebi.

Kakve planove imate za budućnost?

Ne želim da se obavezujem da svakih 6 meseci ili godinu dana moram da izbacim nešto skroz drugačije. I dalje mi se sviđa svaki dosadašnji dizajn, a isto mišljenje dele i kupci.

Uvek ću se truditi da nešto unapredim, bilo da je u pitanju raniji model ili novi dizajn, ali cilj mi je da nastavim da uživam i radim bez opterećenja.