Dulsineja:
Vanvremenski ručno rađeni šeširi i oslikane svilene marame

Čime se bavi atelje Dulsineja?

Dulsineja se bavi dizajnom i ručnim oslikavanjem svilenih marama, kao i izradom prepoznatljivih šešira, koji nastaju tradicionalnom ručnom tehnikom na starim i retkim drvenim kalupima, koji su, zapravo, svedoci davnina.

Šta je prethodilo ovim rukotvorinama?

Ja sam od malena gajila afinitete ka svim vidovima umetnosti. Odrasla sam u porodici u kojoj je uvek bilo prostora i podrške za kreativnost i sticanje novih znanja. Tata je bio najveća podrška kada je trebalo uložiti u znanje, časove crtanja, škole jezika, itd, dok smo, sa druge strane, sestra i ja odrasle u kreacijama koje nam je mama šila do perfekcije. Sate smo provodile sa njom, listajući čuvene Burde, dok nam je baka, mamina mama, plela džempere, čarape, pa čak i igracke. Bila sam okužena starim tekstilnim tehnikama i mogla sam vrlo rano da uvidim koliko mira, odmora i topline ovakva vrsta rada pred smiraj dana donosi jednoj vrednoj ženi. Ručni rad bio je odmor i uživanje, kako u selu kod bake, tako i u našoj kući. Sada mislim da je to iskustvo ključno. Ne sam plod rada, koliko način rada i blagodet koje donose uposlene ruke.

Kao neko ko nije imao autoritete, jak unutrašnji osećaj, želja o nečemu umetničkom i ličnom, rasla je zajedno sa mnom. Nakon završenih studija 2012. na Fakultetu za kulturu i medije, na odseku novinarstvo, pisanje za online magazine usmeravalo je moju pažnju ka dizajnu, umetnosti i kreativnim ličnostima. Želja za dodatnim usavršavanjem je rasla. Nisam samo želela da pišem o stvaralaštvu drugih – želela sam da i sama stvaram. Tragala sam za nekom celinom, idejom koja će obuhvatiti sve moje talente. Od grafičkih radionica, kurseva fotografije i škola crtanja, stigla sam do drevne tehnike slikanja na svili, gde sam zastala i iskristalisala svoju viziju.

Kurs slikanja na svili je sadržao sve segmente koje volim – crtež, modu i tekstil – a istovremeno je imao upotrebnu vrednost. Hoću reći, oduševljavalo me je što mogu da napravim nešto od nule, što ću sa uživanjem nositi na sebi. Ono što je zanimljivo jeste da taj tečaj nisam nikada završila. Štaviše, pohađala sam samo jedan čas. Verovatno se pitate zašto, pa odgovor je krajnje jednostavan – nisam imala strpljenja da se slikanjem na svili bavim isključivo vikendima. Stoga sam kupila boje i svilu, napravila ramove i kod kuće otpočela svaki dan da slikam. Tako je nastala prva svilena marama, tako je nastala ideja za brend.

Prve ručno oslikane marame sam poklanjala mami, rodbini i drugaricama, a ubrzo se stvorila i potražnja za istim.

Koji je bio sledeći korak?

Svaki sledeći korak dolazio je iz želje za dodatnim usavršavanjem i mislim da sam nagrađena na mnogo načina za to što ih nisam preskakala. Slikanje na svili mi je lako išlo, ali znala sam da je klasičan crtež osnova svake umetnosti i da preskakanje toga može kasnije koštati i ograničavati moju maštu. Tada sam upoznala slikarku Snežanu Pešić-Rančić, koja se ispostavila kao ključna figura na mom daljem razvojnom putu. Počela sam da pohađam časove crtanja i slikanja u njenom ateljeu, ali već nakon dva časa ona mi je poručila da sam izuzetno talentovana, te da “moram” da upišem Fakultet primenjenih umetnosti za koji će me ona lično spremati, jer četiri godine studiranja nije ništa u odnosu na čitav život.

Dok je Dulsineja stasavala zajedno sa mnom, upisala sam osnovne studije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, na odseku za dizajn tekstila. Studiranje fakulteta koji zahteva apsolutnu pristnost i posvećenost i paralelno razvijanje brenda bilo je vrlo izazovno. Do 2019. godine, kada sam diplomirala, svilena marama je i dalje bila najbolji format za moj kreativni izraz. Osim što predstavlja sintezu mode i umetnosti i, poput praznog slikarskog platna, pruža široku likovnu slobodu – radi se o vanvremenskom modnom detalju, koji su nosile moja baka i moja majka, koji danas nosim ja, i koji, nadam se, sutra će nositi moja deca.

Na kraju studija, nagrada iz fonda FPU – Iva Vrinjanin, za najbolje ostvarenje iz oblasti tekstila (školska 2018-2019), bila je podsticaj više da verujem svom talentu i da ću pronaći najbolji način da ga iskažem.

Kako ste došli na ideju za naziv brenda?

Dugo sam razmišljala o nazivu brenda, jer mi je bilo jako važno da mi, sa jedne strane, pruža slobodu za sve vidove umetnosti, a, sa druge strane, da obuhvata mene i moj pogled na svet. Naziv brenda Dulsineja vezan je za jedinstven lik u španskoj književnosti. Reč je o Don Kihotovom idealu žene i nestvarnom ženskom biću koje živi između jave i sna. Ona je stvorena od mašte i snova o večnoj ljubavi. Za Dulsineju sam prvi put čula od svoje majke, koja je znala da me s vremena na vreme oslovi sa “Dulsineja”, a vremenom je ta zaštitnica Don Kihotovog srca postala i moja.

Čim sam ideji dala ime, te 2016. godine brend Dulsineja je oživeo za mene.

Gde ste isprva plasirali svoje proizvode?

Bilo je to putem Instagrama, a onda su me zapazile devojke koje su stajale iza brenda i radnje Klasa u Čumićevom sokačetu, koje su me pozvale da izlažem kod njih u radnji, što je u tom trenutku bilo jako značajno za mene. Danas se rado sećam tih početaka.

Da li ste imali poteškoća oko formiranja cena za svoja dela?

I da i ne. Uvek proveravam da li bih ja kupila taj proizvod po određenoj ceni i ako ne – zašto ne. Ali, uglavnom je odgovor da. No, ovo ima veze i sa našim ličnim uverenjima o novcu i tome šta je nama skupo i to je dobro da osvesti svako ko nešto stvara svojim rukama.

Krenula sam sa osetno skromnim cenama, a onda sam vremenom te cene korigovala u skladu sa ogromnim ulaganjima, kako materijalnim: u sajt, pakovanje, kvalitetnu svilu, boje, mašine, pa čak i svileni konac; tako i u onim nemerljivim, kao što je ideja, znanje, iskustvo, vreme. Sazrevam zajedno sa svojim proizvodima, i kao dizajner i kao preduzetnik, pa je i vrednost proizvoda usklađena sa tim.

Koliko vremena je potrebno da se izradi jedna marama?

Vreme koje je potrebno za izradu jedne marame zavisi od tehnike, prethodnog promišljanja, pripreme, kompleksnosti motiva i same površine, odnosno dimenzija. Pojedine marame uradim za dva do tri sata, a neke, nakon ručnog iscrtavanja, dodatno na kompjuteru dizajniram, gde su mogućnosti neograničene, pa to može potrajati i nekoliko meseci dok prva ne ugleda svetlost ateljea.

Kako se održavaju vaše ručno oslikane svilene marame?

Isto kao i svaki drugi svileni komadi – ručno oslikane marame se peru ručno, u mlakoj vodi, uz blago sredstvo, namenjeno isključivo za osetljive materijale, kao što su vuna i svila. Dakle, nežno i suptilno, poštujući prirodu tkanine.

Da li vršite personalizaciju marama?

Da, ukoliko predloženi motivi budu inspirativni i u skladu sa Dulsineja estetikom. Recimo, za jednu damu, koja je botaničar i naučnik, crtala sam motiv luka i cvet divljeg luka ljubičaste boje, nalik na pozadinu ručnog sata koji je nosila. Meni to nikada ne bi palo na pamet, ali sama komunikacija i istraživački rad je već bio inspirativan sam po sebi.

Najčešće radim marame po porudžbini tako što dame biraju motive iz Dulsineja ponude, a paleta boja bude prilagođena njihovoj meri i afinitetu. Inicijali, takođe, dolaze u obzir ukoliko je to nekome značajno.

Kako ste se latili izrade šešira?

Želja da, uz ručno oslikane svilene marame, pravim i nosim šešire javila se tokom studija. Za razliku od marama, gde je dosta promišljanja i umetničkog udela uključeno, pravljenje šešira na kalupima je čist rad rukama, te mi se učinilo da bi taj zanat doneo pravi balans mom radu, da bi šešir kao proizvod upotpunio priču o neprolaznim detaljima.

Iako nisam imala porodičnu tradiciju izrade šešira iza sebe kako to obično biva, alat za rad, niti priliku da me neko uvede u tajne ovog zanata, imala sam želju koja je bila toliko jaka da je otvarala i najjače zabravljena vrata. Želje govorim glasno i uvek je tu neko da ih čuje. Tako sam saznala da se profesorka sa fakulteta u mladosti bavila izradom šešira, pa sam zahvaljujući njenoj dobroj volji jedne radne subote upoznala osnovu izrade šešira i došla prvi put u kontakt sa drvenim kalupima, uz pomoć kojih nastaje magija.

Par meseci kasnije, retki drveni kalupi za izradu šešira, koje su nekada pravili veliki majstori svog zanata i koji su pripadali jednoj od najvećih jugoslovenskih fabrika za izradu šešira u Škofjoj Loki, pronašli su put do mene. Naime, neposredno nakon diplomiranja, tokom učešća na Internacionalnoj likovnoj koloniji na Srebrnom jezeru, gde su se okupili slikari iz celog sveta, jedan divni gospodin i umetnik, koji živi u Ljubljani, Miloš Dekić, sasvim slučajno, čuo je i memorisao tu moju želju.

Tri meseca kasnije, kao iz vedra neba, dobila sam poziv iz Ljubljane da moram odmah da dođem, jer se vrata pomenute fabrike zatvaraju zauvek. Kupila sam kartu u jednom pravcu, i odjednom ispred mene nalazila se istorija zemlje koje više nema i tabla na kojoj piše ”Dobro došli.”. Tamo su postojali stari i retki kalupi, koji su se mogli kupovinom spasiti od propasti, a među njima je bio i kalup za Mushroom šesir, danas najprepoznatljiviji model sa Dulsineja potpisom. Sa verom da se neću vratiti u svoju fabričicu praznih ruku i nadom da će se moj heroj tata stvoriti tu, ispred fabrike, gde je i nastala fotografija koja je sada deo istorije Dulsineja priče. Zato Dulsineja šešir nije bilo koji šešir, on je čuvar sećanja na prošla vremena i suštinske vrednosti.

Kako su izgledali ti prvi šeširi?

Ja sam birala kalupe koji neodoljivo podsećaju na stara vremena i, držeći se tradicionalnih tehnika, izrađivala sam šešire u savremenom ruhu, dajući im boju, ime, karakter i priču tako da postaju svedoci sadašnjeg vremena.

Koliko sada šešira imate u ponudi?

Trenutno je u ponudi deset zimskih modela, dok je jedanaesti, koji nosi naziv po Mileni Barili, u pripremi. Sada je već postala tradicija da novim modelom slavim kraj jedne godine. Nemam kolekcije, jer je to jedna neprolazna porodica šešira, čijih članova je svake godine sve više.

Odakle nabavljate materijale?

Materijale uvozim iz Nemačke, Češke i Velike Britanije. Žao mi je što kod nas fabrike, koje su proizvodile najkvalitetnije materijale i izvozile za čitav svet, više ne rade.

Da li je to ujedno bila i najveća prepreka u poslovanju?

Da, sve u vezi sa materijalom: od nabavke, preko carine i špedicije, do isporuke krive nijanse, kašnjenja, itd.

Gde se sve vaši proizvodi mogu naći?

Dulsineja proizvodi se mogu pronaći, pogledati, dodirnuti i probati u radnji i radionici modne dizajnerke Aleksandre Lalić – Lalice, koja se nalazi u srcu Beograda na adresi Gračanička 9. Takođe, putem Instagram i sajta moguće je poručiti Dulsineja proizvode, kako iz Srbije, tako iz inostranstva.

Ko su vaši klijenti?

Mnoge dame koje podržavaju moj rad i imaju Dulsineja kolekciju šešira i marama sam imala čast i priliku da upoznam i to su uglavnom žene koje imaju bogat unutrašnji svet. Meni se čini da one taj svet upravo šeširom krunišu. To su žene koje, umesto generičkih komada pravljenih za sve, biraju da podrže nečiji umetnički izraz, rad i energiju, prepoznajući sebe u nečemu što je neprolazno, a drugačije. Bez dama koje cene posvećenost kakvu zahteva ručni rad, Dulsineja ne bi mogla da postoji. Hvala im što su deo ove priče.

Koje vrednosti stoje iza Dulsineje?

Sloboda, jednom rečju.

Da li ste do sada imali neke revije i saradnje?

Da, ostvarila sam nekoliko značajnih saradnji. Dulsineja je u okviru jubilarne 50. nedelje mode L’Oreal Fashion Weeka imala čast da na reviji autorske mode Vesne Kracanović prikaže svoju porodicu šešira u širokoj paleti i tako da svoj doprinos Vesninoj fantastičnoj reviji. Takođe, u zahvaljujući jedinstvenoj kreatorki Aleksandri Lalić, marame i šeširi su se našli na reviji Back to the 80’s, u okviru 52. Fashion Weeka, zajedno sa njenim kreacijama, gde je Ana Đurić Konstrakta nosila tada najnoviji model šešira, koji je dobio ime po mojoj baki, a to je Ema.

Šta u skorije vreme možemo da očekujemo od Dulsineje?

Novi model šešira i dizajn marama, koji je nadogradnja prethodnog, kako u samoj tehnici rada, tako i u vizuelnom rešenju. Ograničenja, zadata tehnikom ručnog oslikavanja svile, biće prevaziđena zahvaljujući specijalnoj vrsti digitalne štampe namenjenoj isključivo svili visokog kvaliteta. Ručni crtež, koji je polazna tačka, biće upotpunjen šarmantnom armaturom koja je, takođe, deo jedne kulture, ali više o tome uskoro.

Šta biste poručili budućim preduzetnicima?

Ako su na početku i imaju jasnu ideju u koju veruju, da krenu sa tim. Da ne čekaju idealne uslove, već da naprave najbolje što mogu sada. Ako su na sredini, podsetiću ih da je recept za istrajnost uživanje u procesu, a istrajnost je možda i najvažnija. Zato preporučujem fokus na proces, odnosno na način rada koji je u skladu a njihovim vrednostima i stilom života.

Dakle, prvo posvetiti pažnju tome kakav život žele da žive, a onda graditi posao koji se uklapa u taj životni stil. Usklađenost na svim nivoima je nešto što mene pokreće, a Dulsineju izdvaja.