Eden Origin:
Lavanda iz Čačka pretočena u liker snova

Ko stoji iza vašeg brenda i čime se tačno bavite?

Ana: Zovem se Ana Tomašević i dolazim iz Čačka, gde zajedno sa porodicom vodim malu proizvodnju lavande i proizvoda od lavande. Naš brend se zove Eden Origin i trenutno se najviše fokusiramo na naš prvi i glavni proizvod – liker od lavande. Iza brenda stojimo nas dvoje, moj brat Bojan i ja, zajedno sa našom porodicom. Sve je krenulo iz porodične priče i ideje da na jednom starom, zapuštenom imanju napravimo nešto lepo i korisno. Danas na tom imanju uzgajamo lavandu i radimo na razvoju i plasmanu autentičnih proizvoda.

Bojan: Ja sam Bojan Milenković, Anin brat, i zajedno smo pokrenuli Eden Origin pre otprilike tri i po do četiri godine. Naši primarni poslovi nisu imali veze sa poljoprivredom. Ja dolazim iz sveta startapa, a Ana iz nevladinog sektora. Ali ipak smo rešili da napravimo nešto što nas povezuje sa prirodom, sa zemljom i sa nečim što sami stvaramo.

Naš glavni proizvod je liker od lavande, sa posebnom i jedinstvenom pričom. Mnogo više od pića, naš liker je spoj aromaterapije, miksologije i zanatske proizvodnje. Lavandu sami uzgajamo, ručno je beremo i obrađujemo, i od nje pravimo liker koji je pozicioniran pre svega kao sastojak za koktele, ali i kao piće koje možete konzumirati samostalno. Sve radimo u malim serijama, ručno, od srca i sa idejom da izgradimo nešto drugačije.

Lavanda u srcu Šumadije nije baš uobičajena slika. Kako ste uopšte došli na ideju da zasadite lavandu u Čačku i kako je izgledao taj početak na zapuštenom imanju?

Bojan: Naša priča sa lavandom zapravo je krenula dosta spontano. Imali smo to jedno staro porodično imanje koje su naši roditelji kupili pre nekih dvadeset-trideset godina, ali ono je dugo bilo zapušteno. U nekom trenutku došli smo na ideju da bismo mogli da pokušamo nešto konkretno da zasadimo tamo i da se bavimo makar delimično poljoprivredom. Istraživali smo razne kulture, gledali šta bi moglo da uspeva u tom kraju, šta je isplativo, šta nije previše zahtevno, i lavanda se nekako pojavila kao idealno rešenje. Delovala nam je kao biljka koja je atraktivna, korisna, a nije suviše izazovna za održavanje. Naravno, sada znamo da to nije baš tako jednostavno, ali tada nam je delovalo dostižno.

Ana: Da, i zanimljivo je što je sve to zapravo dobilo vetar u leđa u doba korone. Tad su ljudi masovno obilazili Srbiju, jer nije bilo putovanja u inostranstvo, i svi su odjednom krenuli da se slikaju po lavandinim poljima na Fruškoj gori. Cela ta vizuelna atrakcija, ali i priča o čoveku kome su uništili lavandu gazeći mu zasad, sve je to došlo do nas i pokrenulo nas na razmišljanje. Ako tamo može da uspeva, zašto ne bismo probali i mi? Naravno, tada nismo znali koliko je lavanda zaista zahtevna, bukvalno smo je doživljavali kao tvrdoglavu biljku koja će rasti gde god. Brzo smo shvatili da nije baš tako. Ali, eto, ideja se rodila iz jedne kombinacije porodične potrebe da se to imanje oživi i tog nekog talasa popularnosti lavande koji je tada bio svuda. Danas, naravno, znamo mnogo više, ali ta početna naivnost nas je možda i pogurala da napravimo prvi korak.

Od polja lavande do likera je veliki korak. Kako se rodila ideja za prvi proizvod i zašto baš liker, a ne, recimo, eterična ulja ili kozmetika, po kojima je lavanda poznatija?

Ana: Iskreno, ni mi u početku nismo znali tačno šta ćemo praviti, samo smo znali da želimo da lavanda bude u korenu svega. Eterična ulja i kozmetika jesu prva asocijacija, ali upravo zato što su tako uobičajeni, mi smo hteli da idemo u suprotnom pravcu. Hteli smo da se diferenciramo i da lavandu postavimo u sasvim drugačiji kontekst. Tako sam jednog dana, kroz neko istraživanje, naišla na podatak da na Mediteranu postoji narodni recept za liker od lavande. Baš nas je zaintrigirao taj spoj biljke koja se tradicionalno koristi u aromaterapiji sa svetom hrane i pića i tako smo krenuli da eksperimentišemo.

Bojan: Da, i ako uzmete u obzir koliko se lavanda zapravo može koristiti na različite načine, izbor nije bio lak. Razmišljali smo svakako i o aromaterapiji i o klasičnoj destilaciji za ulja i hidrolate, ali ideja o likeru je imala tu neku dozu izazova i originalnosti koja nas je privukla. Počeli smo sa jako jednostavnom recepturom koja je više ličila na domaću varijantu, ništa profesionalno. Ali, to nas nije zadovoljilo. Krenuli smo da tražimo pomoć, našli smo tehnologe koji su nam pomogli da rafiniramo proizvodni proces, a zatim i miksologe koji su nam pomogli da osmislimo kako se liker uklapa u svet koktela. Tako je liker postao naš glavni fokus, jer smo nekako ulaskom u proizvodni proces otkrivali sve više i više što nas je intrigiralo.

Pokretanje biznisa od nule nosi brojne izazove. Sa kakvim ste se sve preprekama susretali: od uzgoja same biljke i borbe sa sušom, do razvoja recepture i problema sa pronalaženjem ambalaže?

Bojan: Izazovi su nas pratili bukvalno od prvog dana. Prvo, kad smo zasadili lavandu, nismo znali ništa o tome. Apsolutno ništa. Zemljište, zalivanje, korov, sve smo učili usput, uglavnom kroz greške i razgovore s drugim uzgajivačima. Lavanda deluje kao biljka koja je tvrdoglava i raste sama gde god je posadite, ali realnost je malo drugačija. Ona jeste otporna, ali samo kad je već ojačala. Prve dve godine smo doslovno ručno čupkali travu oko svake sadnice – puta 2.500 – jer smo toliko zasadili. Ako je ne pazite, trava je uguši. A onda dođe leto i, naravno, suša. Zalivali smo noću cisternom jer je danju bilo pretoplo, a nismo tada imali mogućnost navodnjavanja iz sistema. Jedan deo zasada nam se čak osušio, pa smo morali iznova da sadimo. Sve to smo radili bez mehanizacije, samo porodično, deset prstiju i tvrdoglavost.

Ana: A onda kad lavanda napokon poraste, javilo se pitanje: Šta sada s njom? Kako preraditi, kako spakovati, kako uopšte osmisliti proizvod? Receptura za liker nije nam došla iz prve. Testirali smo, menjali, učili kroz pokušaje i uz pomoć tehnologinje hrane i miksološke ekipe iz Beograda. I taman kad smo stigli do nečega što nam se dopada, došla je nova barijera u vidu poteškoća oko ambalaže.

Bojan: Da, flaše. Ambalažu koju smo u početku koristili uvozila je jedna firma iz Ukrajine. I taman kad smo napravili etiketu koja joj savršeno pristaje, desio se rat. Flaša više nema. Bukvalno nestane s tržišta. I sad, zamislite, tek krećete sa plasmanom, imate etiketu, vizualni identitet, a nemate u šta da sipate i otpremite. Promenimo mi, naravno, flašu, ali ljudi odmah pitaju: „A koja je razlika između stare i nove?“

Da li ste tokom razvoja brenda imali podršku kroz neke programe ili inicijative za preduzetnike?

Ana: U toku našeg razvoja podržani smo i kroz inicijativu „Odvažna“ za ekonomsko osnaživanje žena Fondacije Ane i Vlade Divca. Ovo nam je mnogo značilo jer smo dobili priliku da ubrzamo procese kupovinom neophodne opreme, kao i većim sredstvima za promociju i razvoj distributivne mreže. Htela bih da ohrabrim sve preduzetnice da apliciraju na slične konkurse koji mnogo doprinose razvoju preduzetničkih kapaciteta.

Vaš liker ste pozicionirali kao idealan sastojak za koktele, što ga izdvaja na tržištu. Kako ste došli do te odluke i na koji način vam je saradnja sa barmenima i miksolozima pomogla da se probijete?

Bojan: Ta ideja da liker ne bude samo za samostalnu konzumaciju, nego da ga pozicioniramo kao koktel sastojak, zapravo se rodila kroz razgovor s ljudima iz miksološke scene. Naši prvi kontakti sa barmenima i miksolozima iz Beograda, posebno kroz udruženje Bartenders 710, otvorili su nam oči. Jedan od osnivača, Vladimir Simić, odmah je prepoznao potencijal proizvoda i uključio se sa svojom ekipom u razvoj receptura za koktele. Tu se desio klik. Oni su razmišljali o tome kako liker može da „radi“ u piću, kako se ponaša kad ga pomešaš sa tonikom, sa citrusima, sa drugim baznim alkoholima… I to je bilo ono što nam je dalo vetar u leđa da ga od starta komuniciramo kao koktel bazu, a ne kao klasičan liker.

Ana: Da, jer kod nas su likeri uglavnom nešto što se pije samo. Recimo, višnjevača, orahovača, malina… Sve nešto što stoji u vitrini i čeka slavu. Mi smo želeli da napravimo iskorak i da prikažemo lavandu kao savremenu, urbanu notu u piću. I upravo saradnja sa miksolozima je bila ključna da to uradimo pametno. Njihovo znanje nam je pomoglo da napravimo recepturu koja nije samo aromatična, već i funkcionalna u koktelu, gde bi imala postojanost, ne bi se gubila u mešavini, ali ni dominirala.

Bojan: Uz to, njihova podrška je značila i vidljivost i omogućila nam je ulazak u neke od beogradskih barova, kao što su Kultura Bar, Druid, Josephina, Noble roots, Sudar BBar, April, Pinecone bar, Preko puta proleća, Thyme, Rakia bar… Ima nas i brojnim novosadskim barovi, među kojima je i Petrus. To su mesta gde se kokteli zapravo prave, ne samo toče. Kad takvi ljudi stave naš liker u svoj signature koktel, to je validacija koju ne možeš kupiti. I ono što je još zanimljivo: mesta koja su osmislila svoj koktel sa našim likerom, imaju i najveću potrošnju. Jer se ne sipa tek tako, već se koristi, pije, živi u baru.

Oboje imate i svoje primarne poslove koji nisu direktno vezani za poljoprivredu i proizvodnju pića. Kako uspevate da balansirate između svojih karijera i vođenja jednog ovakvog biznisa?

Ana: Ovaj biznis je nastao iz strasti i porodične priče, ali realnost je da ni Bojan ni ja nismo mogli samo da uskočimo u njega i živimo od toga tek tako. Ja radim u nevladinom sektoru, Bojan u startap ekosistemu, i oboje imamo pune radne nedelje. Lavandu uzgajamo, liker proizvodimo, sve plasiramo, ali sve to ide uporedo sa našim svakodnevnim obavezama. To znači da dosta toga žongliramo. Rad po ceo dan, pa uveče dizajniranje etiketa, pakovanje, dostave… Vikendi su nam često radni, sezona lavande nas potpuno izbaci iz svakodnevne rutine.

Bojan: Da, i to nije samo vremenski naporno već i mentalno zahtevno. Ovo nije ni malo pasivan posao. Svaki korak zahteva aktivnu pažnju: Ako je suša, mora se zalivati. Ako stiže festival, moramo organizovati prisustvo. Ako ide nova serija flaša, moraju se proveriti količine, etikete, rokove, akcize… A paralelno stižu mejlovi s posla koji morate da završite do kraja dana. Tako da balans zapravo ne postoji u nekom klasičnom smislu, mi to više guramo jedno pored drugog, kao dva paralelna života.

Ana: I to je u redu za sad, jer nas ovaj posao ispunjava na drugačiji način. Nismo ušli u ovo da bismo pobegli od svojih karijera, nego da bismo stvorili nešto naše, što je autentično i opipljivo. Ali, naravno, to ima svoju cenu. Umor se taloži, a fokus zna da se razvuče. Ali, svaki put kad neko proba naš liker i kaže „wow“, to nam vrati energiju.

Od recepture do dizajna etikete, mnogo toga ste radili sami. Opišite nam malo taj kreativni proces i koliko je trajao put od inicijalne ideje do finalnog proizvoda u boci?

Ana: Ceo proces, od trenutka kada smo krenuli da testiramo prvu recepturu pa do finalnog proizvoda u boci, trajao je oko dve godine. U početku smo radili baš domaće varijante, gde smo bukvalno isprobavali sačuvane narodne recepte za liker od lavande. Pravili smo kod kuće, u tegli, sa medom, sa šećerom, sa različitim alkoholima… Samo da vidimo u kom pravcu to može da ide. Paralelno s tim, počeli smo da razmišljamo kako bi proizvod trebalo da izgleda, ne samo u smislu ukusa već i vizuelne prezentacije.

Bojan: U tom trenutku smo već bili u kontaktu sa ljudima iz miksološke zajednice – udruženjem Bartenders 710. Oni su probali te naše prve varijante i odmah su nam dali gomilu korisnih komentara. U jednom trenutku su rekli: „Hajde da mi vama pomognemo da napravite pravi proizvod.“ I tu smo krenuli ozbiljno, angažovali smo tehnološkinju hrane koja nam je pomogla da definišemo finalnu recepturu, a sa druge strane smo uz pomoć miksološke ekipe razvijali koktele na bazi tog likera. Imali smo dug proces testiranja gde smo menjali sve: jačinu alkohola, tip zaslađivača, količinu lavande, da bismo pronašli najbolji balans.

Ana: Paralelno s tim smo radili i na vizuelnom identitetu. Etiketu smo osmislili sami, gde ke Bojan dizajnirao, a ja sam testirala varijante. Hteli smo da ima tu notu jednostavnosti, ali i da bude upečatljiva. U početku smo koristili te flaše iz Ukrajine, koje su nam je savršeno odgovarale, ali onda je došao rat i morali smo da menjamo dizajn etikete i da prilagođavamo sve iznova.

Društvene mreže su odigrale ključnu ulogu u vašem razvoju, čak i pre nego što je proizvod bio potpuno definisan. Kakva je bila vaša strategija i kako ste gradili zajednicu oko brenda?

Ana: Instagram nam je bukvalno bio prva linija komunikacije sa svetom, čak i pre nego što je postojala gotova flaša. Imali smo lavandu, imanje i ideju, i to smo počeli da delimo. Hteli smo da ljudi prate ne samo proizvod, već i čitav proces, da bi videli kako to izgleda kad neko baš sada pokušava da napravi nešto svoje, od nule. Bez filtera. Objavljivali smo slike sa imanja, iznošenje sadnica, ručno čupanje korova, eksperimente sa likerskim varijantama… Sve je bilo vrlo transparentno i sirovo, i mislim da je baš to privuklo ljude.

Bojan: Nismo imali formalnu strategiju u klasičnom smislu. Više smo intuitivno osećali da ljudi cene priču isto toliko kao i sam proizvod. Zato smo uložili napor da napravimo zajednicu ljudi koji će nas zapamtiti po tome što su bili tu kad smo počinjali. I stvarno se to desilo. Još pre nego što smo uopšte imali etiketu, ljudi su počeli da nam pišu, da se interesuju i da pitaju kad će moći da probaju.

Ana: I to nam je zapravo i dalo potvrdu da vredi da guramo dalje. Prvu seriju smo prodali praktično pre nego što je bila gotova. Ljudi su naručivali „na poverenje“, jer su pratili naš rad mesecima i jedva su čekali da probaju rezultat. Instagram nam je bio i fokus grupa i marketing kanal i psihološka podrška. Kad uveče pakujemo boce do ponoći, pa okačimo storije i neko napiše: „Bravo, ljudi, svaka čast“, to nam znači više nego što mogu da opišem.

Nakon uspeha sa likerom, kakvi su vam dalji planovi? Da li razmišljate o novim proizvodima, širenju na nova tržišta i organizaciji događaja na samom imanju?

Bojan: Apsolutno. Liker nam je bio prvi korak, ali nikako ne i poslednji. Imamo veliki plan da širimo asortiman i da napravimo pravu malu Eden liniju proizvoda od lavande, ali sve u našem fazonu kao i do sada. Trenutno radimo na razvoju sirupa od lavande koji će biti bezalkoholni, ali s punim ukusom i aromom, namenjeni i koktelima i kafama, pa čak i za kolače. Osim toga, u planu je i jedan lagani, niskoalkoholni penušavi napitak koji je nešto između vina i radlera, ali sa karakterom.

Ana: Da, i ono što nas trenutno baš raduje jeste ideja o mlečnom likeru. Ideja je da to bude nešto kao lavandasti Baileys, kremasto, aromatično, idealno za zimske dane. To su sad sve u fazi testiranja, ali ne radimo to samo zato što „treba širiti ponudu“, već zato što nas lično to uzbuđuje. Ako mi ne bismo pili te proizvode, nećemo ih ni praviti.

Bojan: Što se tržišta tiče, već smo prisutni u Hrvatskoj, u jednom baru u Zagrebu koji koristi naš liker u koktelima, to nam je prvi iskorak van Srbije. Planiramo da u narednom periodu otvorimo još jedno tržište, najverovatnije u regionu, jer za sad sve radimo bez distributera, a logistika je ozbiljan zalogaj. Nećemo ići široko dok ne budemo mogli to da ispratimo kvalitetno.

Ana: A što se imanja tiče, i za to imamo planove. Imamo ogromnu želju da otvorimo imanje za piknike, team building događaje, možda čak i mini-festivale sa koktelima, muzikom i lavandom u glavnoj ulozi. Prostor je savršen. Prirodan, miran, autentičan. Već smo imali par događaja, kao što je snimanje umetničkih videa i radionica, i reakcije su bile sjajne. Jednog dana bismo voleli da napravimo pravu malu eden oazu koja bi bila mesto gde ljudi mogu da dođu, upoznaju lavandu, probaju proizvode, uživaju i ponesu sa sobom deo tog iskustva.

Za kraj, koju biste poruku ili savet uputili svima onima koji razmišljaju da pokrenu sopstveni biznis, posebno u jednoj ovako zahtevnoj niši?

Ana: Prvo što bih rekla je nemojte da se zanosite romantikom. Pokretanje sopstvenog biznisa, pogotovo u nekoj „lepoj“ niši kao što je lavanda, zvuči bajkovito, ali realnost je dosta drugačija. To su dani pod suncem, fizički rad, neizvesnost, papirologija, beskrajna testiranja, razočaranja i usponi koji traju pet minuta pre nego što naiđe novi problem. Ali, ako vam srce zaista ide ka tome, onda vredi. Samo treba da znate da to neće biti lagano, niti brzo i da mnoge stvari koje možda pretpostavljate neće biti takve.

Bojan: Moj savet bi bio: Počnite sa onim što imate, ne čekajte savršen trenutak. Mi nismo imali ni poljoprivredno znanje, ni kapital, ni tim. Imali smo zapušteno imanje, internet, i mnogo tvrdoglavosti. Krenuli smo s lavandom, ne znajući ni da li će da preživi. Pravili smo prve verzije likera u teglama, slali ih prijateljima na testiranje, dizajnirali etikete u 23 časova. I dan-danas funkcionišemo tako. Korak po korak, greška po greška, ali svaka nas nauči nečemu. Na kraju dana, važno je da to što pravite govori nešto o vama. Da ima dušu. Jer ljudi prepoznaju iskrenost i kad je u flaši, i kad je na etiketi, i kad je u poruci koju šaljete. Ako uspete da to zadržite, imaćete brend koji traje duže od jedne sezone.