Fanfare:
Izrada savremenih scenografija epskih razmera

Kako je došlo do toga da se bavite izradom scenografskih elemenata?

Aleksandar Nikolić: Sve je počelo još osamdesetih godina, kada sam ručno skicirao i sekao nalepnice, bez katera. Lepio sam ih po automobilima i video da imam afiniteta ka tome. Tih godina imao sam i malu umetničku galeriju, tako da je umetnost prisutna u mom životu već dugo.

Radio sam, što bi se današnjim žargonom reklo, kao frilenser. Bavio sam se dizajnom. Na primer, ja sam kreirao Mobtelov logo, onaj sa ptičicama. Radio sam i za Boni kompaniju, dizajniravši njihovu ambalažu i logo.

Međutim, svako malo bih, u poslu, dobio upit za štampu balona. Ubrzo sam shvatio da to niko kod nas ne radi. Potražio sam i u okruženju – u celoj bivšoj Jugoslaviji – ali štampe na balonima nije bilo. Pomislio sam da to vredi istražiti: kako funkcioniše, ko proizvodi mašine, kakve su cene. Bila je to 1993-94. godina, kad sam počeo da kujem planove oko mašine za štampanje na balonima.

Par godina kasnije mi je pošlo za rukom da uvezem dotičnu mašinu iz Italije i okrenuo sam se u potpunosti ka tome, otvorivši firmu Fanfare. Bili smo prvi koji su imali mašinu za balone na raspolaganju u bivšoj Jugoslaviji, što znači da smo, u stvari, pokrenuli tu industriju ovde. Vremenom, kako smo bili sve više i više angažovani, tako se i tim širio.

Paralelno sa tim, pravili smo i razne projekte vezane za scenografske instalacije. Malo po malo, ćerku Minu sam polako uvodio u taj svet. Iako je njena majka želela da ona postane doktor nauka, umetnost je, ipak, prevagnula i Mina je sledila mene. Naposletku, pridružila mi se u firmi i povela nas u jednom novom pravcu.

U kom pravcu ste usmerili Fanfare, Mina?

Mina Nikolić: Ja sam posle završenog dizajna interaktivnih medija došla u firmu sa idejom da malo izađemo iz okvira balona, jer su oni već postali uobičajeni na tržištu. Želeli smo da uđemo u scenografiju, jer je to nedostaje na tržištu. Počeli smo da radimo sa festivalima i ljudima iz sveta zabave na višem nivou. Vrlo brzo se pokazalo da postoji prostor za saradnju, i to velikih razmera.

Vredi napomenuti da nam je u svemu tome pomogla biznis trenerka, koja je ispitivala mog oca i pomagala nam da napravimo biznis plan za dalje. Baloni su već saturirali tržište i bilo je pitanje šta dalje. Tada je tata rekao da je oduvek hteo da “napravi kuću naopačke”. To je bila njegova ideja vodilja. I krenuli smo da razrađujemo tu ideju – jurili smo sve da se ta „kuća naopako“ napravi. U tom trenutku smo zaista imali jasno definisan biznis plan i put rasta.

Kako ste pronalazili kadar i gradili tim?

Aleksandar Nikolić: Polovina tima je već bila tu, ali morali smo da dovedemo stručniju ekipu koja može da isprati projekte. To su vrlo zahtevni poslovi: noćne smene, rad na terenu, često po ekstremnim temperaturama. Vremenom se vidi ko može da izdrži taj tempo, a ko ne. Tako da smo menjali tim dok nismo našli ljude sposobne da iznesu posao.

Važno je naglasiti da, i kad nađemo nekoga ko ima te veštine, ta osoba mora da bude pozitivna. Ako je neko negativan, gubi se energija i pucaju šavovi u ekipi. Nema koristi od znanja ako nema kompatibilnosti.

Mina Nikolić: Tako je. Nama je manje važno iskustvo te osobe. Bitnije je da voli ovo što radimo. Ko voli, brzo nauči. Gotovo svaki put na projektu radimo nešto prvi put, za šta ne postoji uputstvo. Zato tražimo ljude koji su spremni na stres, jer on ide ruku pod ruku s ovim poslom.

Na kraju, kada završimo projekat i vidimo rezultat, često zaplačemo od sreće koliko je prelepo. I zaista radimo kao porodica. Znam da zvuči kao floskula, ali ekipa nam je homogena, uklopili smo se i sve funkcioniše. Vrlo brzo se vidi ko može da se uklopi, a ko ne. Oni kojima ne odgovara, sami odu – i to je u redu.

Takođe, pored mene, imamo još dve dame u timu, i zajedno brišemo taj stereotip da žene ne mogu da rade „muške“ poslove. Mi vozimo i kamion sa korpom, radimo na terenu, kao i svi.

Aleksandar Nikolić: A mi muškarci ulazimo u tzv. „ženske“ poslove, pa lepimo papiriće ili farbamo zidove. Kod nas svi rade sve. Ako nešto zapne, svi skačemo da pomognemo, bez obzira na to da li je „muški“ ili „ženski“ posao.

Mina Nikolić: Naša vrata su otvorena svima. Studenti mogu doći u Fanfare na praksu i nauče posao iz prve ruke. Čak i ako bi samo da se raspitaju, kafica ih čeka.

Kako ste pronalazili prve klijente?

Aleksandar Nikolić: Mi smo već imali određene reference. Ranijih godina pravili smo velike instalacije – na primer, ogroman avion od pet metara, ili smo za jedan festival kitili celu ulicu. To nam je poslužilo kao dokaz da možemo da realizujemo velike projekte i da imamo na šta da se oslonimo. Nismo imali baš pravu festivalsku scenografiju u tom trenutku, ali imali smo značajne radove i to je bio početak.

Mina Nikolić: Najveća prekretnica desila se 2023. godine, kada je došao jedan meksički festival, koji se nadovezuje Burning Man-a. Oni nisu znali kome da se obrate na ovom tržištu, pa ih moj prijatelji, koji se bavi produkcijom, uputio na nas, da im napravimo instalacije visoke osam do deset metara. I to smo učinili u veoma kratkom roku – mesec-dva.

Posebno je bilo izazovno što je ceo festival bio zasnovan na eko materijalima, pa sve što smo pravili moralo je da bude izrađeno od kartona. To je bilo pravo vatreno krštenje za nas. Taj festival nam je otvorio vrata i ka drugim klijentima.

Aleksandar Nikolić: Realizacija je bila tog projekta je bila prošle godine i, kao što reče Mina, trajala je par meseci. U međuvremenu, počeli smo da radimo i scenografije u Srbiji, sarađujući sa tržnim centrima za novogodišnje i druge praznike i prilike.

Mina Nikolić: Sve u svemu, nismo imali neku razrađenu strategiju za akviziciju klijenata. Jednostavno, išli smo preko ljudi koje znamo. Jurili smo kontakte, nudili im ideje i gledali da li im je to interesantno.

Danas je situacija drugačija – klijenti već sami dolaze kod nas. Uglavnom nas zovu oni koji imaju neku “ludu ideju”, jer znaju da smo mi ti koliko možemo da otelotvorimo.

Kako ste krenuli da sarađujete sa inostranim klijentima?

Aleksandar Nikolić: U periodu kada je domaće tržište bilo klimavo – manje festivala i događaja – okrenuli smo se regionu. Radili smo sa firmama iz Hrvatske, pa i sa jednom bugarskom firmom.

Mina Nikolić: Do tih saradnji smo dolazili tako što bismo slali upite na mejl. Gotovo da smo već bili spremni da dignemo ruke, kad nam stigao mejl od hrvatske firme, koja je bila zainteresovano da radi sa nama. Tražili su tri brodska kontejnera od šest metara i jednog astronauta od 13 metara visine. To je bio zahtevan posao.

Naša firma generalno tako i funkcioniše – dugo je zatišje, a onda dođe projekat koji nas potpuno okupira, pa širimo tim, ne spavamo, ne jedemo, samo radimo i varimo konstrukcije.

Aleksandar Nikolić: Sva sreća, pa imamo čitavu paletu zanata na jednom mestu – od tehničkih crteža, statike, pa do metala, drveta, stakla, plastike. Sve što projekat zahteva, mi možemo da obradimo i završimo.

Mina Nikolić: Pritom, neretko radimo i dizajn za klijente. Dešava se da dođu bez ideje, samo znaju da žele nešto veliko. Tada im mi šaljemo idejna rešenja, crtamo sve i vodimo ceo proces. Dakle, i deo koji bi inače radila marketinška agencija, mi završavamo za njih.

Pored astronauta od 13 metara, kakve još neobične stvari ste pravili?

Mina Nikolić: Rekla bih čitavo to iskustvo sa gorepomenutim meksičkim festivalom. Čak mi je ono bilo luđe od astronauta. Kod astronauta smo već bili organizovani i sve je teklo kako treba. A tamo smo pravili, na primer, ogromno zmajevo jaje od četiri metra, roze boje, sa krilima i jednim ogromnim okom napred.

Aleksandar Nikolić: I sve je bilo puno LED rasvete, programirane da menja svetlo u ritmu. Pravili smo i vile od deset metara, sa tri lasera u sebi. Sve je bilo golemo i osvetljeno, a postavljanje i skidanje morali smo da odradimo u roku od 24 sata. To nam je izgledalo kao vojna vežba, kao da postavljamo ponton za prevoz vojnih vozila, pa ga odmah uklanjamo.

Mina Nikolić: Uz to, sve je bilo od kartona, na otvorenom, na moru, gde u svakom trenutku može da padne kiša. Sećam se da smo u šumi krili krilo od vile i prekrivali ga ceradom da ga spasimo od nevremena. Bio je to projekat pun adrenalina.

Dakle, rado se prihvatate rada na scenografijama gigantskih razmera?

Mina Nikolić: Apsolutno. Često nam kažu da naše skulpture liče na one sa Burning Mana, i iskreno, volela bih da jednog dana radimo baš tamo, ili na Tomorrowlandu, kao i na jednom italijanskom festivalu lutaka. To su manifestacije kojima težimo i mislim da možemo da iznesemo takve projekte.

Aleksandar Nikolić: Mi nemamo ograničenja u smislu straha. Ako nam neko kaže da napravimo nešto od 50 ili 100 metara, mi to shvatamo kao izazov. Samo treba osmisliti kako da se to uradi. Ako treba da se transportuje, montira na terenu, nema problema.

Mina Nikolić: Recimo, već imamo zahtev da napravimo piratski brod od 20 metara, koji će služiti kao DJ bina za sledeću godinu.

Aleksandar Nikolić: I to na lokaciji gde vetar duva brzinom od 200 km/h. Znači, moramo sve da obezbedimo tako da brod ne sme da se pomeri ni pedalj.

Da li ste imali prilike da se okušate u svetu filma, serija ili pozorišta?

Aleksandar Nikolić: Nismo, nažalost. To je zatvoreno tržište. Nismo uspeli da se probijemo ili, možda, jednostavno nismo pokucali na prava vrata. Slali smo ponude, ali konkurencija ima impozantne resurse i kontakte, kojima mi ne možemo da pariramo.

Međutim, i te kako smo aktivni na festivalima i otvorenim događajima. Radili smo i za korporativne evente, restorane, hotele, tržne centre.

Da li planirate da proširite poslovanje?

Mina Nikolić: Da, plan da je da se bavimo rentom scenografije. Domaće tržište je idealno za testiranje tako nečeg. Recimo, Halloween uskoro sledi, pa Nova godina, te Uskrs, a pripreme su uveliko u toku. Za Halloween pravimo lobanju koja će, verujem, biti popularna, dok za Novu godinu izrađujemo elemente: lizalice, Krcko Oraščiće, itd; i sve to ćemo skladištiti.

Druga stvar je što ljudima često nije praktično da zadrže ogromne skulpture koje im napravimo. Njima je mnogo lakše i jeftinije da ih vrate kod nas. Tako da se nadam da će renta doneti više posla, ne samo kroz događaje, već i kroz muzičke spotove, pa možda i filmsku industriju, što nam je neostvarena želja da se tamo probijemo.