Flame Furniture:
Ručno pravljeni nameštaj vrhunskog kvaliteta

Zdravo, Ivane, ispričajte nam čime se bavite i kako je tekao put od ideje do realizacije?

Zdravo, ja sam vlasnik firme za proizvodnju nameštaja Flame Furniture. Ideja se u mojoj glavi krčkala duže vreme, iako me formalno obrazovanje nije vodilo u ovom pravcu. Naime, završio sam srednju dizajnersku, a potom diplomirao na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja.

Kada je pre 10-ak godina došao trenutak da opremim svoj prvi stan, nisam uspeo da pronađem nameštaj kakav sam želeo, pa sam rešio da ga napravim sam. Sve je počelo od jednog dela šanka, zatim su usledili klub stočić, sto, a ostalo je, kako kažu, istorija. (smeh)

Iako nisam imao stručno znanje iz ove oblasti, velike želje i ideje nisu izostale. Amaterski sam ih solidno prenosio na papir. Imao sam sreću da su u mom okruženju bili ljudi koji su posedovali široka znanja iz ove oblasti, a koji su bili spremni da ga podele i udruže sa ostalima. Okupio sam ih, prepoznali su moju ideju i vrlo brzo je taj zajednički spoj dao sjajne rezultate.

Nakon pola godine rada i eksperimentisanja rešili smo da napravimo brend, što se i desilo. Napravili smo logo, sajt i ostale neophodnosti, a zatim izašli na Sajam nameštaja. Ovo o čemu govorim je prethodnik Flame-a. Tu firmu smo nakon nekog vremena prodali, što nam je dalo dobru potporu da pokrenemo ovo čime se bavimo danas. Stekli smo dosta iskustva o biznisu, marketingu, izradi, pa se stvaranje Flame-a odvijalo dosta brže.

Kako ste plasirali prve proizvode i da li ste učestvovali na nekim sajmovima?

Kako to obično biva, prvi kupci su vam uvek prijatelji. Zatim smo počeli da se pojavljujemo na sajmovima – najpre u Srbiji, a potom i u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Crnoj Gori. Osvajali smo razne nagrade. Na nekima smo bili prvi izbor publike, na drugima smo dobijali nagrade za najbolji šou i slično.

Jedan od razloga zašto volim da izađem na sajam je taj što mogu da osetim čovekovu energiju. U pogledu vidim da mu se proizvod sviđa ili ne, koliko uživa i kako mu se dopada izvedba i kombinacija materijala.

Kakvi se sve komadi nameštaja mogu pronaći u Flame ponudi?

Jednom rečju – svi. Nismo želeli da se ograničimo ni po pitanju namene, ni po pitanju materijala, iako mnogi misle da izrađujemo samo nameštaj od drveta, situacija je suprotna.

Drvo jeste najplemeniji materijal, ali daleko od toga da je jedini. Imamo radionice za drvo, metal, staklo, beton, epoksidnu smolu, kao i kompozitne materijale, tako da je dijapazon veoma širok.

Ukoliko je projekat takav, koristimo i pločaste materijale, mada je to veoma redak slučaj. Ipak, treba reći su oni neizbežan deo kuhinja, na primer. Čak je preporuka da korpus bude izrađen od njih, pa se na tu strukturu dodaju frontovi i ostali delovi po želji. Što se korpusa tiče, opet zavisi od toga da li je komad koji izrađujemo namenjen za enterijer ili eksterijer, pa naspram toga prilagođavamo materijale.

Rekli ste da koristite najrazličitije materijale poput betona i epoksidne smole, koji su manje varijabilni u odnosu na drvo. Koliku prepreku vam predstavlja dolazak do kvalitetnog, suvog drveta koje ispunjava vaše zahteve?

Od skoro smo započeli saradnju sa javnim preduzećem „Vojvodina šume“ od kojih kupujemo drveće sa FSC sertifikatom, što je jako bitno. Dakle, to drveće potiče iz obnovljivih područja, živelo je dovoljno dugo da može da se poseče i potvrđenog je kvaliteta.

Seču i sušenje za sada radimo uslužno, jer nemamo te kapacitete. Sušenje, u zavisnosti od debljine i vrste drveta traje i do nekoliko godina. Tako da uvek moramo biti proračunati i spremni za ono što nam sledi.

Ako izuzmemo ovu saradnju koju smo nedavno započeli, teško je doći do kvalitetnog drveta, a COVID i inflacija su doneli dodatne probleme, tj. veliki porast cene sirovine.

Da li u Srbiji možete pronaći sve neophodne sirovine ili je uvoz iz inostranstva neophodan?

Mi lično ne radimo uvoz, ali otkupljujemo od onih koji se time bave. Ono što nabavljamo na taj način je egzotika, na primer, afričko drveće, koje je veoma zastupljeno u našem radu. Ostale materijale nabavljamo u našoj zemlji.

Kako stičete znanja za rad na silnim materijalima?

Kada se zainteresujem za nešto, na primer, beton, počnem sa istraživanjem. Potražim ko se kod nas bavi time i kontaktiram ga. Tako sam došao do dečka koji je pravio lampe od pomenutog materijala. Pozvao sam ga na razgovor i ovo je već peta godina otkako je u našem timu.

Ovo je samo jedan od načina, ali učenje i eksperimentisanje mora biti konstantno. Za obradu odrađenih materijala imamo saradnike, ali sve kapacitete koje nam pružaju naše radionice koristimo maksimalno za usavršavanje i isprobavanje. Pre toga se informišemo, gledamo kako rade inostrane kolege i, naravno, grešimo. To je najteži, ali najbolji način učenja.

Dizajn vašeg nameštaja je nesvakidašnji. Kako ste se odlučili da pravite baš ovakve komade?

Mislim da je to do čoveka. Ja sam čovek koji voli izazove i prihvatam da radim ono što drugi neće. Mnogi ovakve komade smatraju neprofitabilnim zato što sama izrada zahteva dosta vremena, a greške se skupo plaćaju, što je, u principu, tačno. Ipak, mislim da nema boljeg načina za učenje od izazova, u suprotnom ostaješ na istom nivou i nema napretka.

Nastavićemo da radimo jedinstvene komade, a ono što bih voleo je da ljudi kod nas shvate realnu vrednost. Cena je jedan od faktora koji se na ovim prostorima teže prihvata, pa se ređe opredeljuju za takav vid rada.

Sa druge strane, to znači da imate jedinstvenu prodajnu poziciju, jer ste među retkima koji mogu da uobliče tuđe snove. Ko vas vaši klijenti?

Upravo tako. Visoko smo pozicionirani, bar što se tiče domaće scene i arhitekata. Imamo naš dizajn, ali smo i „custom made“ proizvodnja. To znači da radimo po projektima drugih arhitekata, odnosno dizajnerskih kuća ili samih klijenta.

Pre svega, to su klijenti koji žele originalne, nesvakidašnje komade. To dalje znači da proizvodnja iziskuje više truda i vremena, jer nije serijska, što sa sobom povlači cenu. Mada, neretko se desi da ljudi koji kupuju “štancovan” nameštaj požele da imaju neki naš komad. Na primer, sofu, trpezarijski ili klub sto… Najčešće je to komad za prostoriju gde najviše vremena provode sa svojom porodicom i prijateljima.

Voleo bih da pomenem jednu veoma važnu stvar. Ovde nije reč samo o meni. Ljudi koji dolaze da rade kod nas imaju neverovatnu energiju. Svaki čovek koji je radio u firmi za ovih sedam godina voli i iskreno uživa u tome što radi. Rado prihvataju izazove, čak i kada ne znaju šta ih tačno čeka. U takvoj atmosferi je predivno raditi.

Koliko je teško pronaći takve ljude?

Sve je teže i teže. Veliki broj majstora je otišao u inostranstvo, pogotovo ljudi koji rade sa metalom. To tržište je ogromno, a potražnja raste iz dana u dan. Moram priznati, u par navrata je bilo upitno prihvatanje određenih narudžbina baš zbog nedostatka adekvatne radne snage i mogućnosti izvedbe.

Imali smo pokušaje i sa inostranim radnicima. Spremni smo da obučavamo ljude bez iskustva. Oni su, u stvari, ti koji se zadržavaju najduže, ali i do njih je, nažalost, teško doći.

Njihovo je da dođu, a vaše je da ih “zarazite”. (smeh)

Upravo tako, ali to je lakši deo posla. Onog trenutka kada se projekat završi, kada možeš da ga sagledaš u celini, ispuni te neopisiva sreća. Imam dosta prijatelja koji se bave najrazličitijim poslovima, kao što je IT sektor. Oni, takođe, imaju projekte na kojima rade, ali opipljive stvari i shvatanje da si ti to stvorio rukama su potpuno druga dimenzija.

Koliko zaposlenih trenutno broji vaša firma?

Naš tim nije veliki. Jezgro čini nas osmoro. Pored toga, imamo firmu u Požegi koja predstavlja jednog od podizvođača. Naime, momak koji je radio kod nas nekoliko godina zajedno sa ocem je otvorio radionicu i sada sarađujemo. U stvari, imamo više saradnji takvog tipa. Ipak, glavnicu čine ljudi koji se nalaze ovde. Glavne probleme i izazove custom proizvodnje rešavamo mi, a serijski deo možemo da delegiramo saradnicima.

Koji procenat čini proizvodnja nameštaja po meri u odnosu na serijsku i u čemu više uživate?

U velikoj meri. Mogu slobodno reći oko 80% je izvedba po meri, a samo 20% je proizvodnja serijskog tipa. Kada uzastopno imamo par većih projekata, na primer, kafić, restoran ili neki zahtevan stan, poželimo da radimo seriju, da se psihički odmorimo, jer serija ne zahteva ni približno koncentracije u samom radu. No, u globalu, više volimo custom proizvodnju.

U kojoj meri vam dolaze klijenti sa svojim projektima, a koliko često sve prepuste vama?

Pola-pola. Oni koji nam prepuste sve su naši stari klijenti. Znaju kako radimo, imaju potpuno poverenje i sigurni su da će biti zadovoljni finalnim proizvodom. Sa druge strane, nije lako u potpunosti prepustiti nekom da kreira prostor gde ćeš na kraju ti živeti ili raditi.

Koje su najveće prepreke sa kojima se suočavate pri radu?

Skoro svaki projekat je moguće sprovesti u delo, ali srazmerno sa tim koliko je kompleksan raste i cena. Tu nailazimo na velike probleme sa arhitektama. Često se vode rasprave oko toga da li je nešto moguće izvesti i zbog čega nije. U stvari, retko šta je nemoguće, ali novac mora ispratiti tu izvedbu, trud, sirovinu i utrošeno vreme. Nedostatak prakse u toj oblasti je ključan. Imaju mnogo teorijskog znanja, a malo praktičnog. Cena je faktor koji često ne uzimu u obzir na način na koji bi trebalo.

Na kojim javno dostupnim mestima se mogu videti vaši radovi?

Svi projekti su dostupni na sajtu, a ukoliko neko želi lično da poseti lokacije, tu su, recimo, kafeterija Java na Banovom Brdu, Papa’s Terasa, restoran Pinot, Kyoto bar… Ovo su samo neke od lokacija koje se nalaze u Beogradu.

Pored toga, sarađivali smo sa kafićem Bistro de Balzac iz Lazarevca, kao i sa inostranstvom. Opremali smo ekskluzivnije stanove u Beču, u Ravensburgu smo izrađivali nameštaj za butik i vinoteku.

Kako su ljudi iz inostranstva došli do vas ili pak vi do njih?

Na najrazličitije načine. Neki od njih su naši ljudi koji žive tamo, neki su dobili preporuku od prijatelja, dok su nas neki pronašli na sajmovima.

Saradnja u Ravensburgu je bila sa poznanicima. Do stanova u Beču smo došli tako što je arhitekta tražio nešto specifično. Poslali smo ponudu, a kada se uverio u kvalitet našeg rada, dobili smo posao.

Tu su i društvene mreže, Facebook i Instagram, ali iako nemam tačnu statistiku, mislim da nam najviše klijenata dolazi po preporuci, što nam predstavlja veliku satisfakciju.

Kada su u pitanju fizičke lokacije na kojima se može kupiti vaš nameštaj, koje radnje su u pitanju?

Trenutno su to Enviro u Bulevaru kralja Aleksandra, Shamliza na Vračaru, jedan salon u Solunu, a Flame lampa je stigla čak i do Los Anđelesa.

Da li pružate usluge održavanja nameštaja? Na primer, ukoliko kupimo sto kod vas, ali se desi da ga oštetimo, da li bismo mogli da ga donesemo da ga vratite u prvobitno stanje?

Naravno. Što se tiče stolova, ja uvek klijentima volim da napomenem da ne moraju da ih čuvaju. Stolovi od punog drveta su stolovi koji će nadživeti njihove potomke. Ne zahtevaju čuvanje, nikakve zaštitne folije i slično. Mogu slobodno da ih habaju, oštete, ogrebu, oboje, jer je održavanje prilično jednostavno. Ako ga danas donesete, već sutra imate sto koji izgleda kao nov, od te iste ploče. To je glavna razlika u odnosu na velike lance koje prave nameštaj od manje kvalitetnih materijala. Naravno, nemam ništa protiv toga, to je prosto drugi biznis plan.

Takođe, kada je našim klijentima potrebna ova usluga ne naplaćujemo je dodatno. Volimo da vidimo komad koji je pre 5-6 godina izašao odavde, da se podsetimo i da ga sredimo tako da bude mlađi nego što je bio. (smeh)

Koji je bio najkomplikovaniji zahtev ili komad koji ste pravili?

Definitivno stolica Sam Maloof-a, čuvenog američkog stolara, koji je u zavet ostavio otvoren dizajn, da svako ko poželi može da je replicira. No, malo je ljudi na svetu koji su uspeli u tom poduhvatu.

Naš stolar Vladimir Ivanović je jedan od njih. Sam proces pravljenja jedne stolice traje oko dva meseca konstantnog rada i svaki deo se pravi ručno. Neki misle da se može napraviti pomoću CNC mašina, ali kada se uhvate ukoštac sa izradom, ubrzo shvate da je to nemoguće.

Možda bi najbolja reč za njenu izradu bila vajanje. Potrebno je veliko umeće i preciznost, jer se za sklapanje ne koriste šrafovi. Svaki deo se mora uklopiti u drugi, a samo jedan milimetar greške znači da se ceo komad mora izraditi iz početka. Zato drvo spada u najkomplikovanije materijale, za razliku od metala koji možeš vratiti u prvobitni položaj, sa drvetom nema nazad.

Inače, to je bila omiljena stolica John F. Kennedy-ja i nalazi predsedničkom apartmanu u Beloj kući.

Šta tu stolicu čini toliko teškom za pravljenje?

Tehnika. Kao što rekoh, potrebno je umeće vajanja, oblikovanja, šmirglanja. Uz to, spojevi koji iziskuju strpljenje, preciznost i vreme. Skoro su neraskidivi, a izmislio ih je sam Sam MaLoof. Veoma su zahtevni i teški za pravljenje.

U svetu postoje mnoge kopije na kojima možete zateći šrafove, ali originalna stolica ne sme da poseduje ništa osim malo lepka za drvo.

Za kraj, koji su vaši naredni koraci? Da li planirate širenje u zemlji, regionu, ili pak nešto drugo?

Nedavno smo proizvodnju preselili u nov, komforniji prostor, koji može da isprati budući rast. To je bio preduslov za napredovanje i korake koji nam slede. Prvi je širenje prodaje. Planiramo da se pojavimo u novim salonima u regionu i inostranstvu.

Prethodne dve godine nismo imali kapacitet da bi se bavili tim, jer smo svi bili posvećeni uređivanju hale za proizvodnju. Na Dorćolu smo imali salon koji smo zatvorili nakon godinu dana. Ukoliko se bavite izradom nameštaja, lakše je ako imate prostor u centru grada, gde će vas ljudi primetiti u prolazu. Ipak, naš proizvod je specifičan i za nas konkretno, showroom, koji je trenutno u pripremi, je najbolja opcija.

Klijenti na internetu pretražuju komade koje žele. Kada vide naš rad, kontaktiraju nas i dođu. U istoj hali se nalaze moja kancelarija, proizvodnja i showroom koji će biti na spratu. Tako mogu videti ceo proces izrade, uveriti se u kvalitet i porazgovarati sa nama lično, što u velikom broju slučajeva rezultuje prodajom.