Gugadžina:
Dečja odeća koji spaja maštu, udobnost i kvalitet

Vaša priča nije tipična za tekstilnu industriju.

Marija: Tačno tako. Pre svega, krenule smo iz ljubavi i bez velikih planova i projekata. Ni dan-danas nemamo ambicije da se širimo globalno. Naš cilj je da zadržimo ovu malu i ličnu priču, i da, dok god budemo imale volje, nastavimo da radimo ono što volimo.

Kako je čitava priča počela?

Marija: Milica i ja smo kume i drugarice iz vrtića. Otkad znamo za sebe uživamo u kreativnim zadacima i procesu stvaranja. Kako smo i jedna i druga u porodici imale bake i tetke koje su se bavile šivenjem, iskoristile smo tu priliku i u tinejdžerskim danima, kada se odeća kupovala samo početkom školske godine, naučile da same sebi sašijemo komade kakvi se u prodavnicama nisu mogli naći, ili bi koštali pravo malo bogatstvo.

Milica: Učenje je, naravno, podrazumevalo gomilu uništenog materijala i utrošenog vremena, ali i te kako je vredelo. Tu vrednost smo najviše shvatile kada smo se upustile u ovaj posao. Mladima koji danas izlaze iz tekstilnih škola poprilično manjka prakse, dok su, s druge strane, žene koje se šivenjem bave godinama najčešće usko specijalizovane za određene operacije. Kasnije, kada je došlo do pandemije i inflacije, a sa tim, nažalost, i do otpuštanja radnica, mogle smo same da preuzmemo posao i završimo sve što je potrebno.

To je zaista velika prednost, posebno u ovakvim vremenima.

Marija: Jeste. Mislim da je važno da bilo ko ko se bavi dizajnom tekstila zna da šije. Bez tog znanja, zavisnost od šnajderki može biti ogromna prepreka. Naša prednost je u tome što možemo same da sprovedemo ideje u finalni proizvod, što je velika stvar. Takođe, volimo taj proces stvaranja nečega od nule do upotrebnog predmeta.

Kada ste otpočele ovaj biznis i čime ste se bavile pre toga?

Marija: Milica je završila industrijski dizajn, a kasnije i keramiku, a ja tekstil, pa scenski kostim. U periodu pre Gugadžine bila sam zaposlena u jednoj proizvodnji. Nakon dve godine rada, ostala sam trudna sa bliznakinjama, a trudnoća je spadala u visokorizične. Međutim, ta informacija na poslu nije prihvaćena sa velikim oduševljenjem; šef je bio fokusiran na posao i sebe, a umesto pitanja “kako sam”, dobila sam “dobronameran” savet da posao potražim na nekom drugom mestu.

To je bio prelomni trenutak, kada sam poželela da odem i više se ne vratim. Ipak, nisam imala ideju šta bih. Kako je u tom periodu i moja sestra od tetke, Olja, ostala bez posla, a sve zbog povremenih bolovanja na koja je išla zbog dečjih bolesti i brige o njima, pozvala me je i predložila da pokrenemo proizvodnju dečje garderobe. Na prvu sam ustuknula, znala sam šta znači imati proizvodnju i nije mi bilo svejedno.

Međutim, ona je, kao ekonomista, na sebe preuzela sve ono što je meni bilo strano i strašno – finansije i prodaju – i dala mi priliku da se bavim onim u čemu sam istinski uživala. Ipak, proizvodnja je veliki posao za samo jednu osobu, znala sam da mi je potreban dizajner i tako sam istog trenutka pozvala Milicu, koja se čitav život bavi crtanjem i pravljenjem stvari za decu.

Milica: Uz to, iza smo sebe imale gomilu završenih projekata, školskih revija i slično, i znale smo da jako dobro funkcionišemo u zajedničkom radu.

Naziv brenda je nesvakidašnji. Da li postoji neko značenje koje stoji iza njega i ko ga je osmislio?

Marija: Da, to je jedna od naših omiljenih priča. Sam logo, oko, zapravo, potiče od nečega što je moj sin nazvao „Gugadžina„. Imao je oko dve godine i bio je fasciniran malim očima koje su bile zalepljene na zavesi u kupatilu. Kada ga je muž upitao šta je to, on je bez razmišljanja odgovorio: „Gugadžina.“ Prosto ih je obožavao, i kada bi neko od njih pronašao na podu kupatila, poneo bi ih u sobu da se igra sa njima.

Kada je došlo vreme da brendu damo naziv, upitao nas je: „Zašto se ne bi zvao Gugadžina?“ Malo smo se premišljale, ali ubrzo smo shvatile da ni mnogi drugi brendovi nemaju imena koja imaju neko posebno značenje. Odluka je pala, i oko je otada sastavni deo našeg dizajna i logoa.

Kako su izgledale vaše prve kolekcije i kako su se razvijale tokom godina?

Milica: Od početka smo koristile ostatke materijala drugih proizvodnih pogona. Marija je, uprkos čitavoj situaciji, ostala u dobrim odnosima sa starom firmom, tako da smo od njih otkupljivale potpuno nove delove materijala koji su im ostajali, a od kojih sami nisu mogli napraviti kolekciju.Prva kolekcija je baš zbog ograničenih količina materijala bila mala. No, kako je tržište raslo, morale smo početi i sa kupovinom bala.

Kada pričamo o brzini i radu, danas smo toliko uigrane da pojedine stvarčice, za koje su nam na početku trebali sati, možemo završiti za 15-20 minuta. Takođe, tada smo pravile dosta komplikovanije modele, ali s vremenom smo naučile da optimizujemo proces i da se fokusiramo na jednostavniji, a efektniji dizajn.

Dakle, vaš rad je u velikoj meri zasnovan na upotrebi ostataka materijala?

Marija: Da, iako to nije bila naša početna misija. Vremenom smo shvatile da je to postao naš način rada. Na primer, haljinice smo pravile od ostataka koji su bili dugi, ali veoma uski. Imale smo razne kombinacije boja i nijansi, pa smo ih spajale kako bismo dobile jedinstvene dezene. Tako smo naučile da se svaki komad materijala, ma koliko mali bio, može iskoristiti za nešto novo.

Da li vam ta praksa ograničava rad kada je reč o kolekcijama?

Milica: Ne baš, jer mi ne radimo klasične kolekcije. Umesto da prvo nacrtamo kolekciju i onda tražimo materijale, mi prvo pogledamo šta imamo od materijala i na osnovu toga kreiramo kolekciju. Naravno, postoje materijali koje smo obezbedile za neke od budućih projekata, ali uvek planiramo unapred kako bismo maksimalno iskoristile sve što imamo. Marija je odlična u tome; ona već u fazi krojenja razmišlja o tome kako će iskoristiti svaki komad materijala, i tako smanjujemo otpad.

Koliko otpada, zapravo, nastaje pri proizvodnji?

Marija: Stvarno smo ponosne na to koliko malo otpada ostavljamo iza sebe. Naša tekstilna proizvodnja izbacuje samo jedan džak smeća mesečno. To je neverovatno, s obzirom na to da Srbija godišnje proizvodi 90.000 tona tekstilnog otpada. Mi zaista pazimo da svaki komad materijala, i vrlo često ono što ne možemo da iskoristimo, prosleđujemo vrtićima kako bi ga deca koristila na radionicama.

Milica: Poslovanje bez otpada je danas postalo popularno. Mnogi su to shvatili i koriste ga u marketinške svrhe, iako je istina, nažalost, drugačija. Mi zaista ulažemo napore da minimiziramo otpad. Jedna od stvari koja bi trebalo da se promeni jeste visina eko takse u odnosu na otpad. Sistem je trenutno uređen tako da je plaćamo jednako kao i oni koji izbacuju tonu otpada godišnje.

Kako su kupci reagovali na vašu priču i proizvode, na koji način ste ih plasirali i koliko se poslovanje promenilo od tada do danas?

Marija: Tržište se danas drastično promenilo. Kada smo počinjale, nije bilo toliko tržnih centara i velikih brendova kao danas. Danas je mnogo teže, konkurencija je veća, a cene niže. Ljudi sada mogu da obuku dete za 300 dinara, što naš posao čini izazovnijim.

Ipak, ekološka osvešćenost u našem poslovanju je segment kome ćemo ostati dosledne. Nažalost, to je nešto što je u Srbiji još uvek nedovoljno razvijeno, posebno kada je reč o fer proizvodnji. Uvek postoji pitanje ko zapravo plaća cenu jeftine odeće, kao što je to slučaj s brendovima poput Zare. Kada uporedim naše cene sa njihovim, shvatim da smo mi možda i jeftiniji, a pritom pružamo mnogo bolji kvalitet i etičku proizvodnju. Međutim, to je tema koja se često zanemaruje.

Što se tiče tadašnjeg plasmana proizvoda, u tom periodu, pre 12 godina, nije bilo Instagrama. Bilo je jako malo domaćih brendova, pogotovo malih proizvođača. Prve proizvode smo plasirale preko Facebooka, koji nam je služio kao katalog. Prodaja je išla odlično, i već 2013. godine smo registrovale firmu, a 2015. smo otvorile radnju u Palmotićevoj. Sve je bilo dosta lakše jer smo bile jedinstvene na tržištu, i veoma lako smo zavredile pažnju publike.

Kako se dalje razvijao vaš brend?

Milica: Već na samom početku, pre naše radnje, otpočele smo saradnju sa Beoizlogom 2013-14. godine. To nam je otvorilo vrata za prodaju u Beogradu. Isprva smo pravile proizvode isključivo za njih. Ali, kako su kupci počeli da nas kontaktiraju za nove proizvode, shvatile smo da moramo da proširimo tu kolekciju, ali i da razmislimo o sopstvenom prodajnom mestu.

Tako smo otvorile radnju u Palmotićevoj, koja i danas zauzima posebno mesto u našim srcima. Silom prilika, taj lokal smo morale da napustimo. Bio je u veoma lošem stanju, hladan, i zreo za renoviranje, koje je zbog problema s dozvolama bilo neizvodljivo. Tako smo rešile da se preselimo u Balkansku, za koju su u tom trenutku kružile priče da će postati važna turistička zona, što se nije desilo.

Povedene snovima, podigle smo kredit i renovirale novi lokal. Ipak, sreća nije bila na našoj strani. Otvaranje je bilo u januaru 2020. godine, a mesec dana nakon toga dogodila se pandemija. Olakšice za kiriju nismo imale, a bila je dvostruko veća od prethodne. Da stvar bude još gora, pored novca uloženog u radnju, dodatno ulaganje bila je kolekcija koja nam je trebala da bismo popunile prostor.

Kako ste se nosile s tom situacijom?

Marija: Uprkos svemu, rešile smo da damo šansu toj lokaciji, na kojoj smo ostale dve do tri godine. No, bezuspešno, kada se podvukla crta, poslovale smo na nuli. Pokrivale smo troškove, plate radnika, kiriju, ali nama nije ostajalo ništa. Zatvaranje radnje bila je teška, ali neminovna odluka. Tada smo fokus vratile na online prodaju, koja je uvek dobro funkcionisala.

Godinu dana nakon zatvaranja smo improvizovale s onim što smo imale, koristeći materijale koje smo pronašle u zalihama. Takoreći, vratile smo se na sam početak, samo sa jednim članom manje. Olja, naš stub finansija i prodaje, odlučila je da preuzme vođenje porodičnog restorana i napusti naš mali tim.

Same ste pomenule da niste ljubiteljke papirologije. Koliko vam je preuzimanje tog dela posla teško palo?

Marija: Bilo je teško. Olja je uvek bila ta koja je brinula o fakturama, plaćanjima i svim administrativnim poslovima. Nas dve nikada nismo imale interesovanja za te stvari, fokusirale smo se isključivo na kreativni deo posla. To je bio potpuno novi svet za nas.

U početku je bilo vrlo teško, ali vremenom smo naučile da balansiramo nove odgovornosti. Shvatile smo da je posao nešto što se nikada ne završava – uvek postoji nešto što treba uraditi. Čak i u slobodno vreme, uvek smo imale na umu neki zadatak koji treba obaviti. To je život preduzetnika – uvek ste u poslu, čak i kada niste na poslu.

Šta biste istakle kao najveću prednost posla kojim se bavite?

Milica: Obe radimo ovaj posao iz ljubavi, a ne zbog pritiska ili potrebe. Naš odnos i želja da radimo zajedno, bez ikakvog pritiska, ono su što nas pokreće. Imamo razumevanje jedna za drugu – ako jedno dete treba pažnju, druga preuzima posao i obrnuto. To nam daje slobodu da organizujemo svoje vreme kako želimo. Na primer, ja živim blizu, pa mogu da odem u šumu na šetnju pre nego što dođem u atelje i počnem da radim. Ne kažem da smo se obogatile, ali možemo da živimo od ovoga.

Da li ste tokom godina imale neku zanimljivu saradnju?

Marija: Da, saradnja sa Biljanom Vilimon nam je bila izuzetno važna. Ona je prepoznala naš rad i verovala nam dovoljno da nam poveri svoje printove. Imamo ih i dalje, ali nikada ih ne bismo koristile bez njene dozvole. Važno nam je da ljudi imaju poverenje u nas i da znaju da poslujemo na pošten način. To poverenje je ključno za sve naše saradnje.

Milica: Takođe, imamo jednu saradnju koja je i dalje aktuelna. Roditelji jedne naše prijateljice, koja je završila tekstil na Primenjenoj umetnosti, devedesetih su vodili proizvodnju odeće. Kada su je zatvorili, ostalo je mnogo neiskorišćenih materijala i gotovih proizvoda s kojima ona nije znala šta da radi. Nas dve smo došle na ideju da ih redizajniramo. Tako smo osmislile kolekciju koja je kombinovala staro i novo – prepravljale smo postojeće komade, dodavale naš “Guga” pečat, i prodavale ih kao unikatne proizvode.

Bilo je jako dobro prihvaćeno. Naš pristup je da svaki komad odeće ima neki lik, neku priču, i to je ono što privlači kupce. Često kažu da naša garderoba ima „dušu,“ što je upravo ono što želimo da postignemo. Inače, i dalje imamo tu kolekciju u ponudi i volimo akcije te vrste.

Da li ste otvorene za nove saradnje?

Marija: Apsolutno. Uvek smo otvorene za saradnje, posebno ako neko ima sličnu situaciju – zatvorena proizvodnja, stari modeli, ne zna šta će s tim. Rado bismo, u saradnji s takvim osobama, dale svoj dizajn, prepravile te proizvode, i prodavale ih kroz našu radnju ili online.

Odakle crpite inspiraciju?

Milica: Naša inspiracija dolazi iz okruženja u kojem živimo, prirode, životinja, biljaka… Pored toga, uspele smo da napravimo dobar lager materijala. Otkupile smo ih od jedne proizvodnje, i oni su nam trenutni izvor ideja. Kada imate dobar dezen i kvalitetan materijal, to je dovoljno da stvorite nešto lepo.

Da li mislite da u Srbiji postoji mnogo takvih neiskorišćenih resursa?

Marija: Sigurno postoji. Često smo se susretale s proizvodnjama koje imaju ogromne količine neiskorišćene robe ili materijala, ali nemaju ideju šta da urade s tim. To su prilike koje mi volimo da iskoristimo, jer verujemo da svaki materijal može da se pretvori u nešto novo i jedinstveno.

Koliko vas trenutno radi u Gugadžini?

Marija: Nas dve smo stubovi posla. Mi smo, sve u jednom – dizajnerke, šnajderke, prodavačice. Sve. Imamo saradnike u proizvodnji u Svrljigu i Aranđelovcu, koji pomažu sa većim količinama, ali sve glavne odluke donosimo nas dve.

Da li planirate proširenje ili neke nove saradnje u budućnosti?

Milica: Otvorene smo za saradnje, posebno ako su slične onima koje smo već radile – redizajn stare robe, reciklaža materijala, i slične ideje. Volele bismo da nađemo još sličnih prilika. Što se proširenja tiče, još uvek smo oprezne, jer ne želimo da izgubimo kontrolu nad kvalitetom ili da se opterećujemo više nego što možemo da podnesemo.

Pre dve godine samo sklopile saradnju sa Bubica shopom. Od tada delimo prodajno mesto u Čumićevom sokačetu, zadovoljne smo lokacijom i fokus nam je na održavanju onoga što već imamo.

Po čemu je Gugadžina specifična i posebna u odnosu na sve druge dečje brendove? Šta biste istakle kao ono što vas izdvaja od konkurencije?

Marija: To je dobro pitanje i nije lako odgovoriti na njega. Mislim da je glavna stvar to što se mi fokusiramo na to da se deci sviđa ono što nose, a ne nužno na to da bude moderno ili u skladu sa aktuelnim trendovima. Nama je važno da dete prepozna svog „Guga“ druga u tom komadu odeće, da se oseća prijatno i udobno u njemu.

Na primer, kada pravimo probne modele, Miličina ćerka je glavni sudija. Ako ona kaže da joj se nešto ne dopada ili odbije da obuče, mi znamo da to ne treba dalje praviti. Tako je od početka, prvo su to bila moja deca, a sada njena.

Takođe, važno nam je da odeća bude praktična – laka za oblačenje i skidanje, bez previše dugmića ili komplikovanih delova. Želimo da deci bude udobno i da im odeća bude zanimljiva zbog nekog slatkog detalja koji ih veže za taj komad.

Šta planirate kada Miličina ćerka preraste svoju ulogu?

Marija: Pa, to je nešto o čemu smo već počele da razmišljamo. Ali ne brinemo previše – stižu nove generacije! Moja snajka je trudna, tako da uskoro stiže nova beba koja će moći da preuzme tu ulogu.

Ono po čemu je Gugadžina poznata, pored odevnih komada, jesu aksesoari.

Milica: Tako je, i na tom polju spremamo dosta noviteta. Trenutno je najveći deo aksesoara namenjen devojčicama. Za njih pravimo trakice za kosu, rajfove, čarobne štapiće i kecelje, koje ih za tren oka pretvore u prave male princeze. Aksesoari čine čak 50% ukupne prodaje i nastavićemo da pratimo praznike, kao što su Nova godina, Uskrs, Božić, Halloween… Kupovine ovim povodima su povećane, pa se trudimo da uvek imamo nešto novo i zanimljivo u ponudi.

Kada su u pitanju dečaci, izbor aksesoara je manji. To su kravate, leptir mašne i portikle. S druge strane, nema ni toliko interesovanja. Ali, imamo neke ideje kako bismo mogle to promeniti. Mada često dobijamo upite da radimo nešto popularno, kao što su kostimi za superheroje, trudimo se da ostanemo dosledni našem stilu.

Pored dečje, imate i komade za odrasle.

Marija: To je nešto što često radimo ad hoc. Napravimo nešto za sebe, a onda ljudi počnu da se raspituju. Imamo neke komade, a neke ćete imati prilike da vidite uskoro.

Šta možemo očekivati od Gugadžine u budućnosti?

Marija: Naš glavni plan je da nastavimo da radimo ono što volimo i da ostanemo verne svom pristupu. Nastavićemo da istražujemo načine kako da recikliramo i redizajniramo odeću, kako da zadržimo tu unikatnost i posebnost u svakom komadu.
Trenutno imamo fantastične materijale i planiramo da izbacimo novu jesenju kolekciju.