Iglica store:
Čipkani nakit za svaku priliku
Bojana Krnić Škiljo pod brendom „Iglica store“ ručno izrađuje delikatni, čipkani nakit, koristeći staru, skoro zaboravljenu tehniku tattinga. Pomoću veoma tankog konca i igle, počela je da stvara minijaturne, a kasnije i malo veće komade nakita, koji zahtevaju od nekoliko sati do nekoliko dana rada.
Proces izrade podrazumeva višesatno sedenje i brojanje svakog napravljenog poteza, a rezultat su neprikosnoveni kvalitet i unikati kakvi se retko viđaju. Uz to, svaki komad iz njene ponude dizajnirala je tako da ga lako možete kombinovati kako sa svakodnevnom garderobom, tako i sa elegantnim toaletama.
Odakle ideja da pokrenete biznis kojim se danas bavite?
Sve je počelo sasvim slučajno. Oduvek sam bila znatiželjna i imala sam želju da se oprobam u raznim poslovima još od tinejdžerskih dana. Sa osamnaest godina, kada sam upisala fakultet, radila sam u agenciji za ispitivanje javnog mnjenja, što je bilo zanimljivo, ali veoma intenzivno.
Inače, po struci sam profesorka biologije, sa master radom iz ekologije. Iako obožavam biologiju i ekologiju, to ipak nije bila sfera u kojoj sam želela da se zaposlim. Ubrzo sam se pomirila sa tim da do željene pozicije neću doći, pa sam rešila da se obučim za nešto drugo. Završila sam i kurs iz IT oblasti. No, ni to nije bilo ono za čim sam tragala.
Nakon što sam dobila dete, osećala sam potrebu da počnem nešto konkretno – da imam svoj posao. Kako sam dobar deo dana provodila kući, istraživala sam po internetu i razmišljala šta bi to moglo biti… Sve dok na Pinterestu nisam naišla na fotografiju koja me zaintrigirala. U pitanju je bio nakit izrađen tehnikom tattinga, odnosno čipkani nakit. Krenula sam u dublje analize i poželela da se i sama oprobam.
U našoj kući su se uvek radili ručni radovi. Sa jedanaest godina sam, uz mamu i baku, napravila prvi goblen. Kako su pored toga plele, heklale, šile, uz njih sam vrlo rano naučila sve te tehnike. Međutim, nikada nisam osetila da bih time mogla profesionalno da se bavim, sve do pre pet godina, kada sam ugledala taj čipkani komad.
Od tada sam svoju energiju posvetila tome, a za prvi, pravi rad mi je trebalo oko godinu dana.
Kada je tatting, zapravo, počeo da se koristi i odakle potiče ta tehnika?
Pravo poreklo tattinga nije potpuno jasno. Postoje teorije koje tvrde da potiče iz Italije, a druge da je evoluirao iz makramea, koji je već bio poznat kao tehnika pletenja čvorova. Najraniji zapisani dokazi o tattingu datiraju iz 1851. godine, kada je jedna Francuskinja napisala prvo uputstvo za ovu tehniku. Međutim, postoji slika iz 1760. godine u Nacionalnom muzeju umetnosti u Londonu koja prikazuje groficu sa čunčićem. Dakle, tehnika je verovatno mnogo starija, ali je dokumentovana tek u 19. veku.
U kom trenutku ste rešili da od hobija napravite biznis?
Na početku moji radovi nisu bili ni blizu onoga što radim sada, ali ta praksa je bila neophodna da dođem do nivoa na kom sam danas. Kada sam nakon nekog vremena sestri pokazala prve radove, rekla mi je da bez razmišljanja to pretvorim u biznis. Neko vreme sam ih ipak poklanjala prijateljicama i osuškivala komentare. Tada sam prvi put počela da razmišljam da bih od hobija mogla da napravim biznis u kome ću neizmerno uživati.
Međutim, tehnika je bila potpuno nepoznata u mom okruženju, što je značilo da moram da učim sama, što nikako nije lako.
Kako je izgledao sam početak?
U tattingu postoje dve tehnike: tehnika iglom, koja je malo lakša; i „čunčićima“. Kako čunčiće nigde nisam mogla pronaći, tako da sam bila prinuđena da radim sa jedinim dostupnim alatom – iglom. Odatle je i potekao sam naziv brenda “Iglica store”.
Prijateljica mi je napravila logo, koji koristim i danas, jednostavan i transparentan, bez previše detalja koji bi odvlačili pažnju, a ja sam počela da razmišljam gde da se pojavim i kako ljudi mogu da čuju za mene. U početku sam bila vrlo stidljiva, ali sam shvatila da moram da savladam svoje strahove. Ako sedim u kući, niko neće znati za mene osim mojih ukućana.
Prijavila sam se za Novosadski noćni bazar i dobila štand, što je u mojim mislima izazvalo pravu pometnju. Nisam bila sigurna kako ću to izvesti, nisam sebe videla kao trgovca. Mic po mic, uspela sam da osmislim postavku. Ipak, ljudi su bili rezervisani. Nisu znali šta je to što prodajem. Reakcije su uglavnom bile „super je, ali gde bih to nosio/la“.
Tačno je da svaki komad deluje prefinjeno, nežno i sofisticirano, ali to ne znači da ga je moguće nositi samo uz elegantne toalete. Naprotiv, sav nakit koji izrađujem se može nositi kao originalan i autentičan dodatak koji oplemenjuje svakodnevne kombinacije, te sam ga tako i predstavljala.
Koliko proizvoda ste pripremili za prvi market i kako su oni izgledali?
Imala sam vrlo ograničen lager – par naušnica i par narukvica. Rad je za razliku od današnjeg, prefinjenog, bio dosta grublji. Koristila sam deblji konac, kakav se inače koristi za heklanje. Nisam imala velike količine, pa sam štand delila sa još jednom preduzetnicom. Bila sam na početku, a vreme izrade je bilo dosta duže. Na primer, za prve naušnice mi je trebalo čak 18 sati, tokom dva dana. Sada sam dosta brža, mada, kad god počnem nešto novo, uvek je to sporije nego kada rutinski radim.
Dakle, moje prvo pojavljivanje je bilo dosta skromno, a sve što sam želela jeste da me ljudi primete. Znala sam da će trebati vreme dok prihvate, nauče i kupe, ali pre svega morali su da vide. Uz to, bila sam veoma nesigurna i sve to vreme učila sam kako da savladam svoje strahove i kako da se izborim sa neizvesnošću koju nosi početak bilo kog posla.
Kako je izgledala prva prodaja?
Prva se desila potpuno slučajno. Devojka je prišla štandu i rekla da joj treba nešto sivo. Pokazala sam joj jedne minđuše koje su uz to imale i narandžasti kamenčić. Odmah ih je kupila, stavila na uši i otišla. Iako me nije pitala ništa o proizvodima ili tehnici, osećaj je bio neverovatan. Od svih ljudi koji su prodavali nakit, ona je došla baš kod mene.
Sledeća je već bila veoma zainteresovana za način izrade. Pričale smo o razlikama između heklanja i tattinga, i na kraju je zadovoljno ponela jedne bele naušnice.
Te male stvari, prve prodaje i reakcije ljudi, jako su mi važne. One mi pokazuju da trebam da nastavim sa radom, da usavršavam tehniku i da težim kvalitetu. Takođe, i kritike su mi jako važne, jer mi pokazuju šta treba da poboljšam. Ne doživljavam ih kao napad, već kao priliku da napredujem.
Da li održavate kontakt sa kupcima kako biste proverili da li su zadovoljni kvalitetom?
Da. Zapravo, poznajem sve svoje kupce. Trudim se da održim srdačan odnos, da budem strpljiva, da imam razumevanja i da dam savet kad je potreban. Ponekad zna biti malo zahtevno, ali dajem sve od sebe. Na jednom bazaru mi je došla gospođa, koja se skoro dva i po sata zadržala na štandu. Bila je jako neodlučna, želela je različite boje istog komada, ali smo na kraju našle jedan koji je pokupio njene simpatije.
Pomenuli ste heklanje. Da li biste mogli da nam objasnite koja je razlika između heklanja i tehnike koju vi primenjujete?
Heklanje se radi sa heklaricom, dok se tatting radi iglom. Heklanje rezultira sa dosta krupnijim komadima, mada sam nedavno naišla na jednu devojku iz Japana koja pravi izuzetno sitne heklane radove zahvaljujući heklarici čiji je promer 0,2 mm. Da bi vam bilo jasnije koliko je to delikatno, promeri se kreću od 0 do 22mm, a skoro niko ne koristi manju od 2mm. Fascinirana sam njenim radom.
Takođe, sama tehnika se razlikuje. Tatting, odnosno izrada čipke, uključuje pravljenje čvorova, koji daju drugačiji izgled i teksturu, dok se sa heklanjem se ne može postići taj „kraljevski“ izgled i prefinjenost kojoj težim u svom radu.
Heklanje je zbog krupnoće rada šire primenjivo, dok bi za neki veći komad rađen tehnikom tattingom trebali dani.
Šta se dogodilo nakon prvog bazara i koliko su vam društvene mreže doprinele u poslovanju?
Što se tiče daljeg razvoja, otvorila sam Instagram nalog na kom sam objavila i oglasila svoje proizvode. Nastavila sam da se pojavljujem na pojedinim bazarima, ali važno je pomenuti i to da ma koliko posao organizatora bio da pridobije publiku, izlagači su ti koji, takođe, treba da rade na promociji.
Najviše mi se zbog urbane atmosfere i opuštenog okruženja dopada Nedeljni market u Fabrici. Iako tamo ima manje poseta, jer je relativno nov, atmosfera je sjajna i pozvima ljude da dođu.
Rad od kuće ima brojne prednosti, ali podrazumeva i čeličnu disciplinu.
Tako je, baviti se ovim poslom znači suočavati se sa izazovom organizacije vremena. Zato je važno postaviti jasne nedeljne ciljeve. Kada se pripremam za bazar, moram da planiram ne samo koje ću proizvode ponuditi, već i vizuelni aspekt mog štanda. Sada pored naušnica i narukvica radim i mnoge druge stvari, pa je potrebno imati dovoljno od svakog artikla. Sve to zahteva organizaciju i planiranje.
Da li nakit pravite po kolekcijama, kao komplete ili zasebno, i zavisno od inspiracije?
Radim i pojedinačno i komplete. Sve može da se kombinuje, ali nije obavezno. To je jedna od stvari koje mi je bazar omogućio, da eksperimentišem s pripremom i odabirom stvari koje ću raditi.
Kada je reč o proizvodima na zahtev kupaca, da li postoji i ta opcija?
U početku je postojala, ali to je vremenski bilo vrlo zahtevno. Uz to, kupci su često menjali mišljenje. Sada sam za one koji su tu godinama i koji dobro poznaju moj rad spremna da napravim izmene. kao što su boje, kristali i slično, ali trudim se da izbegnem ovu opciju.
Sa kojim problemima ste se suočavali u dosadašnjem radu?
Fotografija proizvoda mi je bila izazov, kako zbog opreme sa kojom sam raspolagala, tako i zbog samih komada koje pravim, a koji imaju puno detalja koje je jako teško prikazati. Ipak, vremenom sam poboljšala kvalitet slušajući brojne savete ljudi iz te oblasti.
Kako izgleda proces izrade jedne narukvice?
Proces je prilično spor. Zavisno od materijala koji izaberem, treba mi više ili manje vremena. Težim da koristim tanji konac, jer daje prefinjeniji izgled, ali to znači i dosta duži rad. Na primer, ako radim sa debljim koncem, rad napreduje brže, ali krajnji proizvod nema istu finoću i eleganciju. Takođe, dosta toga zavisi od željene veličine i detaljnosti proizvoda.
Za jednostavnije modele treba od dva do pet sati, u zavisnosti od kompleksnosti. Ako ima više delova koje treba spojiti ili više nivoa izrade, može potrajati i duže.
Gde nalazite inspiraciju i modele za svoje radove?
Većinu inspiracije i šablona nalazim na internetu. Nažalost, kod nas nema specijalizovanih časopisa i knjiga za ove što radim. Pored svih knjižara koje sam obišla u nadi da ću naći nešto tako, išla sam čak i na buvljak, ali bez uspeha. Tehnika koju koristim više je bila popularna u Hrvatskoj, gde je poznata kao „čunčanje“. Većinu informacija i šema nalazim online, trudeći se da kreiram nešto svoje, što nije lako jer zahteva puno iskustva i preciznosti.
Koliko je teško doći do materijala za vaše radove?
Veoma je teško, pogotovo što se tiče finih konaca potrebnih za moj rad. Domaće tržište je prilično ograničeno, pa sve više razmišljam da počnem sa poručivanjem materijala iz inostranstva. Pratim radove kolega iz Rusije, Belorusije i Japana, koji imaju pristup najrazličitijim materijalima, i radovi koje sa njima izvode su fantastični. Sa druge strane, kupovina preko interneta, gde ne mogu da opipam materijal, jeste rizična.
Da li možete kreirati odgovarajuću cenu za svoj rad?
Teško je postići pravu cenu za ručni rad u našoj zemlji. Ljudi koji se time bave znaju koliko truda i vremena zahteva. Tužno mi je i neshvatljivo kada vidim da baka koja je plete čarape dva dana, izađe na pijacu i prodaje ih za svega 500 dinara. Mislim da kod nas još uvek ne postoji dovoljna svest o vrednosti ručnog rada. Radije ćemo dati 6.000 dinara za pantalone koje se rade serijski nego za ručno rađenu maramu koja je nastajala sedam dana.
Možete li onda živeti od ovog posla u Srbiji?
Trudim se, ali zna biti izazovno kada nemate fiksnu platu. Svaki mesec je drugačiji. Neki su dobri, drugi nisu, i teško je planirati. Ali, ja sam tvrdoglava i verujem u ono što radim. Nikada neću odustati, čak i ako nekim slučajem budem morala da se povučem, sigurno ću se vratiti.
Za sada me ljubav prema umetnosti i pozitivne reakcije kupaca motivišu da nastavim i nadam se da će stvari krenuti na bolje, kako za mene, tako i za kolege koje se bave sličnim poslom.
Da li ste razmišljali o tome da držite radionice tattinga?
Iako se ovim bavim već pet godina, nisam sigurna da je moje znanje na dovoljno visokom nivou da to radim profesionalno. Bilo je interesovanja, ljudi su pitali da li mogu da nauče. Iskreno, volela bih da prenesem sve što znam, ali trenutno nemam dovoljno vremena da se posvetim osmišljavanju koncepta. Pored toga, teško mi je da izdvojim pet-šest sati za nečiju obuku, a da to ne utiče na moj primarni rad.
Kakav komentar vas najviše podstakne na napredovanje i rad?
Kada ljudi kažu da „nisam normalna“, to mi samo daje dodatni podstrek. Želim da budem prva osoba na ovim prostorima koja će se profesionalno baviti ovim zanatom iz čiste ljubavi.
Osoba sam snažnog temperamenta i imam ogromnu energiju kada me nešto interesuje. Mogu da radim satima bez prestanka i ne volim gubljenje vremena. Kao neko ko je tvrdoglav i uporan, verujem da nikada neću odustati. Ako verujem u nešto, pratiću to do kraja, bez obzira koliko dugo trajalo.
Mogu li se vaši proizvodi naći u nekoj radnji?
Od ove godine sam počela razmatram i tu opciju. Iako sam dosta kritična prema sebi, osećam da je vreme da pokažem šta radim. Teško mi je bilo da izaberem šta ću ponuditi i da nađem odgovarajući prostor. Važno mi je kako se proizvodi predstavljaju, kako prodajno mesto izgleda i da li delimo iste vrednosti. Od nedavno moje radove možete naći u galeriji Mikaleidoskop, koja se nalazi u Carigradskoj 24 u Beogradu.
U kom pravcu ide “Iglica store” i kakve nove stvari nam spremate?
Trenutno radim na proširenju asortimana, uključujući lančiće za naočare, što se pokazalo kao vrlo popularan proizvod. Takođe, razmišljam o pravljenju setova za venčanja, iako mi izazov predstavlja pronalaženje odgovarajućih materijala.
Stalno razmišljam o novim projektima i izazovima, pa čak i proširivanju na internacionalno tržište, mada to zahteva dodatno planiranje i resurse, uvek sam otvorena za nove ideje i trudim se da se prilagodim zahtevima tržišta dok istovremeno čuvam originalnost i kvalitet svojih radova.
Autori
Pravnik u pokušaju, novinar i prevodilac po definiciji. Ljubitelj japanske kulture. Ospe se kad pročita nemogu i/ili neznam. Ume da izrecituje (ne tražite da peva ako vam je sluh mio) Barbaru od Žaka Prevera, na francuskom, bez akcenta, koju je nabiflao samo iz njemu znanih razloga.
Više o AleksandruPrimarno animator i video montažer, teški zavisnik od After Effects-a. Još kao mali analizirao je crtane filmove i to površno znanje prenosio u blokčić, sliku po sliku, stranu po stranu, kao frejm po frejm... i zatim brzim listanjem uživao u nekoliko sekundi animiranog sadržaja, koji je za njega bio od neprocenjive vrednosti.
Više o ĐorđuVeć dvadeset godina se klackam između tehnologije, marketinga i preduzetništva. Savetovao sam najveće globalne brendove kada je digitalni nastup na lokalnom tržištu u pitanju. Danas i dalje savetujem neke globalne, ali i mnoge lokalne kompanije – kako male, tako i velike.
Više o IvanuNiz godina se bavi svim oblastima internet marketinga sa naglaskom na kopirajting, SEO i društvene mreže. Svoje iskustvo prenosi kroz predavanja vezana za različite oblasti internet marketinga fokusirajući se na praktičnu stranu koja je osnova uspešnog poslovanja.
Više o IvanuFotograf, videograf i petrolhead. Voli sve što ima točkove, a naročito Mazdu, kao i sve što ima elise, naročito ako ima i kameru. Govori tiho i nosi Nikon sa sobom.
Više o Vojislavu