Il Primo:
Škola koja nas uči da kuvamo srcem

Kako je nastala ideja za školu kuvanja?

Cela ideja o školi kuvanja nije nastala iz nekog velikog plana, nego više kao splet okolnosti ili, da budem iskren, splet kriza. Bilo je to pre nekih 15-ak godina, kad sam se našao između dva posla. Mislio sam u početku da ću lako naći novi posao, ali onda je naišla svetska kriza i stvari su krenule da se komplikuju. Još uvek sam bio na starom poslu, ali već u procesu napuštanja, a novi nisam nalazio. Tako se desilo da imam malo vremena da razmišljam.

Oduvek sam voleo da kuvam. Onako, iz ljubavi, ne profesionalno. Gastronomija mi je oduvek bila strast, ali sve je to bilo na amaterskom nivou. U tom periodu vakuuma između poslova, počeo sam da razmišljam, zar stvarno ne postoji škola kuvanja kod nas? I tu ne mislim na ono kad firma koja uvozi neki kulinarski arikal organizuje radionicu, koja je usput i promocija proizvod, nego prava, tematska škola kuvanja. Tražio sam, gledao, i došao na ideju da mogu da popunim tu prazninu.

Moj biznis plan je bio smešan i pomalo tužan kad ga sada gledam. Bukvalno sam krenuo sa parolom: „Mora da može.“ Bez ikakve ekonomske logike, bez analize tržišta, ništa. Samo ludost, mladalačka naivnost i to neko zdravo neznanje koje te gura da pokušaš.

Sećam se da sam video da Barselona u tom trenutku ima pedeset škola kuvanja. Rekoh, ako može Barselona, može valjda i Beograd da ima jednu. Tada nisam znao da su sve vezane za turizam. To su, u stvari, ture po pijaci i zajedničko pravljenje paelje s turistima, ništa slično onome što sam ja zamišljao.

Kako su izgledali prvi koraci i prvi prostor škole?

Prvi koraci su bili sve samo ne planski. Uz pomoć drugara dizajnera, napravili sam sajt i objavili prvu radionicu. U tom trenutku nisam imao prostor. Ni na vidiku. Ali, mislio sam: „Neka stoji sajt, nema veze… Valjda će se nešto rešiti usput.“ I onda – bum! U roku od par dana prijavilo se dvanaestoro ljudi. Zovu, pitaju gde se održava radionica, a odgovora ni na vidiku.

Bacio sam se u potragu i na brzinu smo našli jedan stan u zgradi. Brzo se ispostavilo da je to bio pogrešan prostor, ali sve je to sastavni deo učenja. Stan nije mesto za školu kuvanja, velika fluktuacija ljudi, puno mirisa, a iznad nas je živela baka kojoj sve to nije previše prijalo. I realno, imala je pravo. Zamislite da vam u stanu ispod neko po ceo dan kuva, dolaze ljudi, smeh, priča, seckanje, lonci…

Vrlo brzo sam shvatio da škola ne može da živi u stambenoj zgradi. Mora da bude kuća ili neki zaseban prostor, da nikome ne smetamo, da smo svoji na svome. Tako da smo se iz tog prostora iselili posle svega devet meseci. Od 2022. godine smo tu, u Profesorskoj koloniji, imamo 100 kvadrata prostora sa više kuhinjskih zona i vinskom sobom gde možemo rotirati i do 50-ak ljudi u bilo kom trenutku.

Kako se škola razvijala tokom godina?

Razvijala se organski, bar mi tako deluje gledajući unazad. Bez nekog velikog master plana, ali uz stalnu potrebu da sve što može bude još bolje, raznovrsnije, smislenije. Na početku su to bile samo radionice. Dođeš, kuvaš jedno veče, pojedeš, smeješ se, odeš kući. Ljudi su to voleli jer je bilo opušteno, bez pritiska, bez ocena, niko ne očekuje da postaneš profesionalni kuvar. Ali, vremenom sam shvatio da mnogima to nije dovoljno. Bilo je puno ljudi koji su želeli da stvarno nauče da kuvaju od nule.

I tako smo napravili kurs. Pravi kurs, koji traje više nedelja, imate gradaciju, idemo od osnovnog seckanja luka, pa do pravljenja ozbiljnog jela. To nam je bio veliki iskorak. Počeli su da nam dolaze ljudi koji bukvalno ne znaju da skuvaju ni jaje, ali hoće da nauče. I uspeju. Što nam je, realno, najveća satisfakcija.

Vremenom smo širili tim, unapređivali prostor, dodavali nove teme – vegetarijanske radionice, internacionalna kuhinja, team building događaji, korporativni klijenti. Danas radimo i stvari za koje nisam ni znao da postoje kad smo počinjali. Na primer, vinske radionice u saradnji sa somelijerima, organizujemo PR događaje, pravimo recepte za brendove…

Ali, srž je ostala ista – edukacija kroz praksu, kroz konkretno kuvanje. Mi nismo škola za profesionalce. Kod nas dolaze ljudi iz najrazličitijih priča: menadžeri, muškarci, mame, studenti. I to je ono što me najviše raduje. Il Primo je postao mesto gde ljudi dolaze da nauče da kuvaju ne zato što moraju, nego zato što žele.

Iz kojih sve razloga ljudi upisuju vaše kurseve?

Koliko ljudi toliko i razloga. Ali, mogu vam reći da su neki obrasci prilično česti. Recimo, razvedeni muškarci. To je jedna posebna kategorija. Dođu pomalo pogubljeni, svesni da sad moraju da nauče da kuvaju sami za sebe, jer stalno poručivanje i odlasci u restorane jednostavno nisu održiva priča. Ima i mama koje nikada ranije nisu kuvale, ali sada žele to da savladaju kako bi kuvale zdrave obroke za svoju decu. Ili su im dosadila jela koja inače jedu, pa bi da nauče nešto novo.

Onda, imate totalne početnike. Ljudi koji ne znaju da skuvaju ni čaj. I to nije nikakva šala, to su ozbiljni, obrazovani ljudi koji su živeli život bez potrebe ili prilike da nauče da kuvaju. I sad su rešili da preuzmu stvar u svoje ruke. To je, takođe, ogromna stvar. Jer, znate, doći na kurs, priznati sebi „ne znam“, i krenuti od nule, to traži hrabrost.

Imamo i one koje kuvanje prosto opušta. Ljude kojima je to ventil, način da se sklone od ekrana, posla, buke. Dođu, seckaju, prave, pričaju, jedu… I odu kući puni energije.

A ima i onih koji dođu jer ih je neko drugi prijavio. Dečko pokloni devojci kurs za rođendan, mama pošalje sina pred studije. I to zna da bude super, jer često baš oni postanu najveći entuzijasti.

Ljudi dolaze iz najrazličitijih razloga, ali ostaju zato što im prija atmosfera. Kod nas nema takmičenja, nema stresa. Imate šporet, imate namirnice, imate ljude oko sebe i idete, korak po korak. Mislim da je na kraju to ono što ih zadrži.

Kako ste se vi učili i razvijali sopstveno znanje?

Pola iz glave, pola i iz stomaka. Nisam završio nikakvu kulinarsku školu, nisam radio u hotelima sa pet zvezdica, nisam nosio visoku kapu. Ali, kuvao sam stalno. Kad ne znam, onda probam. Kad pogrešim, ne bacim nego se pitam zašto nije uspelo.

Sve je počelo kao hobi. Kuvanje me je opuštalo. Uživao sam da pravim, da jedem, da istražujem. Kad sam pokrenuo Il Primo školu kuvanja, bio sam više entuzijasta nego stručnjak, ali sam bio odlučan da sve što ne znam naučim, i to temeljno. Ne da bih bio šef, nego da bih mogao da objasnim drugima. Jer, to je meni poenta svega ovoga – edukacija. Za mene je najmiliji izazov da objasnim recept nekome ko nije pipnuo varjaču. Da mu objasnim tako da razume i ponovi.

Sećam se jednog momenta, to je baš bio prelom. Bio sam u jednom restoranu, poručio sam tuna steak i taman zaustio da kažem “medium”, konobar me sasekao sa rečenicom: „Znam, znam, dobro pečen“. Tada sam shvatio da većina tako jede, da je tržištu potrebna edukacija. I rešio sam da ja postanem taj neko. Onaj koji će objasniti.

Učio sam iz knjiga, sa interneta, pratio emisije, ali najviše iz prakse. Radio sam radionicu po radionicu i usput učio sa ljudima.

Da li ste zapazili neke izmene u kulturi kuvanja kod nas?

Kako da ne, i to ogromne. Kad smo mi počinjali sa radom, kuvanje je bilo nešto što se radi jer moraš da bi preživeo. A danas je postalo stvar identiteta. Ljudi žele da znaju, žele da eksperimentišu, žele da pričaju o hrani. I to mi je super. Hrana više nije samo „da se najedeš“, nego je postala priča, doživljaj i hobi.

Sećam se kad je prvi put počeo da se emituje 24Kitchen kod nas – to je bio mini-zemljotres. Ljudi su odjednom počeli da gledaju kuvanje na TV-u kao zabavu. Došli su Džejmi Oliver, Najdžela, hrana u slow motionu… Sve je to izgledalo jako lepo, moderno i ljudi su to upijali.

Problem je što je s tim došla i ta mistifikacija koje mi želimo da se rešimo. Da ne možeš da napraviš omlet ako nemaš tiganj od 140 evra. Ali, dobra stvar je što je to zainteresovalo masu ljudi za kuvanje. Ljudi su počeli da postavljaju pitanja. Da traže recepte. Da kupuju začine koje ranije nisi mogao ni da izgovoriš.

Takođe, mnogo više muškaraca kuva danas nego pre desetak godina. To je ozbiljna promena. Nekad su ti muški polaznici bili retkost, a sad su ravnopravni. Kuvanje više nije „ženski posao“, nego veština koju želiš da imaš.

Rekli ste da težite da „demistifikujete“ kuvanje?

Tako je. Zato što je kuvanje postalo previše komplikovano bez ikakve potrebe. U jednom trenutku, negde početkom 2010-ih, sve je eksplodiralo. Emisije, šefovi, brendirani noževi, molekularna kuhinja, sve na deset spratova. I to je okej, neka postoji, ali običan čovek se uplaši od svega toga. Dobiju utisak da moraju da imaju diplomu iz hemije i tri sous vide aparata da bi skuvali makarone, što je potpuno besmisleno.

Ja sam oduvek verovao da kuvanje treba da bude dostupno. Jasno. Logično. Da znate šta radite i zašto. Ako ne znate zašto se nešto kuva deset minuta, a ne pet, onda samo slepo pratiš recept. A kad pogrešiš, nemaš pojma gde si pogrešio. I tu nastaje frustracija. Onda ljudi kažu: „Ja ne znam da kuvam“, i dignu ruke.

Zato mi sve objašnjavamo. I zašto ide so baš tada. I zašto ide brašno ovako, a ne onako. I šta će da se desi ako nešto preskočite. Meni je to najvažniji deo Il Primo škole kuvanja, da polaznici razumeju, ne samo da ponove. Jer, kad razumete, onda možete i da improvizujete. Da se snađete. Da kuvate „iz glave“, a ne iz Google-a.

Meni je kuvanje kao vožnja – kad naučite šta koja pedala radi, više ne mislite o tome, samo idete. I to je sloboda. Zato demistifikujem kuvanje. Da ljudi ne bi mislili da je to neka visoka umetnost rezervisana za televiziju. Jer nije. To je svakodnevni čin brige o sebi i o drugima. I to je mnogo važnije od bilo kog espumea i pene od čega već.

Kako izgleda organizacija tima danas?

Danas nas je troje u stalnom timu. Core ekipa, kako ja to zovem. Milica, Tanja i ja. To nam je jezgro koje sve drži. Mi funkcionišemo kao mala, ali jako uigrana kuhinja. Svi znamo sve, svi uskačemo gde treba, ali svako ima i svoju specijalnost.

Milica je, što se mene tiče, „majka kuhinje“. Ona vodi kuhinju, sve prati i sve zna – kad šta stiže, šta kome treba, šta može da se reciklira, gde je koji nož, koliko ima soli u zalihama. Tanja je moja desna ruka. Ona vodi dečje rođendane i radi kao predavač na pojedinim kursevima, praktičan deo je njena specijalnost.

A ja sam svuda pomalo. Kuvam, pišem, predajem, vodim kurseve, smišljam nove radionice, odgovaram ljudima na mejlove, planiram sledeće korake… Takođe, sve što je vezano za online školu, platformu i njen sadržaj – to je isključivo moj deo. I volim taj haos. Volim što nijedan dan nije isti.

Naravno, kada imamo veće događaje ili više radionica odjednom, angažujemo i dodatne ljude: honorarce, saradnike, kolege iz ugostiteljstva. Ali, oslonac svega su nas troje. I to je prednost i mana – jer sve držimo u rukama, ali i znamo da svaka sitnica prolazi kroz naše prste. Nema delegiranja do besvesti, ali zato sve ostaje lično. I to ljudi prepoznaju.

Šta sve obuhvataju team-building radionice koje organizujete?

Tim bildinzi su nam stvarno postali ozbiljan deo posla. Prvo su to bile radionice za po nekoliko ljudi iz neke firme, onako, neformalno, da se malo druže. A onda su počeli da zovu i veće ekipe: 20, 30, 40 ljudi. Danas možemo da primimo do 25 ljudi koji aktivno kuvaju kod nas u prostoru, a do 40–50 ukupno ako ih podelimo u grupe i rotiramo. I to sve u našoj kući, sa više radnih zona i vinskom sobom.

A kad to nije dovoljno, idemo na teren. Radili smo događaje za 100, pa i do 170 ljudi gde iznajmljujemo cele hale, vinske podrume, firme, dovedemo svoju opremu, postavimo kuhinjske stanice, svi rade ponešto i svi se zabavljaju. Ljudi se povežu kroz čin kuvanja, što je, po meni, najprirodniji način da sarađuješ s nekim.

Imali smo i vinske radionice, to je svojevrsno spajanje hrane i vina, zajedno sa somelijerima. Ili PR događaje za brendove koji žele da predstave proizvod na opušten, a sadržajan način. Generalno pravimo tim bilding po meri klijenta. Neko hoće samo da kuva i jede, neko hoće i takmičenje, neko hoće edukaciju. Nema šablona. Bitno nam je da ljudi odu nasmejani, punih stomaka i s utiskom da su zaista nešto zajedno napravili.

Kako je došlo do vaše online platforme i šta sve korisnici mogu naći na njoj danas?

Ako ćemo iskreno, online platforma se rodila iz prirodne potrebe i došla je kao logičan sled okolnosti. Korona nas je ubila – godinu i po dana smo u potpunosti prestali sa radom. Nema radionica, nema ljudi, nema škole. I to nije bio samo finansijski udar, nego i emotivni. Naviknete se na tu interakciju, na energiju ljudi, i onda odjednom tišina.

U tom periodu sam se prebacio na pravljenje i dostavu hrane i to me izvuklo. Nakon korone, polako, ali sigurno smo se vratili u stare tokove, a nešto kasnije počeli smo i da razmatramo online opciju. Razlozi su razni. Pre svega, imamo dosta zainteresovanih iz drugih gradova, pa čak i zemalja, koji fizički ne mogu da prisustvuju, a želeli bi, ima i onih koji su iz Beograda, ali ne mogu da dođu svake nedelje u isti termin. Želeli smo da spojimo lepo i korisno i da svima pružimo znanje i mogućnost da kuvaju kada i kako im odgovara, a sve to za znatno manje novca od onoga što bi platili na radionicama.

Udružili smo se sa prijateljima iz Ludus akademije. Kako su prethodno i sami kreirali platformu za edukaciju, znao sam da imaju iskustva i da su pravi ljudi za ono što sam i sam zamislio. Izneo sam im ideju: „Želim da napravimo Netflix za kuvanje – da može da se bira šta ti treba, kada ti treba, da pratiš korak po korak i da imaš osećaj kao da sam tu s tobom.“ I tako se i desilo.

Danas na platformi imamo preko 55 lekcija, raspoređenih po kategorijama. Jela od mesa, supe i čorbe, testa, povrće, slatkiši… Imamo i filtere po težini ili vremenu pripreme, sve da vam olakša da nađete ono što vam treba. Svaka lekcija ima i PDF recept za štampanje, sa sve nutricionističkim vrednostima: kalorije, proteini, masti, ugljeni hidrati. Da znate i šta jedete, a ne samo da kako da napravite.

Kakve su bile prve reakcije korisnika online platforme?

Reakcije su bile neočekivano dobre. Kad pustite nešto u svet što ste dugo vremena pravili, uvek imate onu malu dozu straha. Međutim, ljudi su odmah krenuli da kuvaju po lekcijama, da mi šalju fotke jela, da pitaju: „A može li sad i ovo da se snimi?“ I to me je baš dirnulo.

Najlepše mi je bilo kad su počeli da mi pišu da imaju osećaj kao da sam u kuhinji s njima. To mi je bio cilj – da ne gledaju još jedan video sa receptom, nego da se osećaju kao da kuvamo zajedno. Da ih neko vodi, ali bez stresa. I očigledno smo to pogodili.

Kako motivišete korisnike da učestvuju aktivno?

To nam je bio izazov, jer znamo kakva je situacija – kod kuće ste, sami pred šporetom, a sa svih strana vas vuku posao, deca, telefon. Znali smo od starta da platforma ne sme da bude pasivna, kao pustite video i ćao. Mora da bude zajednica.

Uveli smo mesečne izazove, kao i Zoom kuvanja uživo. Ja kuvam, oni kuvaju, postavljaju pitanja u realnom vremenu i to ljudima baš prija, jer nije sterilno, živa je stvar.

Kako vidite budućnost škole Il Primo?

Vidite, škola Il Primo je za mene mnogo više od posla. To je nešto što sam gradio rukama. Sve što vidite u našem prostoru, sve što funkcioniše online, prošlo je kroz moje ruke, kroz moj mozak, i kroz moj stomak, da budem iskren. I zato ne razmišljam o njoj kao o nekom biznisu koji se samo širi i skalira do besvesti. Ne interesuje me franšiza, želim da ostane autentična.

Ali, naravno, imam planove. Online platforma je sada već drugi biznis za sebe, paralelan, sa sopstvenim ritmom i potencijalom. Tu vidim veliki prostor za rast. Možemo da proširimo sadržaj, da uvedemo nove formate. Možda jednog dana i aplikacija, ko zna. Važno mi je da se platforma razvija u smeru edukacije, a ne samo zabave. Da ne postane još jedan food porn, nego stvarna pomoć ljudima u kuhinji.

Što se tiče fizičke škole, želim da ona ostane mesto gde ljudi dolaze da se opuste, da nauče nešto novo, da se podsete koliko kuvanje može da bude jednostavno i lepo. Možda jednog dana napravimo još neki specijalizovani prostor za decu, za vinare, za napredne kurseve. Ali, neću da postanemo fabrička linija.

U budućnosti, voleo bih da Il Primo bude centar za kulinarsku pismenost. Mesto gde ljudi dođu kad hoće da znaju šta stavljaju u tanjir, kako da ne bacaju hranu, kako da nahrane sebe i druge s uživanjem, a ne s mukom. I da se pri tom ne osećaju glupo, ni nedovoljno. Jer, svi možemo da kuvamo – samo treba neko da nam to pokaže na pravi način.

Šta biste poručili ljudima koji razmišljaju da uđu u preduzetništvo?

Znate kako, ja mislim da čovek to mora da proba. Ako osećate da trebate da probate, ako imate neku ideju, mislim da obavezno trebate pokušati. I vrlo brzo ćete znati da li je to za vas ili nije.

Već na prvoj prepreci vam je jasno. Ako rešite prvu prepreku i shvatite: „Okej, mogu ja ovo“, i još se uzbudite oko toga – to je znak. Ali, ako ste odmah: „Ma, ne mogu, ko će se ovim baviti?“, onda je za vas posao od 9 do 17h prava stvar.