IN99:
Porodična radionica u kojoj nastaju medicinske uniforme i radna odela po meri

Čime se IN99 bavi?

Ukratko rečeno, bavimo se proizvodnjom i prodajom medicinskih uniformi i radnih odela, a odnedavno i svakodnevne sportske odeće. Zapravo, ovo je porodičan posao, koji je pokrenula moja mama pre tačno 20 godina, odnosno 2003. godine, u podrumu naše kuće.

Kako su izgledali ti poslovni počeci?

Sve je bilo u mnogo manjem obimu nego što je to slučaj danas. Istini za volju, posao je od samog početka bio samoodrživ, ali ništa se epohalno nije dešavalo. Uz asistenciju dveju radnica, mama je krenula sa izradom sasvim običnih majici, a potom i onih na bretele. Brat, sestra i ja smo bili neizostavni inventar u proizvodnji. Zapravo, to je bila naša igraonica, a mama se nije bunila što joj pravimo društvo.

Naravno, kada je trebalo da se pomogne, zasukli bismo rukave. Jedno od glavnih zaduženja je bilo izvrtanje majici. Ja sam, recimo, sa 5-6 godina štampala majice tako što bih se pentrala na panj, pa na kofu, jer nikako drugačije nisam mogla da dohvatim mašinu. Kad se biznis malo proširio, skupa smo išli u razvoz robe. No, mi tada nismo na sve to gledali kao na posao, već kao na avanturu.

Kada ste napravili iskorak u poslovanju?

Prekretnica u poslovanju se dogodila 2015. godine, kada smo krenuli sa sindikalnom prodajom proizvoda. Mama je napravila obične bluze, pantalone i mantile i zaputila se u Klinički centar. Naišla je na sjajan odziv tamošnjih zaposlenih, jer su mogli da kupuju uniforme na rate.

Vremenom smo prekrajali modele na zahtev kupaca i došli do toga da imamo zaista impozantan asortiman. Sada u ponudi imamo razne modele od različitih materijala i pravimo ih po meri kupaca. Pored medicinske struke, klijenti su nam i vrtići i građevinske firme, kao i svi oni koji žele da imaju “uniformisane” zaposlene.

Dakle, osluškujete šta klijenti žele.

Upravo tako. Tek skoro smo u materijale uvrstili elastin. Pre toga smo ga izbegavali zato što nam je kvalitet uvek na pravom mestu i zato što radimo isključivo sa pamukom. Međutim, kupci su baš dosta tražili, a mi smo prionuli na posao i, nakon obimne potrage, uspeli da nađemo elastin bez trunke sintetike. Takođe, imamo sjajne saradnike, kojima možemo uvek da se obratimo za savet kada imamo takve zahteve i nedoumice.

Sa druge strane, kad god obavimo prodaju, ja volim da zatražim povratnu informaciju od kupca. Recimo, jedna od sugestija bili su dublji džepovi na uniformi. Mi smo to odmah usvojili i korigovali. Sada na konto toga dobijamo pohvale, a da ne spominjem koliko to nama znači za razvoj biznisa.

Kada ste vi preuzeli biznis?

To je dogodilo sredinom 2018. godine. Mama je morala da se povuče zbog zdravstvenih razloga i onda se nametnulo pitanje šta raditi sa firmom: ugasiti je ili nastaviti dalje. S obzirom da sam u tom trenutku bila jedino punoletno dete u porodici, a nisam želela da se firma zakatanči, preuzela sam istu.

Ipak, mama je ostala u kapacitetu mentora, uvodivši me postepeno u sve segmente poslovanja: nabavke materijala, organizovanja proizvodnje, odnosa sa klijentima, itd. Gotovo punih godinu i po dana sam radila pod njenim okriljem, usput završavajući srednju školu, upisujući fakultet i trenirajući karate.

Nova prelomna tačka za IN99 desila se 2020. godine, kada je Fond za razvoj objavio konkurs za mlade preduzetnice. Tu sam uvidela priliku da dobijemo finansijsku injekciju koja bi nam pomogla da napravimo pomak u poslovanju. Fond je prepoznao IN99 kao sjajnu priču i mi smo 2021. dobili kredit. Isti smo iskoristili za kupovinu vez-mašine, što je doprinelo kvalitetnijoj izradi, te angažovanju ljudstva. I od tada kreće naš uspon, sa prvim velikim porudžbinama, gde opskrbljujemo čitave bolnice uniformama.

Pored proizvodnje uniformi, pravite i sportsku odeću.

Tako je. Uz sve navedeno, 2020. godine svetlost dana je ugledao i Innovation, brend sportske garderobe. Ova marka je pokrenuta na moju inicijativu i zaista se sjajno pokazala kod publike. Istini za volju, pretežno su kupci dame, ali opet ta ručno šivena odeća ipak završi i kod momaka, muževa i sinova.

Odakle nabavljate materijal?

Gotovo sve uzimamo kod nas. Ipak, dešava se da sirovina nema kod naših dobavljača, pa onda oni taj materijal poručuju iz Turske. Tako da, trenutno nema potrebe da putujemo radi istraživanja i nabavke materijala, ali ne mogu da kažem da ne bih volela da se okušam kada to obaveze budu dozvolile.

Tokom pandemije sindikalna prodaja je trpela, zar ne?

Zapravo, ona je bila gotovo obustavljena zato što prosto nismo mogli, zbog dobro poznatih okolnosti, da ulazimo u bolnice. Ipak, imali smo kontakte u vidu stalnih kupaca, koji su tačno znali šta im treba, pa smo tako donekle nadoknađivali.

Iskreno, prodaja nam u to periodu nije bila prva na pameti. I, pošto smo mi u osnovi proizvodnja, želeli smo nekako da damo svoj doprinos. Stoga smo počeli da izrađujemo maske, koje smo potom, uz uniforme, donirali beogradskim bolnicama sa kojima smo prethodno već izvesno vreme sarađivali.

Koliko vam društvene mreže znače u samom poslovanju?

Danas nam i te kako znače. Njima sam počela da se bavim i pre nego što sam preuzela firmu. Mama je bila pomalo staromodna po tom pitanju. Ona je volela da se proizvodi reklamiraju, što bi rekli, od usta do usta. Ja, kao srednjoškolka tada, uvidela sam da na Instagramu ima prostora da pokažemo naše proizvode.

Isprva smo brat i ja pozirali u našim uniformama i slikali se ispred kuće, pa smo te fotografije postavljali na Instagram profilu. A onda sam, bez veze, pustila reklamu i ljudi su počeli da se javljaju. Iako sam mislila da će biti problem što nismo imali impozantan broj pratilaca, ispostavilo se da to uopšte nije presudno – jednostavno njima su bile potrebne uniforme.

Videvši kakav smo uspeh ostvarili, u potpunosti sam se posvetila vođenju društvenih mreža. Putem raznoraznih YouTube tutorijala sam dolazila do znanja, koje sam zatim primenjivala u praksi. Sada imamo gotovo 7.000 pratilaca na jednom Instagram profilu, sa vidljivom tendencijom rasta, i reklame nam više nisu potrebne. U međuvremenu, i samu produkciju smo digli na viši nivo, angažujući profesionalne fotografe, modele i influensere za koje imam samo reči hvale.

Da li postoji neka kontrola pre puštanja novog proizvoda u promet?

Svakako. Prvi komad koji se napravi ja uzimam i oblačim kako bih se lično uverila da li je prijatan za nošnju ili ne. Tom prilikom gledam kako taj odevni predmet može da se uklopi sa nekim drugim, što kasnije napomenem u samom opisu proizvoda. Naposletku, sve ubacim u veš-mašinu da bih proverila dolazi li do skupljanja ili ne.

Potom sledi druga runda “testiranja”, gde taj komad dobijaju članovi porodice i prijatelji, odnosno ljudi koji se ne libe da kažu svoje iskreno mišljenje. Ako i tu dobijemo pozitivnu povratnu informaciju, tek onda plasiramo proizvod.

Da li koristite sajt u svom poslovanju?

Da, naravno. U njega smo inkorporirali i firmu mog brata koja se bavi štampom. Na taj način klijentima možemo da ponudimo kompletnu uslugu: od izrade komada odeće, preko veza, do štampe. Iskreno se nadamo da će novi sajt u skorijoj budućnosti ugledati svetlost dana.

Sa koliko različitih materijala radite?

Sa šest-sedam vrsta: tri za uniforme i tri-četiri za sportsku garderobu. Što se tiče dezena i boja, ima ih pregršt. Baš sam nedavno gledala i iznenadila se da imamo 20-ak šarenih dezena i 10-15 boja. Tako da, pred kupcima je zaista veliki izbor.

Pošto šijete po meri, koliko se obično čeka na proizvod?

Da, mimo standardnih veličina, od XS do 3XL, u ponudi imamo i uslugu šivanja po meri. Ona maksimalno zahteva nedelju dana, ali mi zaista nastojimo da to bude što pre zato što obožavamo kada radimo tako nešto unikatno.

Naravno, ako su u pitanju velike količine, onda se sa klijentom dogovaramo oko roka isporuke. Takođe, pored šivenja po meri, radimo i vez. Ukoliko kupac želi, možemo da izvezemo neku poruku, motive, inicijale na, recimo, trenerci.

Koji su vam najpopularniji proizvodi?

To su zasigurno termo-trenerke i matching kompleti. Potražnja za termo-trenerkama nikada ne jenjava, štaviše traže ih i usred leta, a pritom su neverovatno tople. Što se tiče matching kompleta, oni su pogotovo popularni kod mladih parova, koji vole da se istovetno obuku.

Koliko često uvodite nove proizvode?

Mi se, uglavnom, držimo kolekcija i to po godišnjim dobima. Tako da, imamo prolećne, letnje, jesenje i zimske kolekcije.
Jedini izuzetak su možda trenerke, gde malo više vodimo računa o aktuelnim trendovima, jer su one namenjene mlađoj populaciji i želimo da oni budu moderne.

Kako dolazite do klijenta?

U principu, klijenti se nama javljaju, bilo da je sindikalna prodaja ili prodaja fizičkim licima. Kada radimo sindikalnu prodaju u bolnici, zaposleni su uveliko obavešteni o tome i velika većina njih se sjati u podrumu, gde nam je najčešće obezbeđeno mesto za prezentaciju.

Neretko se dešava da od prodaje fizičkom licu dođe do sindikalne prodaje. Recimo, jedna vaspitačica pazovačkog vrtića je kupila nešto za sebe, koleginica je to videla i kupila, pa me je direktorka pozvala i za tren oka “obukli” smo sve zaposlene.

Znate li možda procentualno koliko je kupaca iz Beograda, a koliko iz Srbije?

Podjednako je, kada se radi o prodaji fizičim licima. Zato što, kad puštam reklamu na društvenim mrežama, to radim na nivou čitave Srbije. Sindikalne prodaje su druga stvar. Premda je tu Beograd dominantan, prošle godine, 2022, obavili smo jednu u Kragujevcu. Probijamo se i u Sokobanji, a svakako nameravamo da angažujemo tim koji će pokrivati sve velike gradove u zemlji.

Ima li vaših proizvoda na inostranom tržištu?

Iako ima mnoštvo upita, za sada nas, nažalost, nema. Glavni kamen spoticanja je dostava, odnosno poštarina, koja je papreno skupa, čak i u slučaju zemalja iz regiona. Svakako gledaćemo da smislimo neko rešenje koje je optimalno za sve zainteresovane strane.

Koliko imate zaposlenih i da li je teško pronaći kvalitetan kadar?

Kada sam ja preuzela firmu, bilo nas je četvoro. Danas nas ima sedmoro. Zapravo, baš nedavno smo dobili “pojačanje” u vidu dve starije, ali neverovatne ženice. Što se tiče pronalaska kadra, izuzetno je teško angažovati nekoga da se bavi ovim poslom, a da je pritom pedantan. Međutim, kada ih nađemo, to bude na obostrano zadovoljstvo i na “duge staze”.

Da li postoje obuke za novozaposlene?

Svako u radionici ima svoju ulogu u obuci. Recimo, tetka je zadužena za krojenja, ja sam za vez, a treća ženica za šivenje. I svaka od nas se trudi da uvek unese neki novitet u svoj segment izrade. Recimo, tokom korone jedna radnica je došla na posao sa pet ideja kako napraviti maske, koje je videla u slobodno vreme negde na internetu.

Kako ste se vi latili rada na vezu?

To je došlo sasvim spontano. Kao što sam već spomenula, dobijeni kredit smo iskoristili da obnovimo mašine, te da uzmemo neke koje nismo imali. Dok smo razgledali na različitim sajtovima šta bi nam odgovaralo, za oko nama je zapala mašina za vez. I tako smo je pazarili.

Isprva smo brat i ja imali neku malu obuku, a najveće znanje smo, ipak, stekli kroz sam rad. Kad se on okrenuo štampi, sav rad na vezu je pao na mene, što je ispostavio kao blagoslov. U tome sam pronašla sopstveni kreativni izraz, pogotovo kada klijenti dođu za vrlo složenim zahtevima, poput četiri veza na dukserici.

Da li imate osobu koja se bavi šablonima?

Da, mimo mame, tu je i jedna radnica koja je zadužena za otvaranje, odnosno skidanje šablona. Ukoliko se radi o nekim komplikovanijim koje ni ona ni mama ne mogu da dokuče, onda priskaču u pomoć mamini stari saradnici kojima su šabloni fah.

Kakvi su vam planovi za budućnost?

Smatram da, pre svega, imamo dosta prostora za napredak u svakom segmentu. Svaki proces možemo donekle da unapredimo. Međutim, ono što bih ja najviše volela jeste da uzdignemo radionicu na jedan novi, profesionalniji nivo, što bi podrazumevalo selidbu u veći prostor od trenutnog.

Drugi plan je vezan izlazak van granica naše zemlje. Zapravo, to mi je ubedljivo najveća želja zato što sam ubeđena da tu ima prostora za nas, te da možemo daleko da doguramo na inostranom tržištu.