Joška Handmade:
Snovi koju su postali stvarnost od porcelana

Ljubav prema porcelanu kod vas se javila još od malih nogu. Kako se ona rodila?

Koreni sežu još od detinjstva. Naime, kad sam bila mala, na našem tadašnjem televizoru videla sam čoveka koji je ispred sebe imao drveni točak i komad nečega što se meni činilo kao nedefinisan komad blata. Nogom je pomerao papučicu točka, a prstima se igrao sa tom masom i, za par trenutaka, pred mojim očima našla se činija. Za mene je to bila magija, a jedina želja koju sam imala bila je da se oprobam u istom. No, kako su to bile 90-e, mogućnosti su bile ograničene.

Ipak, nada nije jenjavala, pa sam u šetnjama Knez Mihailovom skupljala vizitke keramičara, bez obzira što goriva za odlazak do njihovih ateljea na periferiju nije bilo.

U strpljivom čekanju se završila osnovna, a zatim i srednja škola. Došlo je vreme za upis na fakultet, a žarka želja da to bude Primenjena umetnost ubrzo se razbila o surovu realnost i iz finansijskih razloga pretvorila u Građevinski fakultet.

Redovno sam te 2017. pohađala nastavu i još redovnije tražila atelje gde bih mogla bar iz hobija da se poigram glinom. Nažalost, sve opcije su bile veliki udar na moj budžet i konačno sam rešila da odustanem. Baš tog jutra u Jutarnjem programu pojavio se Lazar Rančić koji je pričao o svojoj školi keramike.

Ne budem lenja, pronađem broj telefona, pozovem ga, kažem da sam gledala emisiju i da želim da posetim njegov studio. U tom trenutku se sa stare lokacije selio u Masarikovu, gde je i danas, pa mi je objasnio da bi najbolje bilo da dođem za par dana kada ceo proces bude gotov. U mojoj glavi to je bilo previše, želela sam da se desi što pre, a najbolje istog dana, na šta je Laza na kraju pristao.

Pre nego nastavim, volela bih da kažem da je on je jedan predivan čovek koji radi divne stvari. Svim starosnim grupama od školaraca i studenata, do penzionera, pristojnom cenom, dao je šansu da se oprobaju i uživaju u hobiju koji im se dopada. Ja sam mu zaista beskrajno zahvalna na tome i nadam se da je danas ponosan na mene i sve što sam postigla.

Kao što rekoh, na moj nagovor našli smo se nedaleko od studija, gde mi je u hodu objašnjavao kako idemo na prašnjavo, prljavo mesto koje još nije spremno. Kada su se vrata otvorila, pred mojim očima našla se najlepša prostorija koju sam mogla zamisliti, a uzbuđenje je ubrzo eskaliralo u gomilu pitanja i sumnji koje nisu prestajale da mi proleću kroz glavu. Od toga da li ću biti dobra, da li je ovo stvarno za mene, do toga šta ako ne treba da se upuštam u sve ovo. Sa druge strane, baš i nisam želela da se bavim građevinom.

Ipak, odlučili ste da se upustite u priču sa keramikom. Kako su izgledali prvi radovi i da li je sve išlo onako kako ste maštali da će ići?

Daleko od toga. Neuspesi su se ređali jedan za drugim, a sa njima i po koja suza, ali to nije bio razlog za odustajanje. Iskustvo sa Građevinskog fakulteta, preciznost i upornost koju sam ponela, radili su svoje. Vremenom sam se opustila i kreirala lični pečat.

Kad sam usavršila glinu, poželela sam da pređem na porcelan. Glina je sirova, a boje drugačije. Dok je porcelain sušta suprotnost – nežan je, a nijanse su dosta finije.

Zapravo, sve je počelo rođendanom jedne moje drugarice. Kako naše drugarstvo traje više od decenije, ideje za poklone su se istrošile, pa sam poželela da joj napravim nešto orginalno – ogrlicu. Bacila sam se na izradu, ali istorija je počela da se ponavlja. Uz svu moju dobru volju i pokušaje, ogrlica nije ličila na onu koju sam zamislila. Epilog je bio taj da sam joj, na kraju, kupila poklon i ispričala joj priču o ideji koju sam imala i neuspehu koji se dogodio.

Međutim, baš ta drugarica me je, bez mog znanja, u novembru 2017. godine prijavila za učešće na marketu koji je trebalo da bude održan 4. februara naredne godine.

Panika je opet bila na istom nivou kao kada sam prvi put ušla u studio. Obasula sam je tonom pitanja i počela da joj objašnjavam da nemam ni proizvod, ni ime, na šta je kratko odgovorila: “Imaš dovoljno vremena.” Mislim da je to bilo od presudnog značaja da čitava priča krene svojim tokom.

Kako je teklo dalje razvijanje vašeg brenda?

Danas izrađujem minđuše, ogrlice, broševe, šolje, tanjire i sveće koje su, u stvari, 2 u 1 proizvodi, jer, nakon što sveća izgori, ostane vam predivna šolja. Sve radim po kolekcijama, tačnije prilagođavam određenom godišnjem dobu, a uvek se nađe i po neki predstavnik proleća, leta, jeseni ili zime. Ono što me od starta karakteriše su jasne i čiste forme.

U početku su to bile samo minđuše – male i jednostavne. Kasnije su dolazili i ostali komadi, kao i pozlata. Počela sam da se prijavljujem na druge markete, a kako je zarada rasla, tako sam je ulagala u novitete.

Marketi, posebno oni koji postoje par godina, odlična su prilika za prezentovanje proizvoda i upoznavanje sa ljudima i toplo ih preporučujem svima koji se bave sličnim stvarima.

Paralelno sa tim sam se pojavila i na Instagramu. Delila sam slike, ali pratioci su većinski bili moji prijatelji, sve dok nisam prikazala proizvod po kom sam i danas najprepoznatljivija – ptičicu, a onda su počele da pristižu narudžbine.

Mislim da su društvene mreže sjajna stvar. Često pomislim na to kako se danas možda ne bih bavila ovim poslom da sam otišla na Primenjenu umetnost. U to vreme nije postojao ovakav način za prezentacije proizvoda. Možda bih jednostavno odustala da nisam imala ovaj vid plasmana.

Volela bih da pomenem da nikada nisam plaćala reklame, što mi je posebno drago, jer govori o tome da se svi oni koji žele da budu tu skupljaju organski. Ipak, neću kriti, najviše volim kada mi se neko javi zato što je dobio preporuku od drugarice, koleginice, mame… Tada mi je puno srce i volela bih da krug ljudi počinje da se širi na ovaj način.

Kako je izgledala prva prodaja i kakav je osećaj kada neko koga ne poznajete poželi vaš proizvod?

Zarada na prvom marketu većinski je došla do strane drugarica, što je bila divna podrška, ali kada je naručena prva ptičica na Instagramu, taj osećaj je bio poseban. Zvala sam mamu, tatu, sestru i najbolju drugaricu, kao da sam prodala milionski proizvod.
A onda je, ponovo, usledio rolerkoster pitanja od toga kako poslati, šta napisati, do glavnog – da li će joj se svideti?

I mogu vam reći da joj se dopao, jer je ostala moj verni kupac i hvala joj na tome.

Pomenuli ste neka od pitanja koja su vas mučila. Da li biste mogli da opišete kako je izgledalo kreiranje kutija, cena i ostalih propratnih elemenata?

Cenu ni dan-danas ne znam da kreiram. Tada je bila znatno manja, kao i kod većine početnika. Želite da dobijete prve kupce, a nemate dovoljno samopouzdanja, jer ste konstantno okruženi konkurencijom koja ima veoma dobre radove i izgrađena imena. Pored toga, na marketima ste direktno okruženi kupcima i slušate razne komentare: nekome je mnogo, nekome malo, a vi trebate da pronađete granicu.

Danas ne sumnjam u svoj proizvod, ali dešavalo se da uložim novac u materijal, kutije, edukaciju, a cenu ostavim istu, što faktički znači da mi je zarada sve manja. Meni je bilo, a i danas mi je važno da osoba koja dobije komad bude srećna i prosto zaboravim na ostalo. No, kada je sestra uvidela šta se dešava, postarala se da ona bude ta koja će voditi računa o kalkulacijama.

Što se kutija tiče, od samog početka sam ih pravila ja – imale su mašnicu i dobijala sam brojne komentare vezane za njih. Zanimljivo je to da sam po menjanju ambalaže, koja je bila dosta modernija, skuplja, sa zlatotiskom, dobila upite šta se desilo sa prethodnom. Ljudi vole taj handmade momenat koji se prožima od uzimanja kutije u ruke do samog nošenja.

Šta je predstavljao ključni momenta u rastu Joška Handmade brenda?

Kao što sam malopre pomenula, nakon prvog marketa, postala sam redovan posetilac ostalih. Uvela sam zlato i trebalo mi je više gotovih proizvoda. Kako sam živela na Belim vodama, a koristila peć u Lazinom studiju u Masarikovoj, to je značilo puno potrošenog vremena u prevozu. Jedan komad, odnosno tura zahtevala je šest odlazaka, morala sam da pazim da se ništa ne polomi u transportu, i da se prilagođavam rasporedu drugih keramičara koji su koristili istu peć. Odjednom je sav užitak koji sam na početku osećala počeo je da prerasta u teret.

Sticajem okolnosti upoznala sam čoveka koji je imao peć bliže meni, ali ubrzo zatim dolazi COVID koji nam je ograničio kretanje, pa tako i dolazak do novog mesta za pečenje. Rešila sam da presečem i kupila sam sopstvenu peć ili, bolje reći, slobodu, poradila sam na kvalitetu i okrenula se Instagramu. To bi bila glavna prekretnica.

Imali ste veliku investiciju u ne tako sjajnom periodu, da li se isplatila?

Definitivno, u tom periodu sam čak zabeležla rast prodaje. Ljudi su sedeli u svojim domovima i listali Instagram više nego inače, što se ispostavilo sjajno za moj biznis. Ulog se isplatio, ali ono na šta bih više volela da skrenem pažnju jeste da su svi, i pored situacije koja nas je snašla, jednako, ako ne i više mislili na druge. Nisu se zaboravili rođendani i važni datumi.

Iako su komadi koje izrađujete predivni, na društvenim mrežama je važan estetski moment i jasan prikaz proizvoda. Da li ste imali nekoga ko vam je pomagao u prezentovanju, odnosno fotografisanju komada?

Sve fotografije sam radila lično ja, ali ima i maminog doprinosa. U početku sam pozajmljivala foto-aparat od drugarice, što sa sobom nosi dodatni stres. Kada sam zaradila neki novac, poželela sam da kupim točak, međutim mama me posavetovala da to bude aparat i poslušala sam je. Kada je u pitanju znanje, sve je kombinacija prakse i interneta.

Sledeći poslovni korak bilo je to da se Joška Handmade preseli u svoj studio.

COVID je doneo to da jedemo, spavamo i radimo na istom mestu. Kada se ta epizoda završila, početkom 2021. godine poželela sam da napravim promenu, a falio mi je i kontakt sa ljudima. Uz to, komadi su počeli da se gomilaju i bio mi je potreban prostor za odlaganje.

Studio se nalazi na Banovom brdu, u ulici Dragana Nikitovića 2, a lokaciju sam birala tako da mi bude blizu kuće, jer nisam želela da gubim vreme u prevozu do centra ili ma koje druge lokacije. Ova odluka mi je dala fleksibilnost u organizaciji radnog vremena onako kako mi najviše odgovara. Tako me u studiju možete naći od utorka do nedelje, u periodima od 11.00 do 14.00 č, te od 17.00 do 20.00 č, dok su mi ponedeljak i nedelja neradni dani.

Ovo nije klasnična prodavnica, gde dođete, kupite i odete. Gospođe iz okolnih firmi, ali i kupci iz svih drugih delova grada svrate za poklon, međutim priča se ne završava tu. U stvari, tek počinje, jer se razgovor nastavi uz kaficu, pa često potraje i po sat dva. Ovo je mesto za druženje i relaksaciju.

Za one koji nemaju vremena da čekaju dostavu ili dođu na Banovo brdo, neke komade mogu naći u galeriji Art For All, concept storeu Chichi&Arty u Beogradu, kao i u Misha concept storeu u Novom Sadu.

Kako nastaje i koliko traje proces nastanka nekog Joška Handmade proizvoda?

Nekada počinjem od skice, nekada u zavisnosti od toga šta mi je u glavi. Prvi korak nakon toga je modelovanje, za koje postoje različite tehnike. Ja radim tehniku iz ploče, što znači da se komad porcelana razvija, pa se odatle dalje seče u željeni oblik. Zatim se predmet suši od jednog do tri dana, u zavisnosti od vremenskih uslova i vlažnosti vazduha.

Tada na red dolazi šmirglanje, pečenje, hlađenje, oslikavanje, glaziranje, pa ponovno pečenje. Ukoliko radim sa zlatom, ovo je trenutak kada se ono nanosi u tečnom stanju i ponovo vraća u peć. Krajnji korak su metalne komponente. Za sve nabrojano potrebno je oko 10 dana kada je reč o nakitu, odnosno 2-3 nedelje kada su u pitanju tanjiri i šolje.

Kada ste počeli sa izradom upotrebnih predmeta i kako je došlo do toga?

To je jedan od plodova iz perioda COVID-a i trenutak kada bih se vratila na onu priču sa početka razgovora. Moja želja je od detinjstva bila da izrađujem upotrebne predmete. Nakit je došao spontano, zahvaljujući drugarici. Kada su se stekli svi uslovi, upustila sam se u pravljenje šolja i tanjira. Danas izrađujem svega po malo, ali 90% prihoda dolazi od nakita.

Koje su najveće promene u radu koje ste napravili od tada do danas?

Značajno sam smanjila pojavljivanje na marketima. Idem kada mi prija i ne forsiram se do granice prezasićenja, što smatram najznačajnijom promenom. Takođe, ni šolje, ni nakit više ne pravim po narudžbini, već kreiram određene kolekcije. Moja želja za personalizacijom jednostavno nije isplativa, jer pečenje jednog predmeta iziskuje trošak struje koji je daleko veći od samog komada.

Ipak, da bih olakšala kupcima, napravila sam sajt na kojem jasno mogu videti sve dostupne opcije.

Koliko vam je posetilaca sajt doneo?

Sajt je nastao sredinom 2023. godine, što znači da je u trenutku u kom govorimo star tek nekoliko meseci. Poseta ima, ali neretko mi se desi da kupci fotografišu predmet na sajtu, a onda mi ga pošalju u Instagram poruci.

Malo sam istraživala o čemu je reč i shvatila sam da im naručivanje sa sajta predstavlja kupovinu bez emocija i da uživaju u direktnoj komunikaciji sa mnom. Naravno, ima i onih koji to žele da zaobiđu, pa im je sajt idealna opcija.

Uložila sam dosta energije u izradu i potrudila se da poučena dosadašnjim iskustvom i željama kupaca napravim filtere koji će im olakšati odabir. Tako komade možete birati po veličini ili boji. Ovo je umnogome olakšalo i meni, na primer, kada dobijem upit na Instagramu za male bele minđuše – lako selektujem ponudu i pošaljem link.

Kada je reč o kupcima, koliki udeo čine kupci iz naše, a koliko iz okolnih zemalja i inostranstva?

Uglavnom su kupci iz Srbije, ali ima i ih i iz Crne Gore, Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine, kao i iz inostranstva. Kada govorimo o njima, zanimljivo je da su to u 90% slučajeva naši ljudi koji žele da podrže lokalne biznise, što je jako lepo sa njihove strane.

I naravno, posebno mi je drago što su Joška ptičice obletele svet: od Japana do Kanade.

Kako najčešće šaljete svoje komade i koliko vam je izazovan transport?

Uglavnom je PostExpress u pitanju i do sada sam imala samo jedan peh sa tanjirom, što za sve ove godine i nije tako strašno. Nakit je sitan i upakovan u čvrstu kutiju, a kada je reč o upotrebnim predmetima, trudim se da odradim sve što je do mene i ušuškam ih tako da budu bezbedni.

Pored toga, slanje ovim putem mi je najjednostavnije opcija za inostranstvo i, za razliku od ostalih kurirskih službi, paket će vas ukoliko niste kod kuće čekati u najbližoj pošti i do 20 dana, a ne u nekom magacinu na periferiji grada. Tako da, to je za sada najbolja opcija i za kupce.

Da li je momenat širenja tima blizu i razmišljate li u tom pravcu?

Naravno, volela bih da Joška Handmade dobije nove članove, ali još nije pravo vreme za to. Trenutno mi je sestra najveća podrška i pomoć na marketima. Ima širok osmeh, komunikativna je i vole da je vide baš kao i mene.

Za kraj, šta u skorije vreme možemo očekivati od noviteta?

Već neko vreme ramišljam o radionicama za koje pristižu brojni upiti. Međutim, moj studio je mali, a radionica u kojoj ja radim na periferiji, tako da trenutno razmišljam o najboljem mogućem rešenju.