Juvelirnica Barjaktarević:
Ručno rađeni nakit od zlata po vašoj zamisli

Kako i kada ste počeli da se bavite ovim poslom?

Sve je počelo pre 12-13 godina. Tada nisam imao svoju radionicu, već sam radio u jednoj od zlatara. Međutim, nije tu bilo mnogo majstorluka. Kao i većina današnjih, i ta se primarno bavila preprodajom i trgovinom.

Kako ste odlučili da postanete majstor i osnujete svoju radionicu?

Kroz nekoliko godina rada uvideo sam da u našoj branši nedostaje majstora, pa sam rešio da zasučem rukave i naučim nešto više o zanatu, te otvorim juvelirsku radionicu. Uz to, moj otac je imao auto-servis, pa sam praktično odrastao u garaži, okružen alatima. Kao klinac, pravio sam razne stvari od drveta, ali i metala. Bilo mi je potpuno prirodno da napravim nešto svojim rukama, a iščuđavao sam se kada neko ne zna ili ne želi ni da pokuša da reši neki problem.

Kako ste napredovali u učenju zanata?

Na početku sam morao da se snalazim, jer majstori sa kojima sam radio nisu bili preterano voljni da dele svoje znanje i tajne zanata. Međutim, postepeno sam pripremao teren, nabavljao alat i učio kroz praksu. Kada sam se već osećao dovoljno sigurnim, sreća mi se osmehnula – upoznao sam vrsnog majstora, dedu Duleta, koji je nekada davno vodio proizvodnju za čuvene zlatare Majdanpek. Pristao je da mi bude mentor i zaista me zavoleo, kao i ja njega. Prepoznao je moju strast i trud. Jedan je od retkih koji je bio spreman da deli svoje znanje i pomogne mi da usavršim svoje veštine, a ja nikako nisam hteo da propustim tu šansu i izneverim ga.

U početku ste se sami snalazili, a zlato nije jeftin materijal. Kako su tačno izgledali vaši počeci? I kako izgleda taj proces učenja?

Tako je, zato svaki početnik vežba sa srebrom, jer je to dosta jeftinija sirovina. Mnogi ljudi nisu svesni koliko je srebro, zapravo, jeftino, naročito u poređenju sa zlatom. Svi se sećamo perioda kada je otkup zlata bio na svakom ćošku u gradu. Nedugo zatim su ljudi počeli da prodaju i srebrni nakit, i bili su šokirani kad su saznali da gram srebra vredi oko 40 dinara.

Kada platiš neki srebrni komad, ti plaćaš pretežno rad majstora, dok je sama sirovina gotovo bezvredna. Trenutno kilogram srebra košta oko 1000 evra, što zvuči mnogo, ali kada se to podeli na grame, cena je i dalje niska. Zbog toga je srebro savršen materijal za vežbanje – gubici nisu veliki ako pogrešiš, a uz to može se lako istopiti i ponovo koristiti.

Da li je srebro komplikovano za rad?

Zanimljivo je da je na srebru, zapravo, teže raditi nego na zlatu. Teže se polira, teže se lemi, i mnogo je mekano, pa se samim tim lakše i oštećuje. Međutim, to na kraju dođe kao prednost, jer kada naučiš na zahtevnijem materijalu, rad sa zlatom postane mnogo lakši. Srebro, na primer, ostavlja fleke zbog pregrevanja i oksidacije, što je samo još jedna od prepreka koja se mora savladati.

Da li ste u početku radili samo na popravkama ili ste izrađivali i nove komade?

Dok sam radio u zlatari, apsolutno ništa nisam izrađivao niti popravljao. Samo sam posmatrao i učio pojedine trikove. Čak i danas ne mogu da kažem da znam sve, jer zlatarstvo ima mnogo podgrana. Postoji livenje, ručna izrada, štancovanje, lemljenje, poliranje… U velikim zlatarskim radionicama, na primer, postoji čovek koji radi samo poliranje i od toga su napravili čitavu nauku, sa stotinama različitih četkica, šmirgli i pasti za poliranje.

Nakit se može praviti na različite načine, pa čak i CNC laser mašinama. Svaka tehnika zahteva specifične veštine i alate. Ja, recimo, ne radim livenje, jer mi je to previše monotono i dosadno. Međutim, često sarađujem sa kolegama koji se time bave kada mi trebaju kalupi.

Koja je razlika livenog i ručno rađenog nakita?

Razlika je u strukturi materijala. Iako može izgledati kao da je to isti materijal – na primer, oba komada mogu biti od 14 karata – liveni nakit je manje kompaktan. Nema sabijanja koje se dešava u procesu ručne izrade. Zato su liveni komadi skloniji pucanju, naročito krute narukvice ili prstenje. Ručno izrađeni nakit se pravi provlačenjem materijala kroz valc mašinu, koja sabija materijal i time ga čini gušćim i kvalitetnijim. Zbog toga je ručna izrada skuplja, ali i kvalitetnija.

Kako su izgledali vaši prvi komadi?

Prvi komadi su bili jednostavni, uglavnom popravke. Koristio sam srebro, jer je jeftinije, pa sam vežbao na puknutim lančićima i nekim drugim ne tako kompleksnim stvarima. To su bile sitne popravke – „krpljenje“, kako bih rekao. Smatram da je upravo to najbolji način za početnike, jer tako se stiče veština. Pored toga pravio burme i upleteno prstenje. Međutim, vrlo brzo sam prešao na ozbiljnije stvari zato što me je ovo zanimanje potpuno obuzelo. Doslovno sam danonoćno radio, što se, moram priznati, dešava i danas.

Koliko vam je alata bilo potrebno na početku? I koliko je bilo teško doći do mašina?

Na početku sam imao samo četiri-pet osnovnih mašina i radni sto. Postepeno sam proširivao opremu. I moram priznati da ni za jednim alatom koji sam kupio nisam zažalio, jer, kad ti nešto zatreba, nema puno razmišljanja. Iako se bez nekih alata može, oni ti u nekim trenucima neverovatno olakšavaju posao i pomažu da dostigneš veću preciznost.

Da li postoji neki momenat koji je bio prekretnica u vašem radu?

Nakon godinu-dve rada, počeo sam da obilazim sajmove, prvo u Istanbulu, a zatim i Minhenu. Za svakoga ko ozbiljno želi da se bavi ovim poslom, preporučujem da poseti te sajmove, jer tamo može videti šta se dešava u industriji, a uz to i steći korisne kontakte. Recimo, kamenje je danas jako popularno, a ja ga obožavam. Na sajmovima sam stekao kontakte sa ljudima iz celog sveta i mogu da kažem da ne može da se poredi kad vidiš i osetiš kamen uživo i kad ga naručiš preko interneta.

Kako vam se industrija zlatarstva čini danas?

Nažalost, zlatarstvo sve više ide ka velikim industrijama i mašinskoj izradi, što smanjuje kvalitet, ali ubrzava posao. Ipak, i dalje se može naći prostora za nas koji se bavimo ručnom izradom.

Pomenuli ste kamenje. Kako običan kupac može prepoznati da li je u pitanju kamenje vrhunskog kvaliteta?

Iskreno, običan kupac teško može prepoznati razliku. Laboratorije koje se bave isključivo dragim kamenjem su toliko napredovale da od prosečnih ili loših komada stvaraju vrhunske. Važno je da imate proverene kontakte i sertifikate. Međutim, važno je napomenuti da sertifikat koji dajem ja, tj. juvelirska radionica Barjaktarević, ili bilo koja zlatara, nije isti kao laboratorijski sertifikat. Naš sertifikat je garant na reč, dok laboratorijski sertifikati postoje samo za vrlo skupo i veliko kamenje. To često izaziva zabunu kod kupaca.

Da li postoji vidna razlika između mašinskog i ručno rađenog prstena?

Da, može se prepoznati razlika, ali uglavnom je primetna samo onima koji znaju šta traže. Na primer, kod livenja prsten obično bude izrađen u jednom komadu, pa je teško pristupiti nekim delovima prstena da bi se fino obradili – šmirglali, polirali i slično. To može ostaviti određene nedostatke u detaljima obrade, koje neko s iskustvom ili uz pomoć lupe može da primeti. Kod ručne izrade spojevi su prisutni, što može biti jedna od karakteristika po kojoj se prepoznaje razlika.

Tehnologija je, međutim, toliko napredovala da i livenje postaje sve sofisticiranije. Postoje 3D štampači koji se koriste za izradu nakita, kao i specijalizovani softveri poput Rhinoa, koji omogućavaju savršeno preciznu izradu prstena. Na taj način, moguće je postići vrlo visoku preciznost, pa čak stvoriti i dizajn koji su ranije bio skoro nemoguć za izradu ručnim radom.

Iako se ova tehnologija koristi u zlatarstvu i omogućava izuzetno precizne proizvode, meni lično nije privlačna, jer se veliki deo tog procesa odvija na kompjuteru, što je daleko od tradicionalnog zlatarskog rada. Ipak, možda neko iz porodice preuzme taj deo posla, pa ćemo videti kako će se to razvijati u budućnosti.

Kad smo već kod toga, da li neki član porodice pokazuje interesovanje i da li bi vam pomoć dobrodošla?

Iskreno, najviše bih voleo da neko preuzme telefon i komunikaciju, što je sa druge strane skoro pa nemoguće, s obzirom na to da se moj posao oslanja na preporuke i na koncept koji smo izgradili. Uglavnom, bavim se popravkama, prepravkama i izradom po želji, pri čemu je izrada po želji prioritet. Tu crtamo, smišljamo i dizajniramo kako bi sve bilo onako kako su kupci zamislili. S obzirom na to da se radi o specifičnim stvarima, teško je zamisliti da neko može preuzeti tu ulogu umesto mene.

Baš zbog ovoga sve više razmišljam o građenju brenda, gde bi svaki kupac mogao da bira određeni modele i dimenziju, čime bih se rasteretio od direktne komunikacije o svakom detalju. To će omogućiti lakšu proizvodnju i sav ostali rad. Na početku sam pomenuo da majstora u ovoj oblasti manjka i upravo zato me veoma često kontaktiraju i kolege iz zlatara, a i za to je potrebno odvojiti dodatno vreme.

Kada je reč o nakitu koji se dobija laserskim sečenjem na CNC mašinama, koliko se on razlikuju od livenja i ručnog rada?

Postoji značajna razlika između tih tehnika. Kada pričamo o livenju, ručnoj izradi i štancovanju, jasno se vidi razlika u kvalitetu i preciznosti. Na primer, što se tiče fasovanja, to je deo proizvodnje koji se bavi ubacivanjem kamenja u nakit. Iako u početku nisam hteo da se bavim time, shvatio sam da se to polako odvojilo od tradicionalnog zlatarstva.

Ranije su majstori bili svesni svih aspekata proizvodnje nakita, ali danas se ta podela povećava. Postoje specijalizovane škole za fasere, koje traju tri meseca i koštaju oko 30.000 funti. To je velika suma novca, a kad neko završi takvu školu, razlika u znanju i veštini se i te kako vidi. Ja nisam prošao tu školu, ali sam puno vežbao i dosta toga naučio kroz praksu. Razlika između majstora koji su prošli školu i onih samoukih je ogromna. U planu mi je da se nekada u budućnosti uputim na neku vrstu obuke ili usavršavanja, jer sam svestan da je potrebno ulagati u znanje i veštine.

Danas se mnogi mladi ljudi odlučuju za školu fasovanja, jer je to privlačno i manje prljavo nego tradicionalna izrada nakita, koja je često vrlo prljava i fizički zahtevna. U tom smislu, fasovanje i učenje u inostranstvu postaju sve popularniji. Iako nisam planirao da se bavim tim delom izrade, na kraju sam preuzeo odgovornost. Kako su rokovi kod drugih majstora često produženi, a cene veoma visoke, shvatio sam da moram preuzeti kontrolu nad tim procesom kako bih osigurao kvalitet i rok koji sam unapred dogovorio. S obzirom na to da ima malo vrhunskih majstora, sam radim sve što mi je potrebno kako bi stvari funkcionisale.

Koliko se ljudi interesuju za učenje zanata i da li ste raspoloženi da podučavate nekoga?

Bilo je nekoliko mladih ljudi koji su pokazali interesovanje, ali su na kraju odustali zbog težine posla. Na primer, imao sam momke od 16 do 27 godina koji su se zadržali mesec dana, ali kada shvate koliko je to fizički zahtevan posao, jednostavno odluče da to nije za njih. Pogrešna očekivanja su ledeni breg. Svi misle da je posao glamurozan i lep, dok je stvarnost mnogo prljavija.

Razmišljao sam o organizovanju edukacija ili mentorstvu, ali još nisam našao pravi trenutak za to. Iako nisam toliko mlad, osećam da bi bilo bolje da još nekoliko godina nastavim ovim tempom, a zatim da se posvetim podučavanju. Ovakav način rada ne može trajati 20 godina bez smanjenja tempa. Gledajući u budućnost, možda bi bilo korisno da se posvetim mentorstvu kada se stvari malo stabilizuju.

Možete li nam opisati proces komunikacije od ideje do realizacije?

Proces počinje tako što klijent dođe sa idejom o nekom komadu nakita. Prvo razgovaramo o njihovim željama i potrebama, a zatim krećemo s crtanjem i dizajniranjem. Kada se dogovorimo o izgledu, prelazimo na izbor materijala i finalizaciju dizajna.
Nakon toga, krećem u izradu, što može uključivati različite tehnike, zavisno od zahteva. Kada je komad gotov, prolazi se kroz proces obrade, uključujući brušenje, poliranje i, ukoliko je potrebno, fasovanje kamenja. U tom trenutku, klijenti su uključeni u sve faze, kako bi bio siguran da je rezultat u skladu s njihovim očekivanjima.

A kako izgleda proces same izrade nakita i šta sve uključuje?

Kada klijent izrazi želju za određenim komadom, proces može da se kreće u raznim pravcima, zavisno od kompleksnosti dizajna. U slučajevima jednostavnijih komada, često mogu raditi samo na osnovu slike sa interneta, što je vrlo olakšavajuće. Cenim kada mi klijenti prepuste određene dimenzije, jer odmah prepoznajem da su svesni da je to proces koji zahteva iskustvo. Međutim, kod specifičnijih komada, poput onih koji podrazumevaju kamenje, idealno je da klijenti dođu u radionicu.

Nakon što dobijemo osnovne informacije, skicu pravimo zajedno. Razgovaramo o tome šta može, a šta ne može da se izvede. U poslednje vreme sam shvatio koliko je važno da aktivno učestvujem u dizajnu umesto da samo čekam njihove zahteve.
Imam i svesku u kojoj crtam ideje.

Uglavnom, kada se sve dogovorimo, prolazimo kroz detalje vezane za boju zlata, nijanse i karatažu. Ljudi često nisu svesni šta karataža znači, a to može biti važno, posebno kada se radi o legurama koje se mešaju sa čistim zlatom. Naime, zlato dolazi u različitim karatažama, kao što su 14 karata (585) ili 18 karata (750), što podrazumeva mešanje zlata sa drugim metalima. To znači da kada klijent traži određenu nijansu zlata, mogu da prilagodim leguru kako bih dobio željeni ton, bilo da je to žuto, belo ili roze zlato.

Cene su, takođe, bitan faktor. Na primer, ako klijent insistira na prirodnom kamenu koji nije tretiran, to značajno povećava cenu. Razlike u cenama prirodnih kamenova, kao što su safiri, mogu biti ogromne, jer identični kamenovi mogu imati različite vrednosti na osnovu kvaliteta. Ja, lično, nemam ništa protiv laboratorijski obrađenog kamena, jer je to i dalje prirodni kamen, samo pristupačniji.

Kada se svi detalji usaglase, počinjemo izradu.

Koliko traje proces samog dogovora i izrade nakita?

Kada klijent dođe kod mene i želi da se dogovorimo, proces dogovora obično traje od pola sata do sat. Tokom tog vremena razrađujemo sve detalje i ideje koje klijent ima. Naravno, ponekad se dogodi da tokom izrade dođe do izmene pojedinih detalja, pa se tu dodatno konsultujemo, ali to su sitnice. Što se tiče same izrade, to zavisi od složenosti komada. Proces izrade može trajati do 20-ak dana, a ako je komad jednostavniji, može biti gotov i za pet.

Inače, za razliku od nekih sezonskih zanimanja, kod mene nema specifičnih perioda tokom godine kada bih imao manje posla. Tokom letnjih meseci, kada se održava više svadbenih ceremonija, raste i potražnja za burmama. Burme su, po svojoj prirodi, jednostavnije za izradu u poređenju s kompleksnijim komadima, ali postoji mnogo modela i kombinacija koje klijenti mogu izabrati, što zahteva više vremena za finalizaciju.

Kada ste više pažnje posvetili društvenim mrežama?

COVID je bio period kada sam se malo više posvetio Instagramu. Pre toga mi nije bio toliko zanimljiv, ali sam shvatio da mogu podeliti svoj rad i kreativnost. Kada sam video kako se drugi bave nakitom na Instagramu, nisam bio oduševljen. Primetio sam da je fokus na gotovim proizvodima, a ne na procesu izrade. To me je malo razočaralo, jer sam želeo da pokažem kako, zapravo, izgleda rad na nakitu.

Prodavci samo preprodaju nakit, a pravi rad se često zanemaruje. Kad sam počeo da objavljujem slike svog rada, želeo sam da pokažem stvarni proces, čak i kada to uključuje „prljavi“ deo posla. Mnogi nisu delili takve slike, jer nisu radili sami, pa je to stvorilo razliku. Na kraju, takav pristup se ispostavio kao pun pogodak. Ljudi cene i prepoznaju autentičnost.

Da li neke komade prodajete i u zlatarama ili radite isključivo za klijente koji vam se jave direktno?

Radim s nekim zlatara, ali ne unapred. Ponekad napravim seriju komada koristeći mašine, jer ručno to ne bih mogao da postignem u razumnom vremenskom okviru. Kada zlatari traže određene komade koje ne mogu sami da naprave, pravim im i to.

Da li narudžbine šaljete u inostranstvo?

Šaljem dosta stvari za Nemačku, Austriju, pa čak i u Ameriku i Australiju. Dosta narudžbina dolazi od naših ljudi koji žive van Srbije, a neretko šaljem i strancima. U nekim slučajevima pripremim sve, a onda se dogovorimo da dođu u Srbiju po porudžbinu i moram reći da nikada nije bilo problema.

Imate li neki savet za preduzetnike?

Rekao bih da je ključ u upornost i istrajnost. Iskustvo me je naučilo da, kada osetim nešto u vezi svog posla, ne treba da slušam nikoga drugog. Počeo sam da se bavim ovim pre oko 13 godina, a samostalno radim 7 godina. Mislio sam da je bolje da slušam druge, ali sam shvatio da često razgovaram s ljudima koji nemaju istu ambiciju ili znanje kao ja. Često sam odlagao svoje ideje, jer su mi drugi govorili da to nije moguće. Žalim što nisam ranije krenuo. Zato bih svima savetovao da, ako osećaju strast za nečim, treba da se upuste u to bez odobrenja drugih.