Kaligrafska radionica Dijak:
Utočište umetnosti lepog pisanja

Kako ste krenuli da se bavite kaligrafijom i šta je prethodilo tome?

Moj put u kaligrafiji razvijao se prilično prirodno i kontinuirano. Nisam tu odluku doneo naprasno, već je to išlo kroz obrazovanje, još od osnovne škole.

Upisao sam srednju umetničku školu u Šapcu, gde sam se prvi put ozbiljnije susreo sa kaligrafijom kao predmetom. Tu počinjem dublje da ulazim u ovu oblast, a vrlo brzo kreću i prva istraživanja. Kroz poznanstva sa različitim ljudima, konkretno sa Svetozarom Pajićem, već od druge godine srednje škole usmeravam se ka srednjem veku i našoj srednjovekovnoj prepisivačkoj delatnosti.

Tokom školovanja počinju da se nižu i nagrade. Od treće godine srednje škole, pa do danas osvojio sam ukupno 11 nagrada i priznanja iz ove oblasti. Posebno bih izdvojio međunarodno takmičenje u Makedoniji, gde sam tri godine zaredom, u konkurenciji od oko 18.000 radova iz 30 zemalja, osvojio Zlatnu paletu. To je za mene bila važna potvrda da sam na pravom putu i da kaligrafija treba da bude deo mog života i profesije.

Kako je dalje tekao vaš obrazovni put?

S obzirom na interesovanje za srednji vek i srednjovekovnu kaligrafiju, bilo je prirodno da upišem Akademiju Srpske Pravoslavne Crkve za umetnost i konzervaciju. Upravo tu sam svoja interesovanja produbio i zaokružio.

To je bilo možda i najkvalitetnije znanje koje sam mogao da dobijem – ne samo iz kaligrafije, već i iz oblasti ikonopisa, freskopisa, mozaika, pozlatarskih tehnika i drugih disciplina koje čine program te Akademije. Ta širina mi je bila izuzetno značajna.

Nakon toga upisujem grafički dizajn, koji sam, takođe, završio. To mi je omogućilo da kaligrafiju primenim i u savremenom kontekstu: kroz digitalni marketing, štampane proizvode, kao i kroz izradu tipografija i fontova. Na taj način sam proširio svoju delatnost, tako da ona ne podrazumeva samo ispisivanje tekstova, već mnogo širi spektar primene.

Danas mogu da kažem da sam, pored toga što sam kaligraf, i grafički dizajner.

Kada nastaje ideja o radionici i kako je izgledao njen razvoj?

Ideja o radionici javlja se pred kraj studija, 2017. godine. Tada počinjem samostalno da radim kao frilenser, prihvatam prve porudžbine i uključujem se u ozbiljnije projekte. U tom periodu radionica, zapravo, počinje da „živi“.

Te godine organizujem i svoju prvu samostalnu izložbu, što je bio trenutak kada počinju da se javljaju i ozbiljniji klijenti. Učestvujem na različitim projektima – kako za Patrijaršiju, tako i na sopstvenim projektima koji kombinuju grafički dizajn i kaligrafiju. Istovremeno, aktivno sam pisao projekte za različite konkurse: ministarstva, fondacije i sekretarijate. Sve sa ciljem daljeg razvoja, usavršavanja i promocije ovog rada.

U tom periodu radionica je bila smeštena u Balkanskoj ulici 18, u okviru jednog tržnog centra. To nije bio prostor otvoren za javnost, već pre mali atelje. Posle studentskih dana, to je bio prvi put da sam imao izdvojen radni prostor, odvojen od prostora za život. Prostor je bio skroman, oko 15-20 kvadrata, ali je za mene predstavljao veliki korak – mesto gde sam provodio dane i noći radeći.

Kada radionica postaje dostupna široj javnosti i kako dolazi do otvaranja sadašnjeg prostora?

Nakon osam godina rada, prošle godine, 2025, kaligrafska radionica Dijak konačno otvara vrata široj javnosti. Tada počinjemo sa direktnom prodajom radova i otvaranjem prostora za posetioce. Naravno, takav korak zahtevao je ozbiljna finansijska sredstva. Nije bilo moguće samo doneti odluku da niotkuda otvaram radionicu, već je bilo potrebno obezbediti budžet za zakup i potpuno renoviranje prostora.

Danas se nalazimo u Reljinoj ulici br. 4, koja ima zanimljivu zanatsku istoriju. Ova ulica je nekada predstavljala vezu između centra grada i pristaništa. Kako je Zeleni venac oduvek bio pijaca, ovde su dolazili ljudi iz različitih krajeva, pa su zanatske radnje bile dominantne – naročito one koje su zadovoljavale svakodnevne potrebe, poput opančarskih i sličnih zanata.

Ova ulica i danas ima tu posebnu atmosferu – ušuškana je, iako je u centru, sa kaldrmom koja prirodno odgovara umetničkim radionicama. Upravo sam u tom ambijentu prepoznao potencijal za svoj prostor.

Kada sam prvi put video lokal i čuo da se izdaje, odmah sam znao da je to to. U tom trenutku su se pojavili i veći projekti koji su finansijski omogućili realizaciju – sredstva su uložena u renoviranje i zakup prostora, i tako smo krenuli.

Radionica je za javnost otvorena od 1. marta prošle godine, tako da sada obeležavamo godinu dana rada u ovom formatu.

Kako danas funkcioniše radionica i po čemu se izdvaja?

Ovde ljudi mogu da dođu, upoznaju se sa kaligrafijom, kupe radove ili naruče personalizovane proizvode. Naš cilj je da što više ljudi sazna za ovaj prostor, jer je u pitanju prva sertifikovana kaligrafska radionica u Srbiji koja je otvorena za javnost.

Većina kolega kaligrafa radi u zatvorenim ateljeima, dok ovakav koncept – specijalizovan prostor isključivo za kaligrafiju, dostupan svima – do sada nije postojao. Kod nas se ne prodaju drugi proizvodi, poput knjiga ili crkvenih predmeta – fokus je isključivo na kaligrafiji.

Radimo i na velikim projektima, poput saradnje sa manastirom Hilandar, kao i na protokolarnim poklonima za državne institucije. Takođe, sarađujemo sa fondacijama i privatnim kompanijama, posebno za jubileje i različite promotivne događaje.

Trudimo se da proširimo delatnost i približimo kaligrafiju široj publici. Primećujemo veliko interesovanje, naročito na društvenim mrežama. Ljudi često prvo misle da je ovo edukativna radionica, ali kada shvate da mogu i da kupe radove, sve više njih dolazi da vidi prostor i upozna se sa radom uživo.

Naravno, važno je naglasiti da ovakav nivo kvaliteta ne dolazi brzo. Kaligrafija, kao i ikonopis ili bilo koja umetnost, zahteva godine rada i usavršavanja. Nije moguće postići visok nivo za kratko vreme – iza svakog rada stoji dug proces učenja i razvoja.

Koje sve proizvode imate u ponudi? I da li imate eksterne saradnike?

Trudimo se da imamo radove za različite potrebe i prilike. U ponudi su i pristupačniji pokloni, poput inicijala ili šolja, ali i kompleksniji radovi namenjeni za posebne događaje: krštenja, venčanja, rođendane i slične prilike.

Na primer, imamo antimins koji je rađen za Eparhiju zapadnoevropsku. Takođe, radimo različite citate koji mogu da se uklope u razne kontekste, bilo da su u pitanju godišnjice, jubileji ili lični pokloni. Najčešće su to citati iz Svetog pisma ili, recimo, misli Svetog Save o ljubavi.

Za strane posetioce posebno su zanimljivi segmenti inspirisani rukopisnim knjigama. Na primer, imamo rad sa motivom ptice iz Miroslavljevog jevanđelja, kombinovan sa celom azbukom. To je nešto što stranci često prepoznaju kao autentičan suvenir iz Srbije.
Imamo i cegere sa štampanim motivima – azbukom, ornamentima i elementima iz naših radova.

Što se tiče eksternih saradnika, recimo, šolje su rađene po našem dizajnu, dok su njihovu izradu realizovale monahinje u Župi Nikšićkoj. One su ih ručno oblikovale. Kada je reč o uramljivanju radova, tu sarađujemo sa majstorom. A ako govorimo o kaligrafskim radovima, oni nastaju ili ovde u radionici ili u mom privatnom radnom prostoru, s tim da se veći deo produkcije odvija upravo ovde.

Da li se ti proizvodi rade po porudžbini?

Da, većina stvari se radi po porudžbini. Ono što se nalazi u prostoru jeste dostupno za kupovinu, ali se trudimo da uvek imamo i rezervni primerak – jedan izložen i jedan na stanju. Kada se jedan proda, odmah izlažemo sledeći i paralelno započinjemo izradu novog.

Veći projekti, koji traju i po nekoliko meseci, planiraju se unapred i ne mogu se realizovati preko noći. Upravo zbog toga imamo izložbene komade, kako bismo mogli da ponudimo rešenje u situacijama kada je kupcu nešto potrebno odmah.

To je, uostalom, česta praksa – ljudi se javljaju u poslednjem trenutku, očekujući da je moguće brzo realizovati sve. Zato uvek savetujemo da se porudžbine planiraju unapred.

U proseku, minimalni rok za izradu je oko 15 dana, u zavisnosti od obima i kompleksnosti rada. Čak i inicijale, koji u tehničkom smislu mogu da se urade za dan, treba planirati unapred. Postoje već preuzete porudžbine koje moramo da ispoštujemo, pa nije uvek moguće reagovati odmah.

Zato je uvek najbolje javiti se na vreme, čim znate da vam je nešto potrebno za određeni događaj. Naravno, ako se neko javi u poslednjem trenutku, potrudićemo se da pronađemo alternativno rešenje – možda ne identično onome što je prvobitno zamišljeno, ali svakako nešto adekvatno.

Da li planirate proširenje asortimana?

Trudimo se da asortiman stalno osvežavamo, pre svega zbog ljudi koji nam se vraćaju i žele da pronađu nešto novo za različite prilike. Zadržavamo iste tekstove, ali menjamo ornamentiku i način obrade, kako bi svaki rad imao svoju posebnost.

Važno nam je da uvek postoji nešto novo – bilo da je u pitanju novi citat ili drugačije likovno rešenje. Međutim, ograničeni smo prostorom. U ovom trenutku već imamo oko tridesetak različitih proizvoda, ne računajući inicijale, i to je maksimum koji prostor može da iznese, a da ne deluje pretrpano.

Ikonopis je deo mog obrazovanja i rada, i definitivno je u planu da se u nekom trenutku nađe i u ponudi radionice.

Možete li nam reći nešto više o materijalima koje koristite i odakle iste nabavljate?

Kada radimo na pergamentu ili koži, koristimo materijale i tehnike koje su zasnovane na starim recepturama. Mastila i boje prave se na bazi prirodnih pigmenata.

Za pozlatu koristimo 24-karatno zlato, najčešće na gesu kao vezivu, čime se postiže reljefna pozlata. Kada je reč o perima, koristimo različite vrste, u zavisnosti od efekta koji želimo da postignemo – guščija ili metalna pera.

Kod rada na papiru, posebno ručno pravljenom, neophodno je koristiti specifična mastila koja se ne razlivaju. Mastilo se različito ponaša u zavisnosti od podloge, pa je izbor materijala izuzetno važan.

Materijale nabavljamo iz različitih izvora. Pergament i kožu, na primer, nabavljamo iz Francuske, gde smo pronašli pouzdane i kvalitetne dobavljače. Pigmente, takođe, kupujemo u inostranstvu, jer nam je važno da budu prirodni, a ne veštački.

S druge strane, osnovni materijal za kaligrafiju dostupan je i kod nas. U ovdašnjim knjižarima može se pronaći solidan izbor pribora, što je dovoljno za početnike. Međutim, kada se radi o zahtevnijim i luksuznijim radovima, neophodna je pažljiva selekcija pribora.

Koliko ljudi učestvuje u izradi radova?

U radionici radimo Tanja i ja. Ne mešamo se međusobno u rad, u smislu da svako ima svoje zadatke. Ja uglavnom organizujem i delegiram posao, a Tanja radi u okviru svog opsega – najčešće se bavi doradom, pozlatom i ispisivanjem tekstova, posebno kod gramata koje klijenti donose. Kod složenijih radova ona mi asistira, ali najveći deo inicijalnog procesa i odgovornosti ipak je na meni.

Kako ste dolazili do prvih klijenata i na koji način ste se promovisali?

Pre otvaranja radionice, većina klijenata dolazila je po preporuci. U tom periodu sam najviše radio za crkvene potrebe: sarađivao sam sa Patrijaršijom, radio različite projekte za Upravni odbor, njihove prodavnice, kabinet Patrijarha, kao i sa njihovom štamparijom.

Klijenti su dolazili ili kroz preporuke ili putem društvenih mreža – to su bila dva glavna kanala. Danas imamo i treći – slučajne prolaznike koji ulaze u radionicu. Ipak, društvene mreže su trenutno najznačajniji izvor novih klijenata. Ljudi tu prvi put vide radove, a zatim dolaze u radionicu ili se javljaju za porudžbine.

Ono što nam je važno jeste da istaknemo da iza svega ovoga stoje godine rada i iskustva. Danas svako može da ukuca „kaligrafija“ i pronađe veliki broj profila. Slično je i sa ikonopisom – mnogi nakon kratkog vremena žele da se predstave kao profesionalci. Međutim, kaligrafija je dug proces učenja. Nije dovoljno naučiti da držite pero i napišete osnovni oblik slova. Potrebno je mnogo vremena, rada i razumevanja forme, kompozicije i tehnike. I to važi za svaki zanat.

Pored radova, držite i edukacije, zar ne?

Da, imamo školu kaligrafije koja postoji od 2019. godine. Počela je sa blagoslovom patrijarha Irineja, pri Sabornom hramu u Beogradu. Nakon toga se dalje razvijala i širila kroz različite lokacije.

U jednom periodu se održavala i u Balkanskoj ulici, a vremenom smo počeli da organizujemo kurseve na više mesta. Danas tokom godine imamo nekoliko ciklusa, dok se tokom leta organizuje posebna letnja škola u manastirima.

Svake godine biramo drugačiju lokaciju, tako da se program ne ponavlja. Do sada su škole održavane u manastirima kao što su Studenica, Manasija, Banjska, Sveti Arhangeli u Prizrenu, Draganac, kao i u manastiru Osovica u Bosni i Hercegovini. Takođe, kursevi su organizovani i u Župi Nikšićkoj, Podgorici, Herceg Novom, kao i u kulturnim centrima u Parizu i Cirihu.

Da li su ti kursevi otvoreni i za ljude koji nisu iz crkvenog okruženja?

Jesu. Važno je, međutim, da su polaznici kršteni i da imaju određeni odnos prema crkvenom životu. Kada se boravi u manastiru, važno je razumeti kontekst – gde smo i zašto smo tu.

Program nije samo učenje pisanja, već podrazumeva i upoznavanje sa manastirskim životom. Polaznici prisustvuju jutarnjim i večernjim bogosluženjima i uklapaju se u dnevni ritam manastira, bez njegovog narušavanja.

Sam rad je veoma intenzivan – predviđeno je oko osam sati aktivnog rada dnevno. Bogosluženja predstavljaju svojevrsne pauze, dok je ostatak dana posvećen radu, bez praznog hoda.

Koliko ste imali polaznika do sada, koliko traje edukacija i kako izgleda program?

Do sada je kroz školu prošlo oko 200 polaznika koji su savladali osnove kaligrafije.

Sama edukacija najčešće traje sedam dana. Tokom tog perioda radi se intenzivno, sa ciljem da se ostvari fond od oko 55 do 60 sati rada. To je minimum da bi se jedno pismo savladalo u osnovi, odnosno da se dostigne nekih 60% onoga kako bi trebalo da izgleda. Za nekoga ko nije iz struke, rezultat nakon tih sedam dana često deluje kao da se kaligrafijom bavi godinama. To polaznicima daje dodatni podsticaj – osećaj da su postigli nešto konkretno.

Proces je sistematičan. Prvo se uče osnovni potezi i elementi od kojih se pismo sastoji, zatim se oni povezuju u slova, potom u reči i rečenice. Dalje se radi na razmacima između slova, njihovim međusobnim odnosima, kompoziciji teksta. Zatim se uče razmaci između redova, proporcije, margine, kao i različiti načini poravnanja tekst. Dakle, postoji mnogo elemenata koje treba savladati da bi se ispisao i jedan jedini tekst na papiru.

Nakon svakog kursa, polaznici koji žele da nastave dalje moraju da ispune određene kriterijume i polože svojevrsni „ispit“. Podrazumeva se obiman domaći zadatak, a cilj je da kvalitet njihovog rada dostigne oko 90% onoga što su učili na kursu.

Tek nakon toga mogu da pređu na naredni nivo. Nije moguće prelaziti sa kursa na kurs bez tog procesa. Cilj mi nije da ljudi samo prođu kroz kurs i odu, već da ih zaista razvijem i dovedem do ozbiljnog nivoa znanja. Realno, za to je potrebno oko pet godina svakodnevnog rada i ulaganja u sebe.

Koliko je u svemu tome presudan talenat, a koliko rad?

Talenat svakako pomaže – on ubrzava razvoj i olakšava savladavanje određenih stvari. Posebno na višem nivou, gde se kaligrafija povezuje sa ikonopisom i drugim disciplinama, važno je imati razvijen osećaj za formu, prostor i vizuelnu percepciju. To značajno skraćuje put od početnog do naprednog nivoa.

No, talenat nije presudan u smislu da bez njega nije moguće napredovati. Osoba koja nema izražen talenat, ali je uporna i dosledna u radu, vremenom može da dostigne isti nivo – samo će joj za to biti potrebno više vremena.

Dakle, talenat olakšava i ubrzava proces, ali je kontinuiran rad ono bez čega nema stvarnog napretka.

Kakvi su vam dalji planovi?

Glavni plan je da dođemo do što većeg broja ljudi, jer upravo od toga zavisi naš dalji razvoj. Važno nam je da ljudi saznaju za radionicu i razumeju šta radimo.

Naravno, želja nam je da u nekom trenutku pređemo na prometniju lokaciju, poput Knez Mihailove, i da otvorimo veći prostor sa širim asortimanom. Voleli bismo da podignemo radionicu na viši nivo – da imamo reprezentativan prostor, veći galerijski deo za izložbe, kao i posebne prostorije za edukaciju. Ipak, svesni smo da se takve stvari ne dešavaju preko noći. Realno je da ćemo u ovom prostoru ostati još najmanje tri do četiri godine.

Jedan od ključnih ciljeva jeste i formiranje tima. Radionica ima veliki potencijal, ali je za njen dalji razvoj neophodno imati ljude na koje možete da se oslonite. Zato mi je važno da kroz rad sa polaznicima škole prepoznam one koji imaju kvalitet i posvećenost, i da ih vremenom razvijem u asistente. Na taj način bismo mogli da odgovorimo na veći obim posla i skratimo rokove izrade, koji su trenutno, prirodno, duži zbog kompleksnosti procesa.