Kanin:
Personalizovana modna obuća od kože

Kada i kako je došlo do osnovanja firme “Kanin”?

Firmu je osnovao moj otac 1994. godine, tako da ove slavimo tačno 30 godina postojanja. Detinjstvo sam proveo u Hrvatskoj, u Vinkovcima. Međutim, zbog događaja koji su se zbivali 90-ih godina rešili smo da se preselimo u Niš, gde su otac i majka ranije studirali. Kako je mama prethodno radila u čuvenoj fabrici obuće „Leda“, a tata u kožari, odlučili su se da pokrenu nešto svoje. Fokusirali su se na radnu obuću i dugo godina je ona predstavljala primarnu delatnost firme Kanin.

Pored radne obuće koju ste pomenuli, Kanin je danas poznat i po modnoj. Kako je došlo do tog preokreta?

Radna obuća je i dalje deo naše proizvodnje, ali pre nekih desetak godina, zbog ekspanzije uvoza iz Kine i Turske, odlučili smo da se okrenemo i proizvodnji modne obuće. Počeli smo, mic po mic, sa par vanvremenskih modela koji su nam se dopadali. Razvoj novih proizvoda zahteva vreme, ali nismo žurili, želeli smo da poigramo sa bojama i materijalima, što je dovelo do kreiranja zanimljivih i sada veoma traženih modela klasične obuće.

Koliko se razlikuje izrada radne i modne obuće?

Razlike postoje. Prvenstveno u debljini materijala i kalupima, ali sam proces izrade je sličan. Gornjište se lepi na đon, bez obzira koji tip obuće je u pitanju. Inicijalno ulaganje bilo je u kalupe i određene vrste đonova, dok smo mašine dodavali u kasnijim fazama kako smo razvijali nove modele.

Takođe, za modnu obuću je potrebno više materijala u različitim bojama, što zahteva dodatno vreme i ulaganje, dok za radnu koristimo jedan tip kože u većim količinama. Proces je postepen, zahteva ulaganje vremena i resursa. Mnogo je jednostavnije nabaviti 10.000 metara jednog materijala, nego tražiti više dobavljača i pregršt različitih nijansi. Pored toga, treba uzeti u obzir i to da uvoz zahteva količine, a ne kupovinu na malo, a u početku niste u mogućnosti da kupite po paletu od svake boje koju ste zamislili.

Koliko je lako ili teško doći do materijala koje koristite?

Što se tiče repromaterijala, skoro 90% toga dolazi iz Italije. Ona je centar za obućarstvo, odnosno kožu, a uz to i sve prateće stvari koje čine jedan modni proizvod. Tamo već dugi niz godina imamo poslovne partnere i prijatelje, pa nam je samim tim i nabavka materijala dosta lakša. Iz Turske uvozimo sitnice, poput ringlica i pertli, dok đonove nabavljamo delom iz Srbije, delom iz Italije, a neke čak pravimo i sami.

Na osnovu našeg iskustva, rekao bih da nije problem doći do repromaterijala, ali je veoma važno da sarađujete sa dobrim partnerima i da postoji poverenje. Konkretno mislim na mogućnost dogovora vezanih za plaćanje. Ako vam neko da priliku da uvezete lager i isplatite ga po obavljenom poslu, to je veliki vetar u leđa koji treba ceniti.

Kroz razgovore sa kolegama iz struke, saznali smo da se suočavaju sa problemom promene kvaliteta, koji varira od ture do ture. Takođe, kažu da se povremeno dešava da pod istom šifrom dobiju potpuno drugi proizvod. Da li ste se susretali sa sličnim situacijama?

Problem sa šiframa se može desiti, ali svakako mislim da ne bi trebalo da dolazi do toga. Ako radite direktno sa proizvodnjom, uvek dobijate istu kožu. Međutim, kada radite sa trgovcima, može doći do razlika. Događalo nam se da stigne koža sa minimalnim razlikama u nijansi, što se za velike serije, koje se rade uslužno ne može koristiti.

Sve mora biti ujednačeno i isto, dok pojedinačne porudžbine i manje varijacije ne predstavljaju problem. To je prosto deo posla. Nismo u situaciji da uvek dobijemo ono što smo zamislili, ali ako radite sa pravim ljudima, procenat takvih stvari je minimalan.

Pomenuli ste da deo đonova nalazite u Srbiji.

Tako je, u Srbiji imamo par proizvođača đonova sa kojima imamo dobru saradnju. Kvalitet materijala je na veoma visokom nivou, ali smo ograničeni njihovom ponudom. Kada neke stvari nisu u situaciji da isporuče, tada se okrećemo Italiji, gde su, sa druge strane, minimalne količine znatno veće.

Sa srpskim proizvođačima radimo već 20 godina i imamo definisane načine plaćanja, što nam umnogome olakšava saradnju.

Za koga sve izrađujete obuću?

Poslednjih 4-5 godina intenzivnije radimo žensku obuću. Pre toga smo uglavnom radili mušku i, naravno, radnu. Što se tiče proizvodnje, odnos modne i radne obuće je otprilike 40-60% ili 50-50%. Modna obuća koju vidite pod brendom “Kanin” je obuća koja se radi po porudžbini, ali pored toga pružamo usluge izrade drugim brendovima.

Koliko je personalizovan pristup klijentima zahtevan za izvođenje?

Mnogo je jednostavnije kada imamo fiksne modele, recimo, deset modela u dve boje. Najlepši deo posla kod takvog rada jeste što imate iste dobavljače za materijale, iste modele, i sve je standardizovano. Međutim, publika kojoj se možete obratiti je ograničena.

Pošto smo se odlučili za mogućnost prilagođavanja, samim tim imamo više posla koji zahteva više vremena. Svaki dan se pišu novi nalozi i skupljaju porudžbine. Naši radnici su se navikli na taj način rada. U početku je bilo teško, pogotovo za zaposlene na montaži koji su navikli da mehanički rade sto pari istog modela. Sada za svaki par moraju da provere papire, da vide šta ide, koje su napomene i da paze na detalje, poput širine noge.

U početku je bilo dosta komplikovanije, ali kada smo se uhodali, postalo je lakše. Oni sada znaju gde im se šta nalazi i funkcionišu u tom „haosu“, a rok za izradu je 10-15 dana, u zavisnosti od obima posla.

Gde vas sve ljudi mogu pronaći?

Koncept je takav da na sajtu imamo fiksne modele koji se stalno traže, dok na Instagramu objavljujemo nove, prilagođene, koje su interesantnije kupcima.

Aktivni smo i na Facebooku, ali Instagram nam je “čistija” platforma, jednostavnija za korišćenje, jer se bazira na fotografijama i video-klipovima. Kako nam dosta narudžbi dolazi putem nje, veoma smo ažurni i trudimo se da u što kraćem roku odgovorimo na poruke.

Što se tiče fizičke lokacija, sve modele možete videti u showroomu u Nišu. Dalje otvaranje radnji zahteva dodatne troškove i logistiku, uz to koncept više ne bi mogao da bude zasnovan na personalizaciji, već bismo morali da počnemo sa serijskom proizvodnjom što ne želimo.

Mogu li vas ljudi videti na nekom od domaćih ili svetskih sajmova?

Ne izlažemo na sajmovima, ali idemo kao posetioci. Bili smo skoro u Milanu, ali nemamo kapacitete za izlaganje. Tamo dolaze kupci koji traže velike količine, desetine ili stotine hiljada pari cipela, što mi ne možemo da ponudimo. Možda bi udruživanje sa drugim proizvođačima iz Srbije imalo smisla, ali trenutno to nije naša opcija.

Koliko su ljudi na našem tržištu spremni da plate unikat koji dobiju i kakva je potražnja za custom-made obućom?

U poslednjih nekoliko godina smo imali izazove zbog inflacije, pandemije i COVID-a, ali naše cene su i dalje 50% niže nego u Beogradu. Jug Srbije ne može da podnese iste cene kao prestonica.

Potražnja postoji, imamo dosta kupaca iz drugih gradova koji dođu da probaju i da im uzmemo mere, a u narednim godinama nastave da naručuju online.

Imate li prostora za saradnju sa drugim brendovima ili preduzetnicima?

Naravno, uvek smo otvoreni za saradnju. Često nam se obraćaju ljudi koji žele da pokrenu ili nauče nešto novo. Nedavno nas je kontaktirala jedna devojka koja ima ideju da proizvodi obuću na štiklu. Iako mi to ne radimo, pokazali smo joj šta će joj sve biti potrebno i kome dalje može da se obrati. Važno je da pomažemo jedni drugima i da se držimo zajedno, jer mislim da nismo konkurencija. Svako ima svoj lični pečat, cenovni rang i klijente.

Što se tiče saradnje sa manjim brendovima, imamo kapacitete koji bi to mogli da isprate, tako da nam se slobodno mogu javiti.

Kako rešavate reklamacije i koliko su one česte?

Reklamacije su normalne u obućarstvu, očekujemo da se 7-10% pari reklamira. Na primer, može se desiti da se đon pocepa ili obuća ošteti. Bitno je da reklamacije rešavamo brzo i da krajnji korisnik bude zadovoljan. Nikada ne pravimo problem oko povraćaja novca ili zamene proizvoda. Naš cilj je preporuka i dugoročno zadovoljstvo kupaca. To je ključ normalnog razvoja firme i poslovanja.

Kada je reč o reklamacijama vezanim za nijanse, trudimo se da fotografije budu što verodostojnije stvarnoj boji i izgledu obuće, ali nijanse mogu varirati zbog različitih ekrana. I tada, naravno, radimo zamene, ali ove situacije su jako retke.

Mogu li se vaši proizvodi naručiti iz inostranstva?

Imamo sajt na srpskom jeziku koji je namenjen samo za naše tržište i plaćanje u dinarima, ali trenutno radimo i na izradi drugog koji će biti namenjen inostranom tržištu.

Kupcima iz inostranstva šaljemo proizvode, ali poštarina iz Srbije je najmanje 25 evra, što značajno poskupljuje proizvod. U Evropi je poštarina oko 5 evra, dok je iz Srbije za Evropu 25 evra, a FedExom čak 65 evra. Neki ljudi su spremni da plate te troškove, naročito kupci iz Amerike koji žele da im cipela stigne brzo.

Problem je, takođe, što država više podržava uvoz nego izvoz. Moj otac je često pominjao da bi svaki uvoznik trebao da izveze istu količinu robe, plus jedan dinar više. To bi značajno poboljšalo kvalitet proizvoda i podstaklo ljude da traže načine za izvoz iz Srbije. Umesto toga, imamo bezvizni režim sa Kinom, što dodatno otežava situaciju domaćim proizvođačima, jer se uvoz iz Kine povećava.

Kada je reč o radnicima, kakva je trenutno situacija na tržištu? Da li mladi ljudi iskazuju želju da uče ovaj zanat?

Naša industrija je zapostavljena. Nema obućarskih škola, pa je teško naći kvalifikovane radnike. Sa druge strane, spremni smo da zaposlimo, platimo i obučimo one bez iskustva. Međutim, radno-intenzivni poslovi nisu atraktivni za mlade, što dodatno otežava situaciju. Zaposleni su većinom ili starije generacije koje su radile u industriji ili mladi iz regiona gde je to tradicionalna proizvodnja. Nedostatak edukacije i promocije zanata predstavlja veliki problem.

Mi u ovom trenutku ima dovoljno radnika, ali mislim da ćemo za deset godina, kada deo njih ode u penziju, imati ozbiljan problem. Već sada veliki broj kolega odustaje od proizvodnje na jednoj lokaciji. Ne mogu da nađu zaposlene, pa su prinuđeni da određene procese obavljaju uslužno kod onih koji to nude.

Ovakva situacija vlada širom Srbije, a na jugu je posebno loše. Pre svega, značilo bi nam smanjenje poreza i doprinosa. Trebala bi da se obrati pažnja na ugrožene zanate i da im se olakša rad. Mislim da nije u redu da se jednako oporezuje programer i obućar. Razlika u platama je suludo velika.

Državu čini mala privreda i firme sa do 15 zaposlenih. Tužno je što pomoć ide većim i stabilnijim kompanijama kojima ona često nije ni potrebna. Mnogo bi nam značilo kada bismo dobili neki podsticaj, bilo po radniku ili fiksno. Svaki dinar bismo opravdali i uložili u nešto smisleno tako da nam svima bude bolje.

Šta biste savetovali preduzetnicima, posebno onima koji ulaze u obućarsku industriju?

Volim da vidim mlade ljude koji su zainteresovani za preduzetništvo i spremni da se bave nečim što ih zanima. Sa druge strane, veoma je teško biti preduzetnik, posebno u Srbiji. Radni dan se nikada ne završava u tri popodne. Iako fizički niste u firmi, mentalno ste uvek prisutni. Većina posla se obavlja kasno uveče, kada ljudi šalju poruke preko Instagrama i drugih kanala.

Bitno je biti uporan, raditi naporno i tražiti nešto što vas stvarno zanima. Preduzetništvo je stresno i zahteva mnogo posla, ali na kraju dana, kada vidite rezultate, osećaj je neprocenjiv.

Kada je reč o planovima za budućnost, šta nam novo spremate?

Trenutno se trudimo da pratimo trendove, ali ostajemo verni našim klasičnim modelima. Na sajmu u Milanu smo videli da je većina štandova imala casual obuću, dok je elegantna obuća bila manje zastupljena.

Trudimo da održimo balans, ali i da pratimo šta tržište traži. Planiramo da uvedemo dva do tri nova modela godišnje, polako razvijajući asortiman bez drastičnih promena.