Kišna glista:
Minijaturni nakit inspirisan svakodnevnom trpezom
Kreativni put Katarine Rađenović počeo je pre više od jedne decenije. U srednjoškolskim danima započela je svoj tadašnji hobi, a današnji posao, izrade nesvakidašnjeg nakita i privezaka u obliku minijaturne hrane.
Katarina inspiraciju crpi iz svakodnevnog života ili, bolje reći, sa svakodnevne trpeze. Tako u njene najčešće poručivane radove spadaju minijaturne krofne, maline, pistaći, palačinke, ali mnogi drugi slatkiši i slaniši.
Kako ste došli na ideju da pravite minijaturni nakit i priveske u obliku hrane?
Još dok sam bila u srednjoj školi, tačnije krajem 2011. godine, na internetu sam našla devojku koja je pravila nakit poput mog. Pisala sam joj i pitala koji materijal koristi, a zatim sam rešila da se i sama oprobam u tome. Kupila sam materijal i par alatki, i počela da pravim nakit, koji sam, isprva, poklanjala drugaricama za rođendane. Vremenom hobi je prerastao u posao.
O kojem materijalu je reč?
U pitanju je polimerna glina, odnosno polimer plastike za modelovanje, koji se peče u rerni da bi postao čvrst. Dok se oblikuje sličan je plastelinu, a nakon pečenja postaje čvrst poput plastike.
Možete li nam objasniti kako se pravi neki od modela? S obzirom na to da je materijal sličan plastelinu, kako sprečavate mešanje boja?
U stvari, boje mogu da se mešati ako mi je potrebna određena nijansa. Većinu njih dobijam baš na taj način – ručnim mešanjem. Osnova za većinu modela je bela boja, kojoj dodajem trunčicu žute. Proces je sličan mešanju boja tempera. Kada završim sa osnovom, koristim suvi pastel ili akrilne boje da senčim i dodajem detalje, posebno za stvari poput peciva. Polimerna glina dozvoljava puno kreativnosti, čak i sa materijalima koji nisu specifično namenjeni modelovanju, poput senki za oči.
Da li koristite neki poseban alat u izradi nakita?
Pored spatula, pinceta i četkica, koristim mašinu za testeninu, koja mi pomaže da dobijem ravnomerne slojeve gline, a nekada i pomoću nje pravim malo veće mešavine boja.
Šta vam predstavlja najveće poteškoće u radu?
Otisci prstiju su jedni od zahtevnijih stvari, posebno kad radim na detaljima. Ako mi je potrebna skroz glatka površina, koristim rukavice, ali dosta je jednostavnije kada radim bez njih, jer se, u suprotnom, komadi lepe za gumu. Generalno, trudim se da tokom rada prstima izgladim površinu, a ako ostane neki neželjeni otisak, kasnije ga uklonim šmirglanjem.
Što se tiče prašine i mrvica, to je večita borba. Redovno brišem radnu površinu, ali glina skuplja sve, čak i dlačice sa odeće. Zato najčešće radim u svetloj odeći i trudim se da ništa drugo ne pipam rukama pre nego počnem rad sa glinom.
Na kraju krajeva, sitni otisci prstiju daju na autentičnosti.
Koliko su se prvi radovi razlikovali od današnjih?
Prvi rad koji sam napravila bilo je prase. Iskreno, nije ispalo baš onako kako sam zamišljala, ali sestra ga i dalje čuva kao uspomenu. Zanimljivo je da sam koristila neku mešavinu bele i crvene gline. Tada nisam znala da postoji providna bela, koja je bila ključna da bi komad ispao onako kako sam ja želela. Sve sam radila po osećaju.
Nakon toga su usledile krofnice, kolačići, šoljice kafe i slične stvari, ali krofnice su verovatno nešto što najduže pravim. Na njima se najbolje vidi napredak koji sam postigla tokom ovih 13 godina.
Odakle crpite inspiraciju za radove?
Inspiracija mi dolazi iz svakodnevnog života, ali pre svega, pravim ono što bih i sama nosila. Takođe, volim da čujem i predloge kupaca. Ako neko predloži nešto što je u mom stilu i što mi je interesantno za pravljenje, rado ću to uvrstiti u ponudu.
Gde ste plasirali svoje prve radove i kako su ljudi reagovali na njih?
Prvi put sam ih plasirala na bazaru u Centru za kulturu, u Lazarevcu. Bilo je to nakon zimskog raspusta. Imala sam dosta napravljenih stvarčica koje sam želela da podelim s ljudima. Bazar je bio idealna prilika da vidim reakcije na moj rad.
Na moju sreću, sve što sam tada napravila, rasprodalo se, što mi je dalo dodatni vetar u leđa i uverilo me da ovo ima smisla.
Kako se priča dalje razvijala?
Nakon prvih uspeha, radove sam povremeno nastavila da kačim na svom ličnom Instagram profilu. U to vreme sam se pripremala za fakultet i nisam planirala da mi ovo čime se danas bavim bude primarni posao.
Međutim, kada sam počela da pravim anatomska srca, stvari su postale ozbiljnije. Ljudi su sve više pokazivali interesovanje, pa sam odlučila da otvorim poseban profil za nakit kako bih odvojila privatne objave od poslovnih.
Da li je fakultet za koji ste se opredelili imao neke veze sa poslom koji danas radite?
Zapravo, moje obrazovanje nema nikakve veze sa ovim poslom. Prvo sam upisala mašinstvo, ali sam brzo shvatila da to nije za mene, što je bila jedna od boljih odluka u mom životu. Nakon toga, upisala sam grafički dizajn, što mi je bilo zanimljivo, ali opet se nisam pronašla u tome kao u profesiji. U međuvremenu, posao sa nakitom je krenuo da se razvija, i donela sam odluku da se tome potpuno posvetim.
Pored samih minijatura, ime brenda „Kišna glista“ je nesvakidašnje. Kako ste došli na ovu ideju?
Ime je nastalo sasvim slučajno. Naime, moj privatni profil nosi to ime još iz srednje škole. U pauzi od učenja, rešila sam da i ja otvorim nalog. Kako su u tom periodu svi imali nazive koji nisu bili vezani za stvarno ime i prezime, počela sam da mozgam šta bih mogla da upišem. Drugarica sa kojom sam učila biologiju, dobacila je “kišna glista”, jer smo u tom trenutku baš o njima učile. Kada sam otvorila profil za nakit, odlučila sam da zadržim to ime, jer su me ljudi već znali po njemu. Danas imam registrovanu firmu i živim od toga.
Kada ste shvatili da ovo može biti stalan posao?
Registracija firme se dogodila prošle godine. Konkurisala sam za subvencije za samozapošljavanje i ubrzo nakon toga otvorila firmu. To mi je omogućilo da svoj posao dignem na viši nivo. Iako sam počela skromno, prodajući na bazarima, danas imam stabilna primanja i neke nove planove za budućnost.
Gde sve ljudi mogu da pronaći vaš nakit i da li ga šaljete za inostranstvo?
Moj nakit se trenutno može naći u dve radnje: Simply Ollie na Zvezdari i Tri ispod šljive u Zemunu. To su jedine dve fizičke lokacije, i za sada ne planiram da se širim na tom polju, jer mi je teško da ispratim narudžbine i da uz to održavam zalihe u više radnji.
Što se tiče bazara, povremeno učestvujem na Komuna Marketu, i trudim se da bar jednom mesečno budem na Beogradskom noćnom marketu, jer obožavam njegovu atmosferu. Pored toga, tu je, naravno, Instagram kao glavni način promocije i prodaje. Planiram i da napravim sajt, ali to će doći na red nešto kasnije.
Kada govorimo o slanju u inostranstvo, za sada to ne radim iz istog razloga iz kog ne planiram da se širim u druge fizičke radnje, a i poštarina iznosi skoro koliko i sam proizvod.
Koliko društvene mreže danas doprinose vašem poslovanju?
Instagram mi je u početku bio glavna odskočna daska, ljudi su lako mogli da otkriju i prate moj rad. Danas su stvari malo drugačije, potrebno je više truda i kreativnosti da bi se postigao isti rezultat, ali i dalje ostaje glavni način na koji promovišem svoje proizvode.
Kakva je situacija sa nabavkom materijala? Da li sve što vam je potrebno možete pronaći u Srbiji?
Polimernu glinu mogu pronaći ovde, u knjižarama ili online shopovim. Većinu boja uspevam da pronađem lokalno, i retko kada moram da naručujem iz inostranstva. Što se nijansi tiče, obično ih sama mešam kako bih dobila tačno onu koja mi treba. Repromaterijal delom nabavljam ovde, a delom naručujem sa AliExpressa. To su one sitnice koje još uvek nisu dostupne kod nas.
Koliko vam je vremena potrebno za izradu jednog komada nakita?
To u velikoj meri zavisi od složenosti komada i mog raspoloženja. Na primer, za neki jednostavniji komad, bez dodatnog pečenja, potrebno mi je oko sat vremena. Ali, ako je potrebno više pečenja, na jednom komadu mogu raditi i po nekoliko dana, jer svaki deo mora biti pečen i ohlađen pre nego što dodam sledeći.
Da li tokom pečenja može doći do pucanja, kao kod prirodne gline?
Do pucanja dolazi uglavnom ako previše pritegnem kukicu za kačenje nakon što je ispečem. Kukicu obično ispečem dok je ispravljena, ali ako je previše pritegnem, kada je vraćam u rernu, materijal se može proširiti i polomiti. Inače, nisam imala problema sa pucanjem komada zbog samog pečenja.
Važno je pažljivo rukovati materijalom i ispratiti preporuke proizvođača, ali ne postoji pravilo koliko puta nešto može biti vraćeno u rernu.
Koje komade najčešće izrađujete?
Najčešće pravim minđuše sa iglicom i priveske. Po želji, ako mi je nešto posebno interesantno, pravim i viseće minđuše. Ljudi uglavnom preferiraju manje komade, kao što su minijaturne krofne na iglici, dok su viseće minđuše malo upadljivije. Maline su mi trenutno omiljeni komad. Crvene su upadljive i imaju cirkone. Takođe, pravim broševe, ali u formi pinova ili značkica koje ljudi često kače na rančeve, kape, kragne ili teksas jakne. Magneti su opcija ako ih neko naruči, ali to je otprilike sve što trenutno radim.
Da li koristite neki drugi materijal osim polimerne gline?
Osim polimerne gline, koristim repromaterijal za kačenje, poput iglica i udica za minđuše. Sve udice su od hirurškog čelika, ali se mogu naći u boji zlata ili srebra, sa ili bez cirkona. Nedavno sam počela da nabavljam različite varijante udica kako bi komadi bili zanimljiviji.
Takođe, tvrdim da čak i kiseli krastavčići na ušima mogu delovati elegantno ako su postavljeni na cirkonima! Što se tiče samih ukrasa, sve radim od gline, čak i sitne detalje, kao što su susam na burgerima ili mrvice na krofnama.
Da li postoji nešto što biste voleli da pravite, a do sada niste?
Da, već dugo razmišljam o izradi pihtija. To mi je već dve godine u glavi, ali nikako da stignem da se posvetim tome. Pihtije mi deluju kao izazov, nešto sasvim drugačije od onoga što sam radila do sada. Mislim da će biti zanimljivo pokušati da napravim gnjecavu teksturu koja će stvarno izgledati realistično. Planiram da koristim tečnu glinu za postizanje željenog efekta, iako do sada nisam imala prilike da se igram sa njom u toj meri.
Da li muškarci mogu pronaći neke komade u vašem asortimanu ili je vaša ponuda fokusirana samo na žene?
Privesci su univerzalni, tako da ih naručuju i muškarci i žene. Na primer, pravim priveske u obliku sarmi, ćevapa, piva, burgera… To su komadi koje vole i jedni i drugi, tako da je ponuda prilično raznovrsna i nije striktno vezana za jedan pol.
Šta biste savetovali nekome ko planira da uđe u preduzetništvo?
Preduzetništvo nije toliko strašno kao što se možda čini na početku. Kada jednom krenete i uđete u to, važno je da pratite šta se dešava i da ne odustajete. Naravno, najstrašniji deo za mene bio je odlazak u poresku, ali kada prevaziđete te prve korake, shvatite da je sve to deo procesa učenja. Najvažnije je ne odustajati i učiti iz svojih grešaka.
Autori
Pravnik u pokušaju, novinar i prevodilac po definiciji. Ljubitelj japanske kulture. Ospe se kad pročita nemogu i/ili neznam. Ume da izrecituje (ne tražite da peva ako vam je sluh mio) Barbaru od Žaka Prevera, na francuskom, bez akcenta, koju je nabiflao samo iz njemu znanih razloga.
Više o AleksandruPrimarno animator i video montažer, teški zavisnik od After Effects-a. Još kao mali analizirao je crtane filmove i to površno znanje prenosio u blokčić, sliku po sliku, stranu po stranu, kao frejm po frejm... i zatim brzim listanjem uživao u nekoliko sekundi animiranog sadržaja, koji je za njega bio od neprocenjive vrednosti.
Više o ĐorđuVeć dvadeset godina se klackam između tehnologije, marketinga i preduzetništva. Savetovao sam najveće globalne brendove kada je digitalni nastup na lokalnom tržištu u pitanju. Danas i dalje savetujem neke globalne, ali i mnoge lokalne kompanije – kako male, tako i velike.
Više o IvanuNiz godina se bavi svim oblastima internet marketinga sa naglaskom na kopirajting, SEO i društvene mreže. Svoje iskustvo prenosi kroz predavanja vezana za različite oblasti internet marketinga fokusirajući se na praktičnu stranu koja je osnova uspešnog poslovanja.
Više o IvanuFotograf, videograf i petrolhead. Voli sve što ima točkove, a naročito Mazdu, kao i sve što ima elise, naročito ako ima i kameru. Govori tiho i nosi Nikon sa sobom.
Više o Vojislavu