LILU Shoes:
Laganim korakom protiv brze mode

Kako ste došli na ideju da započnete ovaj poduhvat i da li to što danas radite ima veze sa onim što ste pre toga radili?

Ono što radim danas nema dodirnih tačaka sa mojim prethodnim radom. Bavila sam se novinarstvom, radeći na RTS-u, iako to nije bila moja prva ljubav i ambicija. Moja prva želja bila je vizuelna umetnost, dizajn, i najviše dizajn enterijera. Međutim, usled kombinacije životnih okolnosti nekoliko puta su me odbili kada sam pokušala da upišem Fakultet primenjenih umetnosti. Nakon više pokušaja i razočaranja, jer sam bila prva ispod te magične crte, ostavila sam mogućnost školovanja, završila sam Višu likovnu i nastavila u ovom pravcu, tako što sam slučajno susrela ljude koji se bave proizvodnjom obuće.

Šest i po godina sam sticala iskustvo u fabrici obuće Sole, i kroz taj rad sam shvatila da osećam potrebu i želju da se i sama bavim tim poslom – ali na svoj način. U početku sam imala velikih nedoumica da li da krenem u tom pravcu, jer sam iz prve ruke videla koliko je teška delatnost proizvodnje. U jednom trenutku sam i odustala od te ideje, ali sam se naposletku predomislila i, ipak, rešila da se odvažim na taj korak.

Kako je izgledao vaš početak u ovom poslu?

Početak je bio veoma težak, jer je teško organizovati proizvodnju za mali biznis. Sve je skuplje kada kupujete na manje količine, a sa druge strane ne možete da sarađujete sa velikim fabrikama, jer posluju na veliko i nemaju mogućnosti da posvete samo deo svoje proizvodnje mojoj priči. Mislim da je to jedan od razloga zašto danas kod nas nema nekih sitnih kreatora obuće, jer je to svima najveći problem.

Srećom moj prethodni rad u fabrici obuće mi je dao veliku prednost kada sam počela da gradim LILU Shoes. Sa njima sam prošla onaj najgori i najteži deo, jer uvek je bolje da se iskustvo stiče kod drugih nego da te teškoće sami savladavate. Kada sam počela sa radom, prvo sam sarađivala sa spoljnim saradnicima, da bih već posle godinu i nešto dana uspela da izgradim saradnju sa radionicama koja se lepo nastavila i narednih 20 godina. Danas sam došla do faze da već imam ceo svoj tim zaposlenih sa kojima divno sarađujem i delimo sjajnu radnu atmosferu.

Kakvi su bili prvi modeli obuće koje ste izradili i koje količine su bile u pitanju?

Kada sam počinjala sa radom, usredsredila sam se na par ključnih ideja. Prva je bila da čitav brend LILU Shoes postoji i živi u duhu „spore mode“, kao kontrast nesputanom konzumiranju koje vidimo danas. Počela sam sa malim količinama, ne samo iz tehničkih razloga, već i zato što sam želela da stvorim tu ideju da, ako kupite sandale ili cipele od mene, možete biti uvereni da imate nešto lepo, jedinstveno, dugotrajno i, što je najvažnije, da znate da to isto ne nose još stotine i hiljade drugih ljudi.

Druga ideja je bila da se ne trkam sa velikim brendovima i fabrikama, već da izgradim duh svog brenda i da se usredsredim na to da stvorim nešto unikatno što će kupci ceniti, čuvati i nositi sa ponosom i uživanjem. Drago mi je što mi se i posle deset i više godina često javljaju mušterije da mi kažu da i dalje imaju onaj isti par obuće koji su od mene kupili pre toliko godina. To zaista mnogo znači i pokazuje da se kvalitet i trajnost isplate na duge staze.

Ko su bili vaši prvi kupci?

U to vreme moj početak bio je dosta drugačiji nego što bi bio danas. Tada nisu toliko bile zastupljene društvene mreže i online marketing, već su televizije igrale važniju ulogu. Tu mi je puno pomogla činjenica da sam radila na RTS-u i kroz podršku mnogih mojih kolega novinara, zatim gradski život, pojavljivanja i usmene preporuke sam uspela da stvorim svesnost o mom brendu.

Vremenom sam imala prilike da sarađujem i sa kreatorima na Fashion Weekovima, opet zahvaljujući mom radu na RTS-u, pa sam na revijama ja radila obuću dok su kolege radile odeću i tako sam dospela u oko javnosti i moji proizvodi su počeli da privlače sve više pažnje. Tada je najvažnija i najbolja reklama bila preporuka zadovoljnog vlasnika mojih cipela.

Koje su neke vredne lekcije koje ste naučili od porodice ili prethodnog poslovanja?

Ono što sam ponela iz porodice je da šta god želiš da postigneš moraš sesti i uraditi. Ništa ne pada sa neba, niti će vam neko doneti na tacni. Što se tiče lekcija koje sam naučila radeći u fabrici i za druge, mislim da je iskustvo u proizvodnji bilo od ključnog značaja. Pre nego što sam počela sa radom u fabrici, nisam znala ništa o tome kako se prave cipele i šta sve ulazi u to, koji su najčešći problemi koji se javljaju i kako ih rešiti.

Pravljenje cipela je komplikovaniji proces od pravljenja odeće, jer nijednu cipelu ne možete napraviti bez kalupa, a nabavka kalupa kod nas je noćna mora, jer su se sve fabrike kalupa u Srbiji zatvorile. Tako da sam morala da se snalazim i uvozim kalupe iz Rumunije, Slovenije i gde god još postignem. To su sve izazovi na koje ne bih bila spremna, niti bih imala ideju kako da ih rešim, da nisam provela te godine radeći u fabrici obuće, gde sam iz prve ruke sakupila ta znanja i praksu.

Jeste li izlagali na sajmovima i izložbama ili ste išli samo kao posetilac?

Išla sam kao posetilac, nisam ranije imala izlaganja tog tipa. Postoje sajmovi koji okupljaju manje firme i preduzetnike i možda ću u budućnosti napraviti neki korak u tom pravcu. Primera radi, u Atini postoje sajmovi koji prikazuju manje kolekcije koje se posle prodaju u radnjama na ostrvima. Zatim u Parizu postoji sajam na koje su išle moje kolege, jer ja nisam imala prilike, gde samo autori nude svoje kolekcije i dolaze iz čitavog sveta zainteresovani kupci koji traže baš manje proizvodnje sa jedinstvenim i zanimljivim proizvodima koje bi uključili u svoju ponudu. Pitanje je samo da li želim da se posvetim tome ili da se usredsredim na domaći teren ovde u Beogradu i na naše kupce. Imala sam predivna iskustva i moji modeli su u našem regionu jako lepo primljeni i traženi, tako da nemam trenutno potrebu da se širim na taj način u inostranstvu, jer mi prija ovaj ambijent i trenutno sam zadovoljna.

Postoji i prepreka tehničke prirode za bilo kakvo širenje na strana tržišta, jer nije nimalo jednostavno slati naše proizvode u inostranstvo, čak ni u EU koja nam je blizu, jer mi nismo članica Evropske Unije. Same procedure oko slanja naših proizvoda u inostranstvo su noćna mora, a da ne govorimo o troškovima carine. Individualna prodaja je još dodatno otežana činjenicom da strani kupci naknadno moraju platiti PDV troškove i to ih odbija, jer imaju utisak da plaćaju više, iako su naši proizvodi iz Srbije izuzetno konkurentni po cenama. Postoji varijanta za neku saradnju sa prodavcima na hrvatskom primorju i sličnim destinacijama, gde bi kroz saradnju sa kupcem mogla da se obezbedi kolekcija koju bi oni prodavali u svojim radnjama i planiram u budućnosti da istražim te mogućnosti.

Da li imate planove da proširite proizvodnju i na mušku ili dečju obuću?

Sada, prvi put nakon toliko godina napravila sam patike za svog sina i muža koje su, zapravo, unisex modeli koje mogu da nose i žene i muškarci. Međutim, trenutno nisam spremna na taj korak u svojoj proizvodnji, ne zato što ne postoji želja ili interes, već zato što su pravljenje muške i ženske obuće dva veoma različita sveta. Kalupi su različiti, đonovi, konci, pa čak i način na koji se neki delovi prave. U praksi bi to izgledalo kao da imam celu dodatnu fabriku o kojoj moram da vodim računa i upravljam, a da ne pominjemo prostor koji bi bio potreban za to. Zatim tu su potrebni i različiti pristupi u marketiranju, prodaji, nalaženju kupaca…

Sa ženskom obućom se, ipak, osećam kao da sam svoj na svome, to mi je poznat teren. Razumem ukuse i razmišljanja žena kupaca, znam šta vole, šta misle, šta cene u obući i modelima i nisam osećala neku potrebu da proširim poslovanje i na mušku obuću. Međutim, pošto trenutno radimo seriju patika, možda ću da napravim neku limitiranu seriju obuće za muškarce, čisto da vidim kako će proći i kakve će biti reakcije.

U principu jako sam oprezna sa novim idejama i pravcima, jer kada ste preduzetnik koji sam kreira i dizajnira svoje proizvode, padne vam na pamet hiljadu ideja svakoga dana šta biste mogli novo da probate i dodate ponudi. Naravno, kada biste svaku od tih ideja realizovali, stvorili biste sebi problem. Potrebno je pažljivo razmotriti svaki korak i opredeliti se za ono što je trenutno najbolji pravac, a ostale stvari staviti na policu za neka bolja vremena.

Koliko ljudi čini vaš tim i kako su organizovani?

Uglavnom se broj kreće oko 10-12 ljudi. Varira, kako kad, ali 10-12 je uvek broj ljudi koji pokrivaju malu proizvodnju ručni rad, plus ljudi koji rade u kancelariji sa nama. Najzad smo svi na jednom mestu, kao što smo odavno planirali. Ti ljudi rade za mene dugo vremena, što mi je jako drago. Navikli smo se jedni na druge. Nadam se da im je dobro kod mene – verujem da jeste čim su tako dugo tu.

Verujem da su ljudi ključ uspeha u ovom i svakom drugom poslu. Ako ne brinete o ljudima, ako ih ne tretirate kako treba, svaki posao je neuspeh. Moja odgovornost je da uzmem u obzir njihove potrebe i želje, da učinim da im bude dobro na radnom mestu, da se osećaju finansijski zbrinuto kod mene, da se poštuje njihovo vreme i na poslu, a i van njega, da izgradim sa njima zajednicu i sjajnu atmosferu, jer to je osnovni način da zadržite dobre radnike i u teškim vremenima.

Šta je po vašem mišljenju najvažnije za uspeh firme ili poslovnog poduhvata?

Sve! Odnosno, ne mogu reći da je jedna stvar najvažnija. Uspeh dolazi kada se složi mnogo različitih faktora, dobrih odluka, dobrih praksi, dobrih ljudi, kao što smo rekli malopre. Ako bih nešto morala da izdvojim, onda kao pokretač i ono što vam omogućuje da se zaista posvetite svom pozivu i pojurite taj uspeh – želja je najvažnija.

Želja je ono što će vas pokrenuti da napravite te zastrašujuće prve korake, da rizikujete, da u početku radite do iznemoglosti i da vam ništa ne bude teško. Na drugom mestu, ili možda čak i paralelno, ljudi su ključ uspeha. Da nisam oko sebe imala sjajne ljude, počev od moje porodice od koje sam pokupila znanje i preduzetnički duh, a potom i do svih mojih saradnika, kolega, zaposlenih i, naravno, mušterija, ne bih nikada uspela da stvorim sve ovo.

Pored cipela, imali ste i projekat LILU Kafe. Šta je to bilo i kako je izgledalo?

To je bila ideja mog brata od ujaka, koji je ugostitelj. On je, inače, svojevrsni vizionar u ugostiteljstvu kod nas. U tom poslu je već punih 40 godina i u vreme kada ljudi još nisu ni znali šta je to, on je u Beloj Crkvi otvorio piceriju. Tako smo se nas dvoje razmišljali zašto ne bismo u Beogradu, na Dorćolu, otvorili mali kafe LILU, gde bi on zbrinuo tu ugostiteljsku stranu, a ja bih se bavila enterijerom, dizajnom i atmosferom koji bi bili na temu modne obuće. Na taj način bismo istovremeno napravili jedinstvenu tematiku za kafe, a i promovisali moje cipele.

To se sve dešavalo 2006. i zaista je fino krenulo. Međutim, između nekih problema koji su iskrsli, a i moje trudnoće, shvatili smo da taj projekat mora da se pauzira, jer je veliki teret rada bio na meni, a zbog trudnoće nisam bila u stanju da sve to iznesem kako sam želela. Žao mi je zbog toga, jer dok je radilo imali smo lep uspeh – sve je bilo koncipirano kao mestašce gde bi moje mušterije mogle da dođu na kafu ili da se organizuju neka lansiranja novih kolekcija. Ambijent je bio predivan i originalan na temu modne obuće, ne samo moje, već i svetskih autora i prosto je sve imalo jedan divan šmek. A sa druge strane, to nije bio projekat koji sam želela da prebacim nekom drugom na staranje, tako da smo zbog toga sporazumno obustavili tada kafe LILU, pa ćemo možda u budućnosti ponovo pokrenuti nešto slično.

Sa kakvim problemima se suočavate u radu?

Problema uvek ima napretek u svakom poslu, čak i ako sa svoje strane vi uvek sve uradite savršeno. Prosto, nije uvek sve do vas, a to je osobito istina u proizvodnji. Svakoga dana možete očekivati mali milion tehničkih problema, koji se srećom obično reše brzo kada ste uigrani i poznat vam je posao. Problem sa kojim sam se ja suočila, kao neko ko je već dugi niz godina u ovom poslu, jeste promena poslovnog modela koja je počela za vreme kovida, gde se veliki broj mušterija prebacio na online shopping.

Čak i kada je pandemija prošla, ljudi više nisu bili toliko voljni da dođu do prodavnice, jer im je jednostavnije da poruče iz udobnosti svog doma. Malo sam bila nespremna za to. Online prodaja na tom nivou bila mi je slabije poznat model poslovanja, ali bila sam jako voljna da mu se posvetim i naučim sve što mogu naučiti u tom polju. Srećom, imam saradnike i ljude oko sebe na koje mogu da se oslonim i zahvaljujući njima sam bila u stanju da savladam i tu stranu poslovanja.

Vremena se menjaju i moramo se prilagoditi. Uspeli smo da zaokružimo i taj deo poslovanja i pružimo našim mušterijama solidnu podršku za online shopping i naručivanje od nas. Još jedna stvar koju sam morala da naučim u skorije vreme – i još uvek se učim tome – jeste delegiranje odgovornosti i prihvatanje da ne moram ja sve sama da uradim što treba uraditi, već je u redu da mojim ljudima od poverenja posvetim jedan deo odgovornosti, jer u ovome smo zajedno.

Kako danas funkcioniše prodaja i saradnja sa kupcima?

Na prvom mestu, imamo radnju gde prikazujem svoje kolekcije i gde se vrši prodaja. Mi radimo male serije obuće koje obuhvataju brojeve od 36-42. To funkcioniše tako što ja izbacim kolekciju, gde postoji katalog sa kožama, mušterije imaju dodatno mogućnost da promene boju svog odabranog modela. U budućnosti ćemo možda umanjiti tu selekciju, jer to pravi baš velike pometnje u proizvodnji i komplikuje stvari, ali u razvoju biznisa mi je ta praksa mnogo pomogla, jer je ženama baš značilo da mogu da usklade boju cipela sa haljinom ili tašnom za svečane prilike.

U međuvremenu sam napravila i online shop, gde isto može da se pregleda katalog i kupuje. Imam lager proizvoda, ali on nije ogroman. Kada se nakupe neke količine manje traženih proizvoda, organizujemo promocije i rasprodaje da bi to otišlo. To puno znači i nama i kupcima, jer su oni u mogućnosti da po mnogo povoljnijoj ceni dođu do proizvoda, a nama oslobađa prostor i kapacitete. Moguće je poručiti starije modele koji više nisu u proizvodnji i u tom slučaju se porudžbina čeka oko 10-ak dana.

Društvene mreže i online marketiranje koje sam morala da naučim su nam neizmerno pomogle. Uvećale su nam vidljivost i donele mnogo novih mušterija i kupaca. Drago mi je što sam oberučke prihvatila i uključila društvene mreže u poslovanje, ne samo zbog finansijske strane i uvećanja prodaje, već i zato što mi je to dalo još bolju priliku da komuniciram sa mušterijama, osluškujem njihove želje i interesovanja, i izgradim svojevrsnu zajednicu žena koje su lojalne našem brendu LILU Shoes i danas broje oko 50.000 pratilaca.

Imate li nekad zahteva za reklamacije i kako im pristupate?

To se dešava u svakom poslu i naravno da radimo reklamacije za naše mušterije. Pored toga što postoji zakon koji štiti potrošače i obavezuje nas da pružamo reklamacije u određenom roku i određenim okolnostima, mi veoma često idemo i dalje od toga, izlazimo u susret i posle isteka roka, tu smo za potrebne izmene i u 90% slučajeva sve se to radi besplatno.

Povremeno imamo problem sa nepravednim reklamacijama, gde ljudi, naviknuti na veće sisteme i prodajne lance koji bezuslovno prihvataju sve reklamacije, iznose neki par cipela par meseci, pa onda dođu i hoće da zamene za nove bez ikakve naknade. Verujem da treba da postoji i neki zakon koji štiti proizvođače protiv takvih slučajeva. Možda velikim proizvodnim lancima te zamene ne predstavljaju veliki gubitak, ali za male proizvodnje kao što smo mi to svakako može da utiče i da nas ošteti.

No, mi se trudimo da sa naše strane izgradimo zajednicu i mentalitet da se uz razgovor sve može rešiti i da, kao što mi na sve načine uvek želimo da izađemo u susret našim kupcima, imamo u njih poverenje da neće to zloupotrebiti.

Kakav savet biste dali nekome ko želi da uđe u preduzetništvo

Iz mog ličnog iskustva, rekla bih da ako mogu naći mesto gde mogu nešto naučiti, to je najbolje. Jako je teško krenuti sam ni iz čega i sam učiti sve od nule, jer ćete onda sve greške sami platiti i sva odgovornost je na vama. Uvek je bolje učiti od nekog drugog i tada polako primenjivati to na sebe.

Ni to vam neće rešiti apsolutno svaki problem sa kojim se može suočiti početnik u nekom poslu, ali ćete imati praksu i iskustva, znaćete kako da pristupite problemima, kome da se obratite za pomoć. Ima gomila sitnih znanja i praksi koje možete pokupiti od iskusnijeg preduzetnika ako radite pored njega i svakoga dana posmatrate kako se on nosi sa izazovima svog posla. To iskustvo je neprocenjivo i svakome bih preporučila.