Maleni atelier:
Glina i začini spojeni u nakit sa dušom

Kako ste došli na ideju da kombinujete začine i polimernu glinu u izradi nakita?

Nakon što sam dala otkaz u školi, gde sam predavala likovno, imala sam gotovo godinu dana lufta. To vreme sam iskoristila da razmislim šta, zapravo, želim da radim. Tada sam dosta vremena provodila u kuhinji, kuvala sam, igrala se začinima, istraživala ukuse i mirise. Paralelno s tim, u meni je rasla potreba da i dalje radim nešto sa rukama, da stvaram, ali i da od toga mogu da živim.

Polimerna glina mi je u tom trenutku bila dostupna i praktična, ali iskreno ranije mi se kao materijal nije preterano dopadala. Imala je taj neki plastičan osećaj koji mi nije bio blizak. Onda sam počela da razmišljam kako da joj priđem drugačije, kako da joj dam prirodniji izgled, da je oplemenim nečim što bi joj dalo toplinu. Tu su se začini potpuno prirodno uklopili, ne samo vizuelno, već i taktilno i konceptualno. Kada sam prvi put spojila glinu i začin, to je bio taj trenutak kada sam znala – ovo je to! Nešto novo, nešto moje. I čini mi se da tada nastaje ono što danas jeste Maleni atelier.

Kako je izgledao taj prelazak iz prosvete u preduzetništvo?

Završila sam slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti i iskreno sam želela da radim sa decom, da prenesem to što volim. Tako sam i počela da predajem likovno u osnovnoj školi, ali vrlo brzo sam shvatila kako, zapravo, izgleda naš prosvetni sistem i šta u njemu ne funkcioniše. Da je makar bila srednja škola ili neka stručna ustanova, možda bi priča bila drugačija. Ovako, nisam mogla da se pronađem u toj strukturi i načinu rada i odlučila sam da dam otkaz.

Taj momenat kad izađete iz fakulteta, pogotovo iz umetničkog, često nosi sa sobom neku vrstu praznog hoda, gde imate znanje, ali ne znate šta ćete konkretno sa njim. Kao što sam pomenula ranije, nakon što sam izašla iz prosvete, imala sam skoro godinu dana pauze dok sam pokušavala da shvatim šta, zapravo, želim da radim. Tu sam slikala, radila, tražila se. Taj period mi je prijao, ali u nekom trenutku jasno je bilo da mora i da se zaradi. Tada sam počela da povezujem stvari koje volim, a to su umetnost, rad rukama, i, pomalo neočekivano, začini. I eto, iz tog preplitanja izašao je Maleni atelier.

Koliko vam je akademsko iskustvo iz slikarstva pomoglo u radu sa glinom i u kreiranju nakita?

Iako na prvi pogled deluje udaljeno od ovog što sada radim, akademsko obrazovanje iz slikarstva mi je, zapravo, veoma pomoglo, pre svega zbog skiciranja i vizualizacije ideje jer sve kreće od toga. Na fakultetu smo imali i vajanje kao predmet, ali iskreno nikada mi nije bilo blisko, ni previše zanimljivo. Taj trodimenzionalni izraz nije bio moj jezik.

I danas kada radim sa glinom, zapravo, posmatram je više kao sliku nego kao skulpturu. Oblikujem je kao crtež u reljefu i doživljavam je kao “malo izdignutu” 2D formu. U tom smislu, i dalje se oslanjam na sve ono što sam učila kroz slikarstvo: kompoziciju, boje, balans, teksturu. Dakle, iako nisam vajarka po obrazovanju, sve što sam naučila na fakultetu, pogotovo kada je u pitanju osećaj za estetiku, sada mi se vraća kao alat koji koristim svakodnevno.

Kako su izgledali vaši prvi radovi i kako ste razvijali tehniku i estetiku svog nakita kroz vreme?

Nespretno! I sad kad pogledam te prve radove, prosto mi je neverovatno koliko se sve promenilo. Na početku sam koristila gotove kalupe i sekače koje sam mogla da kupim, jer nisam imala mogućnosti da ih sama pravim. I to je, u stvari, bilo ono što me je najviše ograničavalo, činjenica da svi koristimo iste alate, pa samim tim i rezultati liče jedni na druge. Sve izgleda slično i nekako gubiš identitet.

Vremenom je to počelo sve više da mi smeta. Poželela sam da napravim nešto što izgleda kao moje, nešto što već nosim u glavi, ali što ne mogu da izvedem zato što alat ne postoji. Tu mi je mnogo pomogao moj verenik, koji je po struci mašinac, i zajedno smo počeli da pravimo alate po mojim crtežima.

To mi je otvorilo potpuno novi prostor za igru i izražavanje. Danas se mnogo sigurnije osećam u svom radu i konačno mogu da se fokusiram isključivo na kreativni deo, bez frustracije oko toga kako da postignem željeni oblik.

Ko su bili vaši prvi kupci, kako ste pronašli prve prodajne kanale i kako izgleda vaša prodajna strategija danas?

Na samom početku nisam znala ništa o prodaji, marketingu, plasmanu. Nisam dolazila iz tog sveta i niko me tome nije učio. Fakultet mi, recimo, u praktičnom smislu nije pomogao ni najmanje. Zato sam tragala sama i tražila sam mesta koja primaju fizička lica bez firme, i tako sam naišla na jednu malu radnju gde sam ostavila svoje prve komade nakita. Mislim da je upravo tamo bila i moja prva prodaja. Ne znam ko je tačno kupio, ali se sećam koliko sam se obradovala. U tom trenutku mi je sve delovalo kao da će da „procveta odmah“, što je, naravno, bilo vrlo naivno od mene.

U isto vreme, otvorila sam i Instagram nalog i tu je prodaja u početku išla prilično dobro. Danas, nažalost, stvari stoje drugačije. Algoritmi su se promenili, reklame su postale daleko skuplje, a efekat je manji. Ranije sam sa 30€ mesečno mogla da dođem do idealne publike, a danas morate uložiti tri do pet puta više za sličan rezultat. Zbog toga sada više razmišljam o organskom rastu, direktnoj komunikaciji sa ljudima, prisustvu na bazarima i manifestacijama.

Instagram mi je još uvek glavni kanal komunikacije, a fizički nakit može da se pogleda i kupi u galeriji MiKaleidoskop u Beogradu, koja mi je posebno draga. Tamo imam divnu saradnju sa vlasnicom i lepo je imati to jedno sigurno mesto gde ljudi mogu uživo da vide i dodirnu ono što radim. Kombinujem prisustvo online i offline, ali iskreno najviše volim kada neko kupi direktno od mene, bilo na bazaru ili putem poruke, jer tada imam i priliku da čujem povratnu informaciju i ostvarim taj neki lični kontakt.

Koliko vam je važan vizuelni identitet na društvenim mrežama i kako ste razvijali veštine fotografije, pisanja i prezentacije proizvoda?

Vizuelni identitet mi je jako važan, možda i više nego što sam očekivala kad sam počinjala. Fotografija me je oduvek zanimala, pa sam s vremenom razvila svoj stil, koji i danas koristim. Većinu fotografija na Instagramu radim sama, telefonom, a za neke mi pomaže i verenik.

Snimanje videa mi je isprva oduzimalo jako puno vremena, ali sam kroz praksu uspela da uđem u ritam. Ipak, ono što mi najviše vremena i energije oduzima jeste pisanje tekstova. Uvek hoću da izrazim suštinu bez suvišnih reči, da ne bude predugačko, ali da nosi emociju i smisao. Pišem, pa prepravljam, skraćujem, čitam ponovo… To je verovatno najsporiji deo procesa, ali mi je stalo da svaka objava ima svoj ton i atmosferu.

Kakva su vaša iskustva sa prodajnim marketima?

Do sada sam učestvovala na nekoliko marketa, ali ne često, jer su naporni, kako u pripremi, tako i u samom trajanju. Ipak, volim kada se tamo pojavim jer mogu direktno da razgovaram sa ljudima, da dobijem povratnu informaciju i vidim kako ljudi reaguju na ono što radim.

Što se organizacije tiče, postoji nekoliko vrlo konkretnih problema. Na primer, ako ste 10 ili 12 sati za tezgom, što nije neuobičajeno, a nemate obezbeđen pristup toaletu, to postaje ozbiljan praktičan problem. Nekad morate da molite obližnje restorane da vas puste. Takođe, izlagači ne mogu svuda očekivati čak ni stolice, pa često svako mora da nosi svoju, što dodatno otežava stvari. Uz sve to, cena zakupa tezge zna da bude i do 15 ili 18 hiljada dinara, što nije malo, pa mislim da bi bilo lepo priuštiti neke osnovne uslove za rad.

Od svih marketa na kojima sam bila najlepše iskustvo sam imala na Beogradskom noćnom marketu. Tamo mi je prijala večernja atmosfera, bude dosta ljudi, sve traje samo jedan dan, što mi je organizaciono mnogo lakše.

Koliko je izazovno u Srbiji pronaći kvalitetne repromaterijale za ovaj tip proizvodnje?

Neke stvari ovde mogu da se nađu bez problema. Glinu pronalazim lako, isto važi i za začine. Ali, kada je reč o dodacima za nakit, tu već počinju problemi. Najveći izazov mi je bio da pronađem kvalitetan nerđajući čelik za minđuše i ostale metalne delove. Bilo mi je jako teško da pronađem nešto čime sam stvarno zadovoljna.

Na kraju sam odlučila da sama testiram sve što poručim. Bez obzira na to da li naručujem iz Budimpešte ili iz Srbije, većina tih stvari se svakako pravi u Kini. Sa druge strane, Kina može da ponudi i jako kvalitetne i jako loše proizvode, samo treba posvetiti vreme istraživanju.

Svaki metalni deo po pristizanju testiram u slanoj vodi, ostavim ga po nekoliko dana i gledam da li će da rđa. Važno mi je da ne bude samo lepo na prvi pogled, već i da zaista traje. Ako se ipak desi da nešto ne valja, uvek zamolim ljude da mi jave, jer želim da im zamenim i da budu zadovoljni. Na kraju krajeva, i dalje imam utisak da sam u nekim stvarima tek na početku, i važno mi je da gradim poverenje.

Kako biste opisali estetski pravac svojih kolekcija i kako izgleda proces osmišljavanja novih serija nakita? Nudite li mogućnost personalizacije ili rada po zahtevu klijenata?

Rekla bih da su moji radovi svedeni i čisti, to je estetika koja se meni generalno dopada, kako u dizajnu, tako i u arhitekturi. Volim kad je sve jasno i precizno, ali da ipak postoji neki zanimljiv detalj, nešto što privuče pažnju. Trudim se da svaki komad bude pedantno urađen i da kvalitet bude ujednačen, pogotovo kad je u pitanju serijska proizvodnja.

Što se tiče osmišljavanja kolekcija, ranije sam više eksperimentisala sa različitim začinima bez jasnog koncepta. Danas to radim promišljenije. Uglavnom biram jedan začin kao polaznu tačku, pa istražujem njegov izgled, lišće, pupoljak, kako izgleda kada se osuši. Na osnovu toga pravim crteže i skice, pa iz toga izvlačim oblik nakita. Nekad spojim elemente sa više biljaka, recimo pupoljak jednog začina sa listićima drugog, i tako nastane nešto potpuno novo. Ljudi često ne mogu odmah da prepoznaju o kom se začinu radi, i to mi se dopada, jer ostavlja prostor za ličnu interpretaciju.

Kad je reč o personalizaciji, uglavnom je ne nudim. Radije ću da ponudim ono što sam osmislila kao gotov proizvod i da kupac odluči da li mu se sviđa. Jedini izuzetak su broševi, koje pravim pojedinačno, bez serijske proizvodnje. Za njih ponekad napravim manje izmene na zahtev, ali u većini slučajeva ne radim po porudžbini.

Da li pravite veće količine za korporacije ili posebne prilike poput venčanja?

Imala sam nekoliko takvih saradnji. Na samom početku mi se javila firma Kotanyi, koja se bavi začinima, i za njih sam radila manju turu korporativnih poklona. Bila je to zanimljiva saradnja jer sam u tom trenutku čak koristila njihove začine u nakitu, što je zaista lepo uokvirilo celu priču. Iako je to tada za mene bio veliki stres i organizaciono vrlo zahtevno, drago mi je što se dogodilo. Trenutno sam u pregovorima sa još jednom firmom oko poklona za zaposlene, pa ćemo videti kako će to ići. Što se tiče venčanja, tek sam skoro radila prve broševe za tu namenu i to mi je bilo jako simpatično. Nadam se da će toga biti još, jer takve prilike donose poseban izazov, ali i lepu emociju.

Da li ste razmišljali o održavanju radionica, edukacija ili umetničkih časova, s obzirom na vaše pedagoško iskustvo i umetničku praksu?

Imala sam nekoliko upita preko Instagrama za radionice, ali mi to nije bilo naročito privlačno. Mnogo mi je zanimljivija ideja da radim radionice za decu, posebno za crtanje i slikanje.

Ipak, za tako nešto mi je neophodan prostor. Volela bih da imam jedno mesto koje bi bilo i atelje i galerija i prostor za radionice. Negde gde bi ljudi mogli da vide kako pravim nakit, da vide i moje druge radove, jer se bavim i digitalnim kolažima i crtežima. Sve to mi je jako blisko, ali trenutno ih posmatram kao dva odvojena sveta; sa jedne strane atelje, a sa druge ono što radim privatno. No, ako uspem da pronađem adekvatan prostor po pristupačnoj ceni, volela bih da u nekom trenutku spojim ta dva sveta, a možda se dese i neke radionice za decu, ko zna.

Kako vidite budućnost Malenog ateliera i koje ciljeve biste voleli da ostvarite u narednom periodu?

Jedan od planova koje imam jeste izlazak na strano tržište. Zbog toga je sajt koji smo pravili od početka bio pisan na engleskom i ideja je bila da se omogući naručivanje iz inostranstva. Međutim, kada sam počela da ulazim u sve što to podrazumeva, shvatila sam koliko je to, zapravo, komplikovano.

Ima mnogo papirologije, procedura, nejasnoća oko carine i plaćanja poreza, i sve to ume da obeshrabri. Pokušala sam i da se raspitam kako bi to funkcionisalo, ali mi je brzo postalo jasno da u ovom trenutku nije izvodljivo bez dodatne pomoći i dobre logističke podrške. Zato sam sajt prevela na srpski i fokus mi je sada opet više ovde.

U nekom narednom periodu volela bih da proširim prisustvo, da se više pojavljujem na bazarima i da pronađem još neko fizičko prodajno mesto, možda u Novom Sadu. Takođe mi je važno da rad ostane ličan i kvalitetan, čak i ako se obim poveća. A ako jednog dana uspem da obezbedim prostor koji bi bio i radionica i galerija, to bi za mene bio veliki korak.

I za kraj, šta biste poručili nekome ko razmišlja da uplovi u svet preduzetništva i kreativnog rada?

Pre svega, rekla bih da je neophodno strpljenje. Mnogo strpljenja. Biće perioda kada sve stane, kada tržište zamre, kada se stvari menjaju iz dana u dan. Zbog toga mislim da ne treba ulaziti u preduzetništvo odmah, već tek nakon nekog vremena u kojem ste isprobavali stvari i videli da li to što radite ima potencijal da se održi.

Takođe, mnogo pomaže kada vidite da ljudi reaguju, da prepoznaju vašu priču, da se vraćaju. Marketi su dobar način da to proverite. I ako vidite da tu zaista ima nečega, onda vredi da pokušate. Ali, bez iluzije da će sve ići lako. Samo polako, uz dobar plan i mnogo volje.